Душко Новаковић

О БРАНКУ, КЛЕТВИ, ЈЕГУЉИ И ХЛЕБУ

У ноћи без иједне интерпункције

Недавно сам био учесник једне међународне песничке манифестације, одржане у Новом Саду, недалеко одавде. Већина учесника била је наше горе лист: из Београда, Ниша, Подгорице, Новог Пазара, али и града домаћина. У разговорима о поезији и песницима, ја сам се, следећи помисао да ћу за коју недељу боравити у Сремским Карловцима на Бранковом колу, спонтано дотакао имена Бранка Радичевића, мислећи да ће присутни песници одмахнути руком, у смислу занемаривања његовог имена, као старовременског песника, да не кажем анахроног, у односу на поезију коју пишу присутни песници и каква се пише данас у свету.

Њихов одговор, без иједног изузетка, што се песника тиче, био је унисон у својој акрибичности, то јест тачности, а могао се сажети у једну једину реченицу: Песник Бранко Радичевић био је први међу првима свога доба, а остао је учитељ потоњих, јединствена душа српске поезије до дана данашњег, као драгоцена лирска оставштина за будућност.

И ја волим Бранкову поезију и то, не само због оних песама које су постале колективни дух и дах српске поезије, као што су: „Ђачки растанак”, „Кад млидијах умрети”, „Пут”, „Туга и опомена”, већ и због оних кратких, од свега неколико стихова, елиптичних, насталих кад је песниково срце било гладно и младо, како каже Исидара Секулић, „кад је песник бректао као змај врели и пун потреба животних”, а додаје Исидара, „кад се умиљавао као злато маче”. То је, рецимо, изражено у његовој песници, песмуљку, под називом „Клетва”, а гласи:

Зелена је трава / Моме на њој спава, / Вијар ветар пирну, / У сукњу јој дирну, / Сукњица се шири / А ножица вири, / Ао ноно бела, / Вода те однела / Па – мени донела!

Какав љубавни трептај романтичног надреализма, пре оног нотираног надреализма као књижевног правца, какви сокови животних жеља, какве страсти које желе да припитоме и оне препреке природе, тешке за припитомљавање. Каква упорност Бранкове песничке инвенције да не сме одустати од унутрашњих најприснијих пламенова од којих тело гори.

Управо због те и такве приснитости, тематизоване кроз синусуиду речи, имам насушну потребу да у овом контексту споменем песму „Јегуља”, италијанског барда поезије Еуђенија Монтала, нобеловца, припадника авангардне групе италијанских сутониста, не би ли у истицању песничких опсега ове песме дошао до оног значењског отиска, који се може најпре адресирати на Бранка Радичевића и његову поезију.

Дакле, „Јегуља”.

Парафразирам о чему је реч:

Јегуља. Шта све не чини то биће да би доспело до наших ушћа и река, увек насупрот струје.

Јегуља. Из окуке у окуку, из овог у онај рукавац.

Све више присутнија у срцу камена, у опирању да се извуче из муљавих вртлога, из локава мртве воде. У настојању да избегне оштре ударе копита јараца.

Јегуља. Она која постаје бакља, бич, стрела љубави, упућена према рајевима где се обавља чин плођења. Искра која каже да све тек почиње кад се чини да је свет постао угљенисано дебло. Близнакиња твојој обрви.

И тада блисташ, честит међу синовима човековим утонулим у блато.

Јегуља. Зар је због тога не можеш сматрати својом сестром?

А Бранка Радичевића њеним братом.

Заправо, био је квасац народном хлебу, погача која се љуби и узима у руке с поштовањем и дивном озареношћу.

У ту част, нека Бранково коло почне од овог часа, а дани и ноћи који следе, нека буду такви какви треба да буду – без иједне интерпункције.

              (Беседа на свечаном отварању јубиларног 55. Бранковог кола, библиотека „Бранко Радичевић“ (Соба Дејана Медаковића) , Сремски Карловци, 11. септембар 2026.)