ПЛАТАН У ПОРТИ ДОЊЕ

ЦРКВЕ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ,

СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА

Када душа милост тражи, према Доњој цркви кренем,

годинама нисам знао које тајне она крије,

из даљине кад угледам, целим бићем се покренем.

Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије,

и што сенку јоште имам док корачам према порти,

ту ме чека бели платан што од света овог није,

три столећа он проноси, струји живот у аорти,

надљудско се знање крије у том стаблу непомичном,

а гране се шире к небу које нашу смртност мотри

да умрви мало звезда у трајање страубично.

Платан многом сведок био, многе часе саслужио,

ту је Петар Први Његош рукоположен званично:

митрополит черногорски, светима се придружио.

Обухватам свето стабло, приљубим се малим телом,

ширим руке – али кратке, но душу сам сву пружио

да је чисти и припрема невидљивим својим велом,

е да бих се просветлио и Господу представио.

Благи ветар почешља ме и помази питателно,

платан с беле своје коре очима се отворио,

и уста се указаше, проговори старац-дрво:

Добро дош’о, земни сине, један нас је Бог створио,

наше душе стреме к њему, ал’ се овде чисте прво.