НЕСЕБИЧНИ ДЕЧАК СА НЕМИРНИХ ПУТЕВА

Пише: Ненад Грујичић

Права пријатељства су вечна, а ретка попут драгуља. Има када их и ћутња обликује. Најпоузданија су она од детињства – ако се одрже. „Пријатељу, извуци ме из невоље, а после ми држи придике“, рекао Лафонтен. Кад пријатељство прерасте у побратимство, тада ујевићевски говоримо о загрљају „лица у свемиру“. Одласком песника Душана М. Кнежевића пре две године, све ове мисли хрупиле су са оном коју је, попут круне, записао његов презимењак, филозоф из друге половине дведесетог века, Божидар Кнежевић: „Само слободан човек може бити добар и поуздан друг.“

Далеке 1974. године Душан М. Кнежевић и ја, свако из свога дома,  отишли смо из Приједора на студије, он у Београд, ја у Нови Сад. Душан је уписао групу опште књижевности и теорије на Филолошком факултету, а ја закаснивши један дан у Сарајево на пријемни испит на Филозофском факултету, почео студирати машинство које ћу након две године напустити и уписати југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду.

Још у нашем раном дружењу у Приједору, видело се колико је Душан загризао у поезију и колико је жудео да открије тајне овог „језика над језицима“. Са пламтећим еросом упорно је исписивао песме и казивао их, тражио да чује и моје, а онда да разговарамо о поезији, да анализирамо и предлажемо решења. Био је несебичан у комплиментима, није се љутио ако их он каткад не добије. Умео је да тера по своме до краја, понекад тврдоглаво држећи се свога принципа, ма он био објективно и погрешан. Али ипак некако миридбено на крају расправе, без намере да те оштети. Касније ће он, у Београду, бити оштрији и напуштати оне с којима се није могао око нечега сложити.

Колико је Душан веровао у мене као песника који још није био ни објавио књигу, и колико је био пуних руку у даривању, показује и следећи догађај. Две године по одласку из Приједора, 1976. године, тек сам се напустивши машинство, сав предан томе чину, био уписао на прву годину књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, кад ме Душан позвао да прихватим наступ у београдском Студентском граду у оквиру програма „Поезија Хамза Хума и Ненада Грујичића“. Био сам затечен, Душко ми се лудо јавља као новопечени уредник студентске трибине да учествујем у програму невероватног наслова. Ја нико и ништа, почетник par exsellence, да будем предмет разговора са упоредбама на угледног, из школске лектире сарајевског песника преминулог тада пре неколико година. Но Душан памти наше младо поетско пријатељевање у Приједору и не одустаје. Најава тог програма изашла је у листу „Политика“, а једна колегиница са факултета, муза из предратног Вуковара којој посветих и песму, прочитавши вест рече: „Па ти си светски човек!“ И програм у Београду протече ипак добро, Душан је осмислио питања а ја надахнут његовом упорношћу одговарао све слободније и боље.

Виђали смо се у Београду и Новом Саду где је, поред згодних гејши, долазио и због фасадних декорација и украса старих кућа и зграда у српској Атини. Проналазио је ретке фасадне скулптуре и рељефе који су често били рукотворина вајара, а не само дело архитеката и грађевинаца. Све то страсно је фотографисао, разврставао и проучавао. Старе куће у Новом Саду крију богате фасадне рељефе и гипсану пластику у стиловима неоренесансе, барока, историцизма и сецесије, а неки од најистакнутијих примера налазе се на Градској кући, здањима у Дунавској улици и старом језгру града.

Душан је имао фазе када би се свим срцем и снагом, изненада, заинтересовао за једну област па јој се посвети док се не појави нова, светлуцавија. Ту не спада поезија, све је било у њеној служби. Са оцем интелектуалцем, агрономом по струци (кнезом – како су га у породици звали), водио је жестоке расправе. Одбијао очеве примедбе и препоруке да се више  не бави толико поезијом – да је то само хоби, већ да пређе и на неки конкретан посао. Душан се бунио и узвикивао да је Поезија једина његова професија и мисија.

Као студенти, наступали смо понекад заједно. Двапут (1977), сећам се, у необичном простору ресторана Градске куће у Новом Саду где се управо био запослио један  мој познаник, Боро, млади правник (љубитељ поезије), с којим сам се годину-две дана раније, преко студентске задруге, упознао на чувеном Пољопривредном сајму у Новом Саду, где смо оба сезонски радили као ноћни чувари на штандовима.

Убрзо ћемо се Душан и ја, већ као званични учесници, наћи на једном изузетно важном догађају. Наиме, на Струшким вечерима поезије 1979. године, у оквиру „Младе Струге“ одржано је вече „Млада српска поезија“. Ту су наступили: Радмила Лазић, Милан Ђорђевић, Душан М. Кнежевић, Милош Комадина, Братислав Милановић и Ненад Грујичић. Овим редом сви се налазимо и на једној лепој фотографији из Струге. Гле, два млада Приједорчанина-песника на престижном програму међународних Струшких вечери поезије пливају на Охридском језеру. Од старих књижевника ту су чули да су се у језеру 1966. године у току трајања манифестације  утопили млади песници  Блажо Шћепановић и Лазар Вучковић. У чамцу с њима био је и Оскар Давичо који је задрмао чамац па песници-непливачи испали и трагично изгубили живот.

Душан М. Кнежевић ( 1955-2024), песник, прозаиста, есејиста и критичар, оставио је девет књига. По природи знатижељан и немиран, трагао је за најбољим стиховима који ће га високо узносити, али и остављати да ужива у насладама земнога света. Са млађим братом Драганом, Душан је дуго живео у Београду где су имали и кућу, данас неусловну за живот. У Приједор су се вратили након рата крајем прошлог века, а тик уз бомбардовање Србије 1999. године.

Били смо млади песници у граду на Сани чије смо питоме обале обилазили дивећи се чистој и „дебелој води“. Посећивали смо се и на кућним праговима, ја ка његовом у улици Вука Караџића у центру Приједора, а он ка мом у предграђу Приједора, у Гомјеници, живописном насељу са истоименом речицом што се улива у Сану. Преко моје и неколико комшијских башта до речице, па даље преко питомих шума, предела и села, у Гомјеници су на тераси свакога дана моје младе очи бацале поглед на легендарну Козару.

Душанови родитељи, Вера и Милан, заједно са млађим сином Драганом, увек су ме лепо примали у своју кућу, частили и пажљиво разговарали о свему. Имали су уствари неколико адреса, потицали из богате, по мајци, трговачке породице Ковачевић. Душан ме је својима одмах представио као песника иако смо обојица били „голушави тићи“ поезије. Биле су то у нас средњошколаца тек неке назнаке бољих стихова што су клијали из наших нотеса и свесака накрцаних разноврсним сликама и темама.

У Приједору се тада у нашој генерацији створио један спонтани, чудовити кружок песника, сликара, уметника и младих интелектуалаца. И кад смо отишли из града на Сани свако својим путем да студирамо у Новом Саду, Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани, одржавали смо контакте. Током лета обавезно се налазили у Приједору размењујући искуства и разговарајући о свему што је разгоревало наше младе главе и визије. На чувеном корзоу у Приједору током лета наша дружина је западала за око многима, и девојкама дабоме, не само  зато што смо били махом дугокоси и већином хипијевски одевени, већ и по облику унесености у разговоре, по гестовима руку и лица, који су нам жарили очи и увећавали ауре где год бисмо се као група необичних младих људи нашли.

Ту духовну дружину сачињавали су  сликари браћа Совиљ, Радомир и Весо, песник Милован Марчетић, иначе мој комшија из Гомјенице, песник Душан М. Кнежевић, касније и његов млађи брат Драган (потоњи прозаиста),  шахиста Владимир Кнежевић (само презимењак поменутој двојици),  студент „стројарства“ у главом граду Хрватске, потом преображеник у ликовног уметника. Појавила се на корзоу и талентована приједорска гимназијалка, Драгана Крагуљ из Тукова, са друге обале Сане.

Придруживао нам се и доста старији Срђо Боговић, песник, сликар, прозни и драмски писац, професор у Економској школи у Приједору. Већ му је била емитована једна драма на Телевизији Сарајево за целу Југославију. Написао ју је обилазећи старе локомотиве и делове чувене пруге у граду на Сани. Он је памтио и познавао у Приједору рано преминулог, много даровитог песника Бранка Марчету (1935-1967), коме је недавно у Бањалуци изашло ново издање песничког првенца.

Са мном и Марчетићем, осим  на угловима мирисних сокака у Гомјеници, понекад је у шетњама на приједорском корзоу, и у вечерњим егленима у башти Експрес-ресторана рудника Љубија у центру Приједора, био и Борис Веселиновић, студент технологије у Словенији, међу нама најбољи познавалац рокенрола и вредни сакупљач  музичких „плоча“, касније заљубљеник фотографије са локалним мотивима. Као писци у Приједору тада били су присутни, старији од нас, Химзо Скорупан и Милош Априлски, новинари недељника „Козарски вјесник“, и повремени сарадник тог листа, Есад Јогић, дипломирао на Графичком факултету у Загребу. Сва тројица су пред рат били гости на Бранковом колу, на Стражилову.

Код чесме „Јереза“ у центру града, а у просторијама Радио-Приједора, каткад је вечери поезије организовао Драгољуб Мутић, потоњи режисер са занатским искуствима из Москве, живео и преминуо у Новом Саду. У Приједору деловао је као поета и његов презимењак, Миле, професор југословенске књижевности. Понекад је у Приједор из Подлугова код Санског Моста навраћао успламтели Боро Капетановић, чак ме је пронашао у Гомјеници изненада дошавши лети у госте уживо да ми честита поводом прве  ми књиге у Београду.

На нашем трагу, касније ће се појавити графички дизајнер и уметник Зоран Совиљ, млађи брат поменутих сликара (њихов отац Милан остварио се као репрезентативни сликар наиве). Иначе, Приjeдор је чувен по великом броју остварених сликара почев с краја 19. и током 20. века до данашњих дана: Перо Поповић (1881) и Тодор Швракић (1882), први школовани сликари из Босне и Херцеговине, учили у Бечу и Прагу, те вајар Сретен Стојановић (1898), школовао се у Бечу и Паризу. Затим, Милан Четић, Драгутин Митриновић, Радован Крагуљ, Бранко Миљуш, Здравко Мандић, Милан Васиљевић, Љубомир Стахов, Предраг Марјановић, Месуд Хоџић, Драган Топић, Радомир Совиљ, Весо Совиљ, Тихомир Илијашевић, Владимир Кнежевић, Стоја Џебрић, Зоран Бановић, Велимир Илишевић, Мирослав Стакић, Борис Еремић, Далибор Поповић Микша и други. Чак двојица (Стојановић и Миљуш) били су декани Академије уметности у Београду, а Крагуљ живећи у Велсу предавао у Британији, Белгији и Француској. На Бранковом колу сам, у сарадњи са Музејем Козаре, направио репрезентативну изложбу приједорских сликара. А своју посебну имао Милан Совиљ чија слика „Коло“ налази се и данас у просторијама Бранковог кола.

Нашој песничкој дружини у Приједору, као аутор збирке прича (1981) објављене у едицији „Прва књига“ Матице Српске у Новом Саду, приружиће се и Драган Кнежевић, који ће већ наредне године штампати и роман у београдском „Раду“, а потом потпуно престати да пише и објављује. Свој првенац, досад једину песничку књигу, сликар Раде Совиљ објавио је 1984. године  у тада чувеној едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије у Београду.

У Приједору ће се успешно уметнички развијати и петнаестак година млађи од нас, Дарко Цвијетић, члан ансамбла познатог приједорског позоришта, песник, глумац и режисер, а затим и романсијер. И приједорско позориште, заједно са Цвијетићем, гостовало је пре три и по деценије на Бранковом колу. А са својим првим поетским  књигама ускочиће још двојица са „гомјеничке линије“, Здравко Микић и Слободан Кекић, који нису напуштали Приједор. Своју прву књигу поезије у Бранковом колу објавиће Драгана Крагуљ, касније постати и лауреаткиња престижног „Печата вароши сремскокарловачке“. У Бранковом колу своје песничке књиге објавили су и Приједорчанке Гордана Кукић  и Наташа Гламочанин, поменути Микић, као и млади Милош Пуђа из Гомјенице, добитник награде „Стражилово“.

Из Приједора 1974. године крећу сусрети писаца на Козари, који су се звали „Сусрет књижевника Југославије на Козари“.  чији је покретач и десетак година spiritus movens био Младен Ољача,  а први секретар Мухидин Шарић, песник за децу. Ту смо се 1980. године затекли Душан и ја, он у публици, а мени био понуђен наступ. Ољача тражио да погледа моју песму пре наступа, па комесарски рекао да не могу наступити јер започиње стихом: „Испитујем историјски трач…“ Иначе заметак тих књижевних сусрета кренули су деценију раније на Козари под називом  Скуп младих писац БиХ „Козара“, После паузе од чак десет година, после рата обновљен је скуп песника и писаца под данашњим називом „Књижевни сусрети на Козари“. Душан М. Кнежевић никад није позван на манифестацију.

Већ увелико Београђанин, Душан у сарајевској Свјетлости, у чувеној едицији за првенце „Нада“, код уредника Стевана Тонтића (родом из комшијског Санског нам Моста, а бившег ђака Учитељске школе у Приједору, тада у згради Музеја Козаре) објављује 1981. године књигу поезије „Главни улаз“. Већ тим насловом нагласио је своју судбину примарно везану за поезију, као најзначајнију ствар у животу: „казаљке се поклопиле на будуће вријеме па капљу“. О тој књизи поезије писао сам одмах у новосадском „Гласу омладине“ где сам био уредник поезије и новинар: „Успешан пројекат на теме: песма, песник, песништво, стваралачки чин.“ Главни јунак књиге је Нахтигал-глумац (песник) са великим инвентром маски којима раскринкава тајну уметничког чина.

Коју годину пре, по изласку моје прве књиге „Матерњи језик“ и друге „Линије на длану“ (обе у Београду), Душан је толико био одушевљен тим књигама да је о њима написао и објавио панегирике у „Књижевној речи“ (1978) и „Књижевим новинама“ (1980), престоничким књижевним листовима који су у то време словили као најживљи и најмериторнији простор за критичке судове. Већ наредне године у београдским „Омладинским новинама“, Душан пише нови текст о мени:  „Грујичић је један од најживљих и најздравијих наших пјесника данас. Тврдим – Грујичић је пјесник-старац.“ Метузалемски комплимент – осетих се као старац Фочо од стотину лета.

Душан М. Кнежевић своју прву књигу није објавио у Београду или Новом Саду, већ у Сарајеву. Нешто га је изгледа спутало, као да се у Београду нису сложиле фатум-коцкице за подршку даровитом аутору из Поткозарја. Међутим, Душан се толико радовао мојим двема песничким збиркама у главном граду Југославије да је то донекле замењивало његову „тугу“.

Душан је летео на својим надахнутим крилима, није марио ако негде и запне, па скоро и падне. Није одустајао од лековите утопије без које не може да живи. Пуно је читао, писао, уживо расправљао и полемисао у редакцијама, на трибинама, храбро показивао своје погледе на поезију, књижевност, уметност и живот. Говорио је да ће му друга књига изаћи у београдској кући „Слово љубве“. Међутим, није.

А онда, објављује књигу „Размножавање“ (1985), опет не у Београду где и даље живи и ствара, већ у тада агилној Књижевној заједници Новог Сада, где му Иван Растегорац и ја пишемо рецензију подржавајући талентованог песника. На корицама стоје ове моје речи: „Занатски дотераног поступка, дисциплиновано организоване структуре, Кнежевићев рукопис намеће се као оригинална целина у којој преовлађују две основне преокупације: ерос и песма (песник).“ Растегорац додаје: „Непоколобљиво привржен својој тачки гледишта, Кнежевић тражи меру (или веру), неку алхемичарску дозу колоквијалног говора искиданог из утробе… Код њега је чин писања близак чину оплођавања.“

Кнежевићева књига неоавангардног проседеа „Размножавање“, у новосадским „Пољима“ одмах је неправедно нападнута у једној опскурној рубричици коју не потписује нико, а сви су знали да то припрема и ради уредник са једним неоствареним поетом. И та, и претходна прва књига „Главни улаз“ биле се плод промишљених поетичких намера младог песника који је у свему томе имао рационалан занатски приступ при формирању самог назива књиге, циклуса, наслова песама, композиције и структуре песничких текстова. Напросто, био је озбиљан у припреми и раду на сваком рукопису. Понеко то можда не би помислио при сусрету с Душаном у некој другој животној прилици.

Одмах сам позвао Душана на наступи са том књигом на 14. Бранковом колу, 1985. Обрадовао се пруженој руци и дошао као неко коме по свему припада да се идентификује са младим Бранком Радичевићем, корифејем српског романтизма.  Било је упечатљиво и потребно Кнежевићево казивање поезије на Стражилову: „Уз велики напоре/ уз велике напоре и одрицања/ уз велике напоре до данас нисам водио љубав са смрћу“.

Пар година потом, коначно објављује књигу („Мук“, 1989) у Београду, боље рећи Земуну, у кући „Сфариос“ код Милана Младеновића од Лужице, претече приватног издаваштва код нас. Но, Душан М. Кнежевић штампа своју трећу књигу под новим ауторским именом –  Душан Кан. И тако ће до краја живота потписивати своје књиге: „Организам“ ( Књижевне новине, Београд, 1991), „Лаж“, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991), „Кап“ (Кућа лепе књиге, Београд, 2006),  „Причам ти причу“, проза ( Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2014), „До дна дна“ (Просвета, Београд, 2018), „Потпис по води“, Прометеј, Нови Сад, 2023).

Душан поново долази на Стражилово и наступа на 20. Бранковом колу 1991. године када је објавио две запажене песничке књиге. Говори своје песме на „рајском Стражилову“ заједно са бројним песницима из Југославијее. На једној упечатљивој фотографији налази се у друштву са Абдулахом Сидраном и Каталин Ладик. Те године Бранково коло траје пуних петнаест дана са богатим садржајима „од јутра до сутра“. Поред осталог, био је и приређен програм „За разум“ у којем учествују Борислав Пекић, Алекандар Тишма, Борислав Михајловић Михиз, Слободан Селенић и Антоније Исаковић. Било је то литерарно вече у освит великих сукоба у Југославији, већ је мирисало на непомирљиве разлике и сукобе. Сала је била премала да прими у Дунавској 1 у Новом Саду силни свет који је желео да чује пет наших угледних писаца који су, сваки на свој начин, покушавали да објасне и наслуте шта би се могло догодити. Публика се турала и гурала у ходнику, а ко је успео ући, било је и оних што су прекрстивши ноге сели на под тик уз писце. Са гостима Бранковог кола, у публици је био и Душан М. Кнежевић.

Већ проређених сусрета, протиче време, Душан и ја не виђамо се често, свако иде својим стазама и богазама. И Душан, и брат му Драган, жене се и разводе, поново формирају нове породице, попут мене. Рађају се деца, живот носи и заноси својим плимама и осекама.  Но, у Приједору смо се срели 2006. године када се Душану појавила књига хаику поезије „Кап“, ручно библиофилско издање израђено у 101 примерку дебелих листова јарких боја и илустрација. Нашао ме је у хотелу „Приједор“ на обали Сане и попут каквог продавца књига упорно убеђивао да купим „Кап“ за педесет евра, као да то не бих без речи урадио. Без двоумљења платио сам књигу око које је заиста Душану требало много стрпљивог ручног, готово филигранског рада и труда. Видео сам и разумео да му је било важно да распрода све примерке. Касније ми је Драган рекао да је и њему продао књигу, и свима који су имали привилегију да се докопају једног од стотину примерака.

После се уопше нисмо сретали, он је путовао, боравио и у Африци, у Зимбабвеу, а на острву Маурицијус, на правди Бога, ухапшен због имена Душан Кнежевић, и средњег очевог – Милан. За неким човеком истог имена била је расписана хашка потерница. На Маурицијусу провео је неко време у затвору са црнцима. Исто му се догодило и на аеродрому у Милану, одакле је одмах транспортован у затвор у Риму. У једном и другом случају, уз велике напоре, наш Душан је успео да се извуче из несвакидашње непријатности. Касније је пронађен прави оптуженик и спроведен у Хаг. Али невоље на ту тему нису скроз престале: америчка администрација наложила је да му текући рачун буде затворен у банци.

Талентован, образован, високе писмености, Душан М. Кнежевић био је несвакидашњи урбани уметнички дух.  Још од 1974. године он је слободан уметник, делимице боем, не по скадарлијским рецептима, био је вегетеријанац. А са Александром Секулићем, Адамом Пуслојићем, Миљурком Вукадиновићем и другима, био је и део неоавангардних клокотристичких „ситуа(к)ција“ које су у директном „судару“ са публиком на улици, ливади, или било где, афирмисали конкретну симбиозу свих уметности у знаку анаграма-манифеста: „кловнови који трају јер је беда вечна“ – плус иронични додатак „изам“.  Радо је ковао познанства у другарства, али било је и пријатељстава која су се нагло гасила, а личила на тврђаве.

С друге стране, могло би се рећи да је Душан био помало и романтичарски занесењак, неки би рекли – у облацима, али који у самој поезији, у тексту није волео патетику, избегавао је атмосферу белканта. Правио је и самосталне перформансе тежећи иновацијама и изненађењима, па је тако организовао и своје друго венчање на једном ташмајданском острвцету, уз присуство званичних општинских матичара (успео да их убеди својим шармом), али и уметника попут Здравка Вајагића, Владимира Кнежевића и других.  Био је и београдски гуру једног огранка будизма заснованог на традиционалним учењима јапанског свештеника Ничирена Даишонина из 13. века. Јављале су му се и конкретне паузе у стваралаштву, боље рећи понекад из неких  разлога застајао у објављивању књига којих је могло бити и више. Но, све што је објавио, пробдевено је и књижевно добро припремљено. Несумљиво, Душан М. Кнежевић је аутор чијем се делу треба враћати.

Говорећи о Душану као о поштеном и племенитом брату који је волео живот и био борац, као „о пјеснику кога сам морао да спуштам на земљу“,  Драган Кнежевић у опроштајном слову рекао је и ово: „Држао је до своје дате ријечи и на своју штету. Био је понекад нестрпљив, био је понекад драг, био је понекад брзоплет, био је понекад шармантан, био је дрчан и био је диван… Душан је био принципијелан човјек. Принципијелан до бола. И према себи и према ближњима. Кад се каже да  је неко принципијелан, то се некоме може учинити као добра особина. Он је мислио да је то врлина. Али кад се нешто ради по сваку цијену, то се онда у народу чешће зове тврдоглавост и задртост. У многим случајевима је био такав. Није било тог аутроритета којег би послушао.“

Авантуристичке природе, у  потрази за увек новим решењима,  у животу помало и бонвиван, али без великих трошкова и банчења, био је склон и експерименту као узбуђењу и убеђењу. У жудњи за истином и љубављу, за андрогинском целином мушког и женског принципа, у земаљској потрази за женом (женама) из снова, за фаталном музом и идеалном љубавницом (скоро па несавладивом амазонком), није се спутавао у потрази за таквом земаљском опсеном на ма којој тачки Балкана и света.

У основи несебични дечак са немирним акцијама одраслог човека на ветрометини животних путева, Душан М. Кнежевић је живео на четири дестинације: Београд, Приједор, Сабунике код Задра и Барлово код Бујановца. У млађим годинама, виђали смо се и на мору у кући његове породице, играли шах и настављали читања нових песама и расправљали о поезији, о свему. Ту сам долазио и са првом својом супругом, из Петрчана код Задра, где су њени из Книна такође имали кућу. Недавно ме Драган кроз смех подсетио да сам унесен у потезе на шаховској табли у Сабуникама, свом суиграчу, њиховом поткозарском комшији, из угледне сајџијске породице, рекао: „Играш добро као суза!“.

Губитком сина Огњена који је млад погинуо у Београду, Душан ће доживети велику промену чије распоне је покушавао да, поред осталог, затоми исписивањем дугачких  песама (поема) посвећених сину. Остао је обиман рукопис који као самиздат, уз помоћ брата Драгана, појавиће се под називом „Син“ (Огњене песме). На опроштајној речи, брат је рекао: „Патио је за Огњеном и имао мисију да му се одужи. Написао је и уобличио књигу песама о њему. Кад је то завршио – једноставно се угасио.“ Душан М. Кнежевић умро је у сну, сахрањен у селу Барлово на југу Србије.

На крају овога помена, из Душанове песме „То је пут“, ево увода: „Пре или касније, али изнад свега, путниче,/ докончаћеш с колена на колено ношен наук – / Свако дно, ама свако, има своје дно,/ а дно тог дна, такође, дно и тако редом/до пред сам крај нама знаног недогледа/ који, да би ишта имало смисла, нема крај.“

                                                                                                                                                                                       Нови Сад, 25. јули 2026.