Нови Сад – Сремски Карловци, 24. август 2026.

УЗ ОДЛАЗАК САНСКОГ ОРФЕЈА

Пише: Ненад Грујичић

Има људи који су само, и најпре, песници, и ништа друго. Боро Капетановић био је то, и – срећан човек. Не само зато је што Бранко Миљковић рекао: „Несрећан човек не може бити песник.“ У раној младости, у матерњем језику Боро је окусио неописиву стваралачку радост у сусрету с поезијом распламсавајући прве стихове у онтолошки облик среће. А „срећа, то је осећање да човек има оно што му је најпотребније“ (Јован Дучић). Боро је био тај, поседовао „срећу над срећама“, поезију као „језик над језицима“.

Вирус поезије насели онога ко не жели да се излечи од те милости. Поезија попут златне грознице преузме и не пушта. То је доживео и пубертетлија  са адресе Подлуг 17 из Санског Моста у минулој Југославији. Рано је установио свој песнички хабитус и упутио се у непознато. Обузело га је узвишено варакање са речима, а вабљење звезда постало му дисајна пнеуматика. Били су то уздисаји за апсолутом, без којих нема пуноће стваралачког живота. Неки људи не могу поднети толику срећу и притисак, па напуштају нирвански делиријум у трезном стању. Тек понеко остане са најскупљим трновим венцем око врата и наставља тако до краја земнога праха.

У свету је одувек било материјално богатих људи чије су се куле и градови рушили преко ноћи и ништа не би остало после њих. Такве богаташе разарао је летални вирус новца. У материјалном смислу Боро је био  „сиромашки син“, „чија фрула овим шором свира“. Та врста оскудице обликовала га је нарочито у избегличком периоду живота. Ту је дошла до изражаја вера у Поезију и Реч. Поносно је носио песничку силесију у себи, то неразрушиво духовно богатство које ће након његовог земаљског минућа умножавати своје висине и ширине.

У грађанском смислу, Боро никад није био запослен, дакле, никад није примао плату, нити добијао синекуру, поготово. Неко би такве песнике назвао слободним уметницима, али они нису ни то, јер им тај статус није био институционално решен од стране упуване бирократије. Држава не брине о таквима. Но, ипак, ти песници живе од поезије иако она не одлази на банкарски шалтер. То је живот изнад поретка малограђанштине. Зато је Боро поезију говорио напамет, и гласно, као да неког дозива, да би дао до знања да је буџет његове душе толико велики да се не може изразити никаквим административним фактурама.

Боро Капетновић је своје бесцен-благо пронашао у поезији као најскупљем минералу у круни земаљског смисла. Веровао је у ту своју биљурну сиротињу и када се живот указивао у најодурнијим својим облицима, у здухачкој искежености и празнини. Напросто, када се оженио Поезијом, својом једином правом љубављу, стављена је тачка на све друго, на сваки други вид привида и прелести. Знао је да већина људи не разуме његову одлуку, да немају снаге да се ухвате у коштац са евентуалним објашњењима. Његово је било да девера и кубури у трима димензијама, а рај проналазио у четвртој и петој.

На сваком кораку Боро је наилазио на препреке, најпре у виду цркавице коју је (боље да није) добијао као тзв. борачки додатак. Он је на својој кожи најбоље осећао шта значи порука „све ће то народ позлатити“. Један земљак из иностранства није заборављао донети Бори квалитетне баканџе или патике. А Боро је умео ни од чега да се лепо и модерно обуче. Биле су то неке добре „крпице“ што својом уредношћу, кројем и знаковљем увек вуку на млађано доба. И коса разабарушена, до рамена, под старије дане веома проређена и седа, вапила за маказама и машиницом за шишање. Рекао сам му једном у Приједору на Књижевним сусретима на Козари: „Ошишај то, драги Боро, спаси се!“ Само је повукао дим и наставио по своме.

Ако Бору изненада сретнете у центру града на пример, или другде, па застанете и рукујете се, већ сте знали да сте разменили неколико речи са песничком институцијом што хода. Нико попут њега није на тај начин био непрекидно упослен и окупиран поетском магмом. Све је било много озбиљно постављено и утврђено у коповима и на бедемима његове личности. Био је боем, али не онај фатални попут голешки непревазиђеног Ђуре Дамјановића у истом граду. Боро није цевчио алкохол, није имао судбински  загрљај са кочићевском уклетом синтагмом „ракијо мајко“.

Када би наступао, сав је био у рукама. То нису биле руке, то су била крила. Али не било чија и не било каква, то су била пегазовска крила човека који се до земље клањао Поезији. Говорећи песме наизуст, громко, машући рукама, упирући прстима, Боро је хтео да полети, да узлети изнад публике, да говори одозго, да речима пуца из висине, као какав звучни дрон звани „грмечки соко“. Машући крилима, као оковани Прометеј на прогнаничкој стени, Боро је хтео да се ослободи глиба људске прашине, да се отргне из ланаца ограничене слободе. Његова боја гласа био је живи мизансцен песничког непристајања на стварност која разљуђује човека као божанско биће.

О једном таквом крилатом младићу, дакле, желим написати опроштајну беседу. Сви који су слично поступили на вест о земном одласку Боре Капетановић, такође су привремени становници на својим адресама на овоме свету. Само са том свешћу има смисла  писати слово о једном поети (и приликама око њега) који је знао да рођењем постаје смртан на Земљи и да свој вечни дом мора потражити на другом месту, на планети-богињи која се зове Поезија. Бесмртан у распеваном матерњем језику, у таленту од Бога, са ретком снагом воље, Боро Капетановић (1953-2026) одлучио је да издржи управо као чисти песник у земаљском јаду са људима. У такозваном друштвеном контексту, тај чемер кроје напаљени политиканти и замрзнути умови. У таквој страдији песник мора у срцу поседовати урођени јеванђеоски визир којим намах региструје неправду као константу овога света.

Његово дечачки насмејано лице (неко би рекао детиње наивно), понекад би се баш уозбиљило заустављеног погледа и мало обешене усне. Док је мотао  цигарету и пажљиво слушао шта то прича његов саговорник, он је прозорљиво гледао кроз стаклену фигуру што тртља. Људи су непоуздани кантари и гладни превртачи истине, себични никоговићи са привилегијама од којих се душа усмрди. Таква душа изазива болести у препотентним телесинама што су бесловесно мислила да никад умрети неће.

Пре две деценије, на 35. Бранковом колу уручио сам Бори Капетановићу награду „Печат вароши сремскокарловачке“ за књигу песама „Брашно и блато“. Награду је поред њега добила и врсна песникиња Јелена Алексић за збирку „Исус Сордијски“. Те 2006. године Боро је био гост Бранковог кола три дана: 8, 9. и 10 септембра. Најпре, на Свечаном отварању 35. Бранковог кола где је међу десетак песника и исто толико глумаца и музичких уметника побрао громогласан и најдужи аплауз. Атрактивно је говорио песму ширећи своје крилате руке из рамена ка ћошковима велелепног стропа чувене Карловачке, најстарије српске гимназије, па онда усмеравао прсте и дланове у публику, у прозоре и врата диригујући своју арију. Говорио је песму „Идила“, где двоје младих воде љубав на тавану; ево тек неколико стихова: „На тавану пуном разних ствари/ Прилегосмо на вреће кромпира/ Звечали су варићаци стари/ И качице стрининога сира//… Гледала си у чађаве греде/ Блистале су твоје очи фине/ Изнад наших ознојених тела/ Висили су комади сланине“.

Реакција одушевљене публике која је пристигла са свечаним позивницама била је толико бурна да је код неких песника могла изазвати љубомору, да не кажем нешто друго. Боро је био бомба изненађења у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, што и није чудно јер књижевно-уметничка Србија не познаје најбоље песнике преко Дрине. То се увек разликовало од дневнополитичке мантре.

На свечаном отварању 35. Бранковог кола, уз Бору Капетановића, наступили су Љубивоје Ршумовић, Крстивоје Илић, Гојко Ђого, Горан Бабић, Раша Попов, Слободан Костић, Бабкен Симоњан, , Братислав Милановић, Јелена Алексић, Селимир Радуловић и Верољуб Вукашиновић. Било је ту, дабоме, и угледних глумаца разних генерација: Весна Чипчић, Ружица Сокић, Горан Сулатновић, Светозар Цветковић, Гордана Ђурђевић Димић, Милица Грујичић, Јелена Ђукић и Бошко Петров. Затим оперске певачице и музички уметници: Сенка Солдатовић, Љиљана Петровић, Даница Васић, Драган Млађеновић, Зорица Белић и Александра Караџић.

Сви су били изненађени и затечени, али удивљени и озарени. По завршетку програма пришао ми је Горан Бабић и рекао да није било добро такву песму чути на Свечаном отварању Бранковог кола, да то напросто не припада озбиљној свечаности, да није у равни осталих учесника, нарочито оних песника који пишу интелектуалну или, пак, бретоновски херметичну поезију, а уз то и неки читају песме себи у браду. Могу да разумем то што ми је Горан рекао, међутим није му било тешко одговорити на примедбу. Шта је требало – да не позовем Бору на Коло, да га не наградимо нашим престижним „Печатом“, или да га укорим што је рекао баш ту песму. Ако се „огрешио“ о неке невино „страдале“ колеге песнике тога дана, сигурно се није огрешио о Бранка Радичевића који је средином 19. века писао ласцивне песме. Нарочита је у томе његова поема „Безимена“ („Луди Бранко“) где има много еротских призора и слика из песникових доживљаја са деликатним деклицама у мрачним улицама са црвеним фењерима у Бечу.

Јован Ђорђевић се сећа разговора са Бранком: „У тој песми описује се неки српски Дон Жуан који путује из места у место, свуда се заљубљује и свуда улива љубав најнежнијем полу.“ Ту Бранко пева: „Ту ћеш наћи окићени’/ лепи’ мома, лепи’ снаша,/ има нешто и поштени’,/ ал највише сека-даша:/ ил’ за новце, ил’ онако,/ ал’ су даше свакојако.“ Па и „Враголије“ и делови „Ђачког растанка“ и друге Бранкове песме имају еротских стихова:  „Ал’ у твоји’ недри туде,/ окле снега до две груде?/ Чудо, селе, дивно чудо,/ ала би’ се млађан груд’о.“  Због овога су Радичевића нападали чак и Светозар Милетић, Јован Стерија Поповић, Људевит Штур и други. Али је Бранко све то у свом кратком веку, и потом, преживео и остао корифеј српскога песничког романтизма.

Боро Капетановић је управо по том наступу на Бранковом колу показао да је изданак стражиловске линије певања, не само да је попут младог Радичевића песник љубавне већ и родољубиве и сатиричне поезије, да је супериоран у сценско-поетском игроказу и да га једноставно треба прихватити као таквога. Напросто морало се признати  да га публика жели чути још и још. А онај ко наступи у низу после Боре, осуђен је на ризик. Међутим Боро се није узносио, он је једноставно био то што јесте. Чак се помало осећао и нелагодно, са неизговореном реченицом: Шта се ту може! Поштовао је сваког песника и свачију том приликом (или било где) прочитану или изговорену песму, био је поуздани познавалац савремене поезије и књижевности. Разликовао је песму од непесме.

И сутрадан на Стражилову, па и трећи дан на песничком шаховском турниру у хотелу „Боем“ у Сремским Карловцима, Боро је био изузетан и свој, а онда и у Новом Саду на вечери лауреата, све у знаку оне чувене изреке на санскрту језику: „Тат твам аси“ (То си ти). Поред Бранковог споменика, и онога старијега (1885) на врху Стражилова, и онога млађег (1974) у подножју, Боро је стајао и говорио као да полеће ка звездама, свестан места где се налази. Био је миљеник Бранкове ауре која је тога дана обухватала цело Стражилово. Ту му је свечно уручен „Печат вароши сремскокарловачке“.

А потом је наступио на чувеном „Стражиловском митингу поезије“: Горан Бабић, Иван Гађански, Милован Витезовић, Милан Ненадић, Вујица Решин Туцић, Раша Перић, Тиодор Росић, Љубица Милетић, Душко Новаковић, Предраг Бјелошевић, Илеана Урсу, Небојша Деветак, Војислав Карановић, Благоје Баковић, Бранко Брђанин Бајовић, Драган Мраовић, Ђорђо Сладоје, Ласло Блашковић, Мирослав Алексић, Божидар Живковић Џиги, Дамир Малешев, Милена Северовић, Иван Лаловић, Весна Егерић, Саша Нишавић, Јулија Капорњаии, Гордана Волаш, Лидија Ђого, Душан Кресовић, Ласло Силађи, Дубравка Миленковић, Татјана Венчеловски и други. Увече су Боро Капетановић и Јелена Алексић имали своје незаборавно песничко вече као лауреати „Печата вароши сремскокарловачке“ у Градској библиотеци у Новом Саду, Дунавска 1.

Трећег дана боравка на 35. Бранковом колу, Боро је добио улогу да уручи награде (карловачки бермет и наше песничке књиге) победницима традиционалног песничког турнира у шаху, по угледу на Бранка Радичевића као талентованог шахисту у Бечу, Земуну и другде. На турниру су играли Радомир Мићуновић, Владимир Јовићевић Јов, Љубивоје Ршумовић, Горан Бабић, Вујица Решин Туцић, Јован Попов, Желидраг Никчевић, Селимир Радуловић, Милорад Црњанин, Петар Лазић и Милан Плетел. А главни гост био Капетановићев имењак, Бора Ивков, бивши омладински првак света у шаху, иначе својевремено оженио се лепотицом која је била мис Аргентине. Он је непобеђен одиграо симултанку у карловачком хотелу „Боем“. Наш Боро је жалио што не игра шах.

Сутрадан песнички бард из „малене Крајине“ отпутовао је рекавши да му је жао што неће попратити све  програме 35. Бранковог кола – до 18. септембра. Многи су одраније говорили да септембарско Бранково коло сваке године представља још један завршен факултет.  Бору би најпре привукла Тема манифестације –  „Жена као надахнуће“. Из дана у дан у различитим амбијентима Сремских Карловаца и Новог Сада говорили су: Раша Попов, Радомир В. Ивановић, Ново Томић, Вицо Дардић и Матија Бећковић. Био је одржан и тродневни филозофски симпозијум „Култура дијалога“, учествовало четрдесет  филозофа; Јован Аранђеловић, Михајло Ђурић, Никола Милошевић, Светозар Стојановић,  Волфганг Гомбоц, Милорад Беланчић, Ненад Даковић, Раде Калик, Слободан Дивјак, Радивоје Керовић, Симо Елаковић,  Живан Лазовић, Вернер Зауер и други. Затим хришћанска тема „О кротости и злоћи“ – епископ јегарски Порфирије (садашњи патријарх српски), Владета Јеротић и Небојша Дугалић. На посебну тему говорила је Светлана Велмар Јанковић – „Реч о наопакој лествици“.

И поред још тога и осталога, при самом крају 35. Бранковог кола наступили су песници из света: Бернхард Видер (Аустрија), Џонатан Боулгинг (Енглеска), Вјачеслав Купријанов (Русија), Ева Зоненберг (Пољска) Мојца Кумердеј (Словенија) Звонко Маковић (Хрватска), Бабкен Симоњан (Јерменија), Тони Ливерсејџ (Данска), Ву Ксинвеи (Кина), Ана Сантоликвидо и Анђела Ђанели (Италија), Ференц Јухас (Мађарска), Кристина Орантес (Салвадор), Ален Ланс и Филип Танселен ( Француска), Антонио Порпета и Рикардо Белвесер (Шпанија). Прва Међународна награда „Бранко Радичевић“ уручена је Вјачеславу Купријанову и том приликом штампана му је у Бранковом колу књига песама у препеву Николе Вујчића. Боро ми је касније у Бањалуци рекао да ће једном заиста доћи као туриста и остати током целог септембарског Бранковог кола да из публике „ духовно храни своју избегличку душу“ и на тај начин „заврши факултет“.

Боро Капетановић и ја познавали смо се више од половине столећа. Сањанин, он је седамдесетих прошлог века у Приједору завршио трговачку школу, баш кад је и мој комшија Милован Марчетић у истом граду похађао средњу школу у привреди (аутомеханичарски занат), а ја техничку машинског смера. Коју годину пре нас, Стеван Тонтић је у Приједору завршио средњу учитељску школу. Петнаестак година пре Стеве у Босанском Броду Душко Трифуновић постао је машин-бравар.

Својеврсни пандан Бори Капетановићу у јесењинизацији песничког пута,  у Санском Мосту седамдесетих година прошлог века, био је Резак Хукановић, поета и рецитатор, који је тада ушао у Гинисову књигу рекорда поставивши светски рекорд у дужини рецитовања поезије (45 сати непрекидно и напамет). Тих година, у Босанској Крајини, и у Бихаћу засновао се још један лирски орфеј близак Борином концепту схватања позиције песника међу смртницима – Хусеин Дервишевић, аутор младе књиге „Кад ме узме луда рима“, кога је подржавао Душко Трифуновић.

Приједор је имао чувени корзо. Ту је било важно појавити се, поготово са девојком коврџаве косе и заносних покрета.  Боро се већ био прочуо као песник који објављује у омладинској штампи, у београдском „Фронту“, на пример, који је сваких седам дана долазио у великом броју примерака у све средње школе у Југославији. У том листу, рубрику „Песма нас је одржала“ водио је тада млађи и познати песник Бранислав Петровић. Ту смо и ми као клинци из унутрашњости објављивали своје песме, ми са ових крајишких и херцеговачких страна: Боро Капетановић, Небојша Деветак, Никола Вујчић, Мехо Бараковић, Ненад Грујичић и други. Чак је проглашавана и „Песма месеца“. И Боро се био окитио тим признањем.

Објављивали смо тако премлади са својих кућних прагова и у популарним београдским ревијама великог тиража („Чик“ и „Зум“),  Боро највише, где би уз ауторско име изашла и пуна адреса са местом становања. Тако су нам пристизала и девојачка и ина писма. Боро се специјализовао за ту врсту преписке, имао џак коверата пристиглих на санску адресу из целе Југе.

Из Санског Моста Боро је навраћао на приједорски корзо, нарочито лети, када бисмо се ми студенти из Приједора окупили на одмору у завичају стигавши из универзитетских центара минуле Југославије (Београд, Нови Сад, Загреб, Сарајево, Љубљана). Био је у друштву згодне црнке, видно заљубљен и срећан. Уживо сам се уверио када ми је на корзоу пришао и  представио своју лепотицу која је блистала ужареним очима музе.

Утом ће Боро објавити и књигу поезије „Црнка и љешник“(1982) у едицији за песничке првенце „Нада“ сарајевске Свјетлости, код уредника Стевана Тонтића, свога земљака из околине Санског Моста, родом из села Грдановци. Поред ове биле су у Југославији још две едиције специјализоване за песничке првенце: „Прва књига“ Матице српске у Новом Саду и „Пегаз“ Књижевне омладине Србије у Београду.

Боро је био посебан и по томе што је објавивши књигу у едицији за првенце, већ био уствари „на дивље“ штампао чак две прве своје збирке поезије: „Песмовано доба“ (1974) и „Како се калио Боро“ (1976). Изгледа да Стеван Тонтић није желео те прве две Борине збирке признати за озбиљну поезију, сматрао их је младалачки патетичним (аматерским) па је у Сарајеву нашао два озбиљна рецензента,  Абдулаха Сидрана и Бранка Чучка, да се потпишу у правој првој књизи Боре Капетановића „Црнка и љешник“  у надалеко признатој едицији „Нада“.

О тој књизи ће у новосадским „Пољима“ писати и млади Зоран Ђерић, доста теоријски ледено, цитирајући Ролана Барта, доводећи у питање вредност књиге кроз стихове типа „учитељица није носила гаћице“. Боро није бендао много шта критичари пишу о њему. Као посвећен песник, писац и читалац, кроз године искуства, сазнао је за стару истину да у времену поезија суди критици.

Незабораван је Борин изненадни долазак, по први пут, у моју породичну кућу у Гомјеници средином јула 1979. године. Изненадили се и моји родитељи, мајка Стоја и отац Драшко, и сестра Нада која је као студенткиња нашег језика и књижевности стигла на летње ферије из Сарајева у Приједор, а која је такође писала и понегде у омладинским листовима објављивала поезију. Нашао је Боро нашу кућу без проблема у предграђу Приједора, на адреси Партизанска 253. Дошао да ми честита на првој књизи поезије „Матерњи језик“ која се с јесени претходне године појавила у Београду. О књизи се већ увелико писало диљем Југославије, а Боро је све то приметио и желео да крунише својим доласком на мој кућни праг.

У кући за столом, пред мојима, извадио је Боро из своје торбице примерак „Матерњег језика“ (успео је да га набави из Србије) и осмехнут тражио да напишем посвету и потпишем се баш у Гомјеници пред својом породицом. Ликовно-технички књига је изгледала врло скромно, сивих храпавих корица, личила је пре на здравствену књижицу, имала свега двадесет девет песама – број земних година Бранка радичевића. Без искуства на књижевној сцени, млад да млађи не могу бити, узмем оловку и некако напишем побратимску посвету. Боро ми је раније поштом био послао обе своје ране песничке књиге. Кад год бисмо се негде сусрели увек је питао за моју сестру Наду, да ли још пише, чак је и говорио неке њене стихове напамет. И увек би, уз смех, добацио да је она била боља од мене у поезији, па  зашто више не пише, зашто је престала, питао и сам одговарао –  да ли зато што се млада удала у Сарајеву.

А те 1979. године већ о Илиндану нашли смо се на песничком Шушњару. Ту су били пристигли увелико афирмисани песници: Радован Павловски, Душко Трифуновић и Стеван Тонтић, али и млађи Душан Праћа, Јово Тонтић, Амир Талић, Милован Марчетић, Радомир Совиљ и други. Шушњар је био некако највише Борин, ту је потпуно доминирао, нарочито после рата кад је написао (1997) и надахнуто говорио поему „Далеко је Сана Ривер“ која доноси његово ратно и избегличко искуство преломљено кроз универзални песнички визир: „Често сањам, пријатељу, / Ривер Сану – модру, долгу./ Нашу песму над песмама,/ наш Амазон – нашу Волгу.// Имали смо град и реку,/ родне куће и огњишта/ Сански Мост и Сану Ривер,/ Имали смо, а сад – ништа.“ Публика га је и на Шушњару, тек ту, волела и дуготрајним овацијама пратила. То је песма коју иначе већ изводе крајишки певачи и групе, ушла је у народ.

Недавно, на друштвеним мрежама, једна анонимна млађа жена донела је дирљиву исповест: „Првих година након избјеглиштва, у нашу кућу неко је донио некакав књижевни часопис, а у њему пјесма ’Далеко је Сана Ривер’ пјесника Боре Капетановића. Имала сам тада око седамнаест година и нисам знала ко је Боро Капетановић, али пјесма коју тада прочитах урезала се дубоко у моје срце. Сви у кући смо је читали и плакали јер то није била само пјесма о ријеци Сани, она је постала синоним за све изгубљене завичаје и успомене. Пажљиво изрезах пјесму из новина и залијепих у свеску која је била нешто између споменара и дневника. Кад год би ми било тешко, када би ме људи у новој средини повриједили, бјежала сам у собу која је гледала на сјевер и имала најлон на прозору, отварала бих свеску, читала пјесму и пуштала двије, три шкрте сузе низ образе. Било би ми на трен лакше, а сузе би постале мој лијек до неког сљедећег пута. Тако сам лијечила моје пубертетске туге, разочарења у људе и бол за завичајем… Пролазиле су године. Свеску – споменар сам све рјеђе отварала… Бору Капетановића сам касније често виђала, за вријеме студија у Бањој Луци, кад погледом одлутам кроз прозор учионице на Филозофском. Јурио је улицом, разбарушене косе, ко зна куда. И сваки пут бих се сјетила пјесме ’Далеко је Сана Ривер’, а једна огромна суза би запекла у оку.“

Догодило се пре четврт века да сам на песничкој манифестацији „Шушњар“, приликом уручења ми истоимене награде, говорио поему „Покривање куће“ и добио дуге аплаузе. Људи су после прилазили и честитали радујући се да постоји и таква поема која слави живот, стари обичај покривања крајишке куће. Одмах ми је честитао и Боро Капетановић на одличном пријему поеме код публике, озарен говорио како сам том поемом ушао у народ, и да је то реткост међу песницима, па онда навео и наслове мојих песама „Каца“. „Недеља“, „Крушна мрва“ и „Песма иза брда“,  те поеме „Жабар“ и „Вијадукт“, а нарочито истицао студију-антологију, књигу народног блага „Ојкача“.

Није пропустио да каже да зна и за промоцију  петог издања „Ојкаче“ у препуној Матици српској, па на Хумболтовом у универзитету у Берлину. Све је ухватио, све је знао, пратио дневну штампу и недељнике. А много раније, честитао ми и на првој награди на Смотри југословенских радија у Охриду за најбољу емисију – „Од бећарца до ојкаче“ Радио Новог Сада, где сам био аутор сценарија. Све је носио у себи, регистровао и памтио. Несебично, братски подизао и завршавао тиме да у таквом ауторском трагу нема „снобовског фолирања“.

Захваљивао сам му сваки пут: „Да не претерујеш, Боро?“ „Не!“ Поклонио ми је пажњу пуних руку, као одани пријатељ са подршком без остатка, без љубоморе.  То је била његова карактерна црта, без имало сујете или зависти. Припадао је царству поезије где ничу и расту, једно поред другог, разнолике биљке и цветови – за све има места. Такве су му биле и песме, разноврсне, тематски богате, занатски дисперзивне, на двема обалама у исто време.

А када сам 2013. године успео, након бројних препрека, у Београду да упишем ојкачу у први Регистар нематеријалног културног наслеђа у Републике Србије, Боро ми је чврсто стегнуо руку пред хотелом „Босна“ у Бањалуци: „Браво, Ненаде, охрабрио си хиљаде и хиљаде крајишких избеглица и прогнаника који данас живе и пјевају у Војводини и Београду, дао си им крила да рађују и подижу дјецу.“

Боро је волео баш тај римовани десетерачки двостих што га народ пева: „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада“ или „Роди мајко још једног ко мене,/ па ћеш имат’ двије успомене“. Уствари, Боро је неке своје песме, а поготово поему „Јасеновац“ написао у десетерачком римованом двостиху: „У Градини и птица се стиди/ да запева кад Градину види“, или: „Нису ово ливаде за пашу,/ већ за причест и за тугу нашу.“ Исти стих је користио и за многе своје љубавне песме.

Док сам писао овај текст, уочи Преображења одржан је код манастира Моштаница, у Поткозарју, код Козарске Дубице, јубиларни тридесети „Фестивал ојкаче“. Пратио сам преко Телевизије Републике Српске цео догађај и срце ми је било пуно. Знао сам да би Боро и ове године све то помно попратио. На фестивалу се такмичило десет одличних ојкачких група. Прве три награде биле су новчано изузетно високе, а и сви остали учесници добили су баш добре износе. И тиме је речено да је ојкача препозната као културни бренд српског наслеђа. То је добро и поштено, ојкача се у Републици Српској подигла на највиши институционални ниво. Дивно чудо!  То заиста представља редак пример добре праксе у очувању коренске и  идентитетске самосвести. Пре двадесетак година наступио сам на том фестивалу са поемом „Покривање куће“.

„Фестивал ојкаче“ се још може побољшати. Ранијих година сам и о томе причао с Бором. Може да се динамизује оно што се изводи на позорници, да не би доминирала извесна монотонија певаних примера, да се побољша разноврсност и књижевни квалитет певаних двостихова из народа, али и мелодијских видова ове вековне певаније. На пример, на фестивалску сцену треба извести и „Старо козарско коло“ које је својеврсни храм ојкаче.  Иначе по завршетку такмичарског дела фестивала, и ове године, замеће се то старо ојкачко коло са својом елементарном снагом као од Козаре одваљено. Змијолика се шара и креће, громко игра  и натпевава на широком простору око манастира са народом у огромном броју. И Боро би ускочио у то коло. Но, и ово да кажем. на челу овогодишњег жирија био је један београдски етномузиколог који не познаје суштину и природу ојкачке певаније и народне душе Поткозарја и Козаре, а који је својевремено  био против уписа ојкаче у Регистар  нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

Боро Капетановић је, рекох, посвећено читао књижевну периодику из најудаљенијих крајева, пратио литерарну и културну сцену и у Србији и шире. Никад доста – налазио како је знао и умео листове и часописе, добијао на поклон, откривао нова имена, песме, есеје и приче, памтио непознате и затурене ауторе, цитирао их касније у разговорима, неке говорио и наизуст. Замолио ме да понесем кад год дођем у Бањалуку, ако ми није тешко, што више старих и разних часописа из свога стана и подрума. И доносио сам, чинио то из срца,  паковао у посебне кутије и прикључивао пртљагу за Крајину. Он је моју попудбину преузимао у башти хотела „Босна“ на свом „радном“ месту, раширеног лица и руку, срећан као дете, као да му предајем суво злато галаксије.

Као родољубиви песник из народа, истинит и надахнут, Боро Капетановић је испевао и објавио потресну поему „Јасеновац“ (2007, 2026) показујући да песницима и те како припада да запишу и оставе траг за свој народ и друге песнике, траг који не копни у матерњем  језику. О тој поеми Боро је рекао: „Поема ’Јасеновац’ припада опусу мојих отаџбинских пјесама гдје сам покушао да опишем црне биљеге наше историје.“  На плану песничких средстава, успео да споји лирско и епско у натуралистички страшној и језивој слици убијања српске деце и одраслих од стране наших непријатеља у Другом светском рату. Приказано је зло које се у циклусима обнавља и поново долази на врелу крв:

„Да загреју своју ладну душу/ Ложили су Србе и комушу/ Прослављали победе и свеце/ Испеченим месом српске деце// Од убица црни се Дубица/ Бежи лептир бежи голубица// Бежи јутро у очну зеницу/ Бежи брашно натраг у пшеницу/ Не види се ни са једне слике/ Како Срби једу своје крике// Песму траве кад се сено пласти/ Рањен славуј пева мртвој ласти/ Суву земљу од раке до раке/ Српском тугом залевају свраке// Крв која се са храстова цеди/ У свитање савски ветар леди// Све из српских одсечених глава/ Колика је Боже никла трава// Мила мајко кад већ отац није// У њу да се макар син сакрије/ Са напола расеченим вратом/ Јеца сестра над закланим братом/ Моли Бога јагода у пољу/ Уразуми оне који кољу/ Главу која не пождере Сава/ Једнооки маљем оверава/ Кривоноги у снопове веже/ Србе који поморени леже/ Запаљени Срби изнад јама/ Горели су ноћу као слама/ Иако је без иједног ока/ Узми Боже Митра за сведока/ Како кољу када се напију/ Видео је Боже без очију“.

С друге стране, при изласку моје књиге изабране поезије „Дарови“ (2009), баш у сусрету у башти култног хотела „Босна“, где је била та његова „канцеларија“ на отвореном или унутра кад захлади, изненада ми је за столом у прошараној хладовини рекао: „Видиш, Ненаде, овде има једна твоја љубавна песма коју би требало свуда да говориш.“ И онда је отворио књигу и прочитао песму „Додир“ сачињену од два катрена у дванаестерцу: „Отишла си на југ, са севера, нагло,/ као птица коју тера тамна туча,/ остала је твоја порука, о, магло,/ да за нашу љубав ипак нема кључа.// Нека трепне Господ у твом милом ходу/ и нека се море расточи у боје,/ када твоје тело такне хладну воду,/ можда ћемо тако наћи се обоје.“ Нема сумње да му је ова песма штимала по свему, проналазио је у њој своју емоцију и видео призоре које би и сам насликао. Узео сам озбиљно Борин предлог и ту песму све чешће почео јавно говорити, чак и сâм себи у соби; та песма настала је из голог живота и бурно манифестоване интимне драме. Да не сметнем, већ неколико година башта хотела „Босна“, није више оно што је чинило боемски кутак илити еглен-радионицу за бањалучке писце и намернике тога сензибилитета. Сада је то без душе простор за немилосно наплаћивање блејања у празно

Боро је подједнако писао слободним и везаним стихом, затим певао ијекавицом и екавицом, чак више овом другом варијантом. Писати екавицом, то је била особина једног значајног дела босанскохерцеговачких песника у Југославији. Да би се конкретније то разумело, треба припоменути антологију (1971) Хусеина Тахмишчића „Суочени са свијетом“  (новија поезија у БиХ). Уврстио је четрдесет пет песника од којих деветнаест пише екавицом: Изет Сарајлић, Хусеин Тахмишчић, Миодраг Жалица, Душко Трифуновић, Рајко Петров Ного, Владимир Настић, Марко Вешовић, Стеван Тонтић, Драгољуб Јекнић, Ранко Рисојевић, Војка Смиљанић, Зоран М. Јовановић, Велимир Милошевић, Бранко Марчета, Томислав Шиповац, Славко Шантић, Мехо Ризвановић, Радован Караџић и Мубера Пашић. Боро се кроз време и те како упознао с овим феноменом. А у години изласка поменуте антологије, он још није имао објављену књигу, за разлику, на пример, од младог Приједорчанина Бранка Марчета који је у бранковским годинама напустио свет.

Иначе, Хусеин Тахмишчић је у ту антологију уврстио и себе, што су му многи замерали. И то са максималним бројем песама – десет. У књизи стоји опаска да је издавач замолио Драшка Ређепа из Новога Сада да изабере Тахмишчићеве песме које ће он унети у своју антологију. И Хусеин је, дакле, писао песме екавицом. То је у Сарајеву и Босни била нека врста моде, требало би то још више истражити. Неки кажу да је било песника који се нису најбоље сналазили са употребом старог гласа – јат, у дужем или краћем (и)јекавском облику. На пример: бело, пише се ијекавски као бијело а не бјело, и то је неке, кажу, кочило и збуњивало, могло је да изгледа да нису довољно писмени око акцената, да не знају како треба поступити – цијело или цјело, па нису ризиковали, једноставно написали би – цело.

А има и других разлога и тумачења – неки су песници тиме сугерисали, попут Андрића (који је као Београђанин десет година пре појаве ове антологије добио  Нобелову награду), да припадају књижевној Србији, па су стваралачки  стремили ка Београду и Новом Саду, Матици српској. Сећам се када је 1983. године Хусеин Тахмишчић отварао 12. Бранково коло. Возач Сава Драпшин (рођак-презимењак славног генерала Петра Д.)  и ја сачекали смо Тахмишчића на сурчинском аеродрому. Био је слеп, а из авиона, низ степенице, излазио сâм са белим штапом.

У своју „Антологију српске поезије (1847-2000)“ унео сам и ову Борину екавску песму у епском десетерцу – „Кршне секе на обали реке“: „седе рибе на обали реке/ седи риба а река се гиба/ човеку се чини издалека/ седи река на обали рибâ// седи река а рибе жуборе/ на обали где миришу руже/ помешане с мирисима горе/ кршне секе на обали реке/ не зна човек гледајући реку/ не зна човек гледајући рибе/ шта је лепше на овоме свету/ да ли секе – да ли вали реке?“ Међу младим песницима данас у Републици Српској екавицом пише даровити Миле Лисица, (ствара само љубавну поезију), добитник нашег „Печата вароши сремсокарловачке“.

Песници углавном нису миљеници идеологија и дневних политика. И када би се учинило да то јесу (па постајали притом дворске луде), тим системима би на крају одзвонило, а за собом би повукли своје песничке жбирове и кетмане са свиленим гајтаном око врата. И све је кретало изнова. Само је поезија имала свој континуитет. По цену живота Боро није хтео да се укључи у страначки и дневнополитички живот. Знао је за Гетеов савет: „Чим неки песник хоће да дејствује политички, мора да се определи за неку партију. А чим то учини, изгубљен је као песник; он мора да се опрости са својим слободарством, својим нспутаним  погледима и да сав огрезне у ограничености и слепој мржњи.“ Боро није био муљавог слободарства и није умео да мрзи.

Као прогнаник-песник, Боро Капетановић је најпре ојачао „бањалучки круг кредом“.  А развојем Републике Српске на свим нивоима, Боро је и те како својим чистим песничким деловањем, агилним самовањем, објављивањем великог броја аутентичних књига код побратимских мецена, продро у ширу јавност на темељу уметничке вредности, личне харизме и контаката са публиком. Такав, у књижевном животу, припомогао је институционалном васпостављању овог ентитета на плану културе, а да му те исте институције ничим нису узвратиле. Тако то бива кад незахвални конвертити власти тргују државним ресурсима и подразумевају скрајнуће изузетних људи. Тек један пријатељски покушај пред крај песниковог живота био је светлица наде. Људи попут Боре Капетановића су ретке појаве које мимо тзв. званичног естаблишмента имају моћ да се здраво наметну и самостално остваре као личности од општег интереса и значаја у времену и простору свога језика.

Затим, потребно је казати и ово – да у његовој раскошној лирској радионици, нарочито љубавна и социјална поезија тежила је некаквој амиго-вестернизацији, имала нешто од поп-стила и рокенрол-стиха. Све се то гнездило у Капетановићевом изразу, као да је желео да му песме по низању слика и призора буду понекад и нека врста стрипа. Увек је тражио начин да допре до што ширих слојева публике. И осећао се као звезда песничке сцене.  Али – сâм, без музичких инструмената уза се, без ансамбла или групе. Сâм је био све то, сам у својој појави, гесту, покрету, гласу и драмском бићу. Као да је на тај начин призивао композиторе и аранжере да још једном, и понекад, упакују његову поезију у музичку кутију.

Све то говорило је опет о његовој потреби да има што шири контакт с публиком, да заинтересује, орасположи, па и забави. Он припада оним песницима чија поезија после њиховог одласка са овога света губи тврђи ослонац у јавности у недостатку физичког присусутва аутора. Шта ће на том плану бити са Борином поезијом у интерпретацији других, видећемо. Нико неће моћи, ни један драмски уметник или песник да говори поезију као Боро, то је сигурно. Али глумци могу и те како да оштре свој таленат рецитујући поезију у загрљају са живим песмама Боре Капетановића.

Да не заборавимо, Боро је помало укрштао у свом начину казивања поезије и нешто од стила Бранислава Петровића и Александра Секулића, скадарлијских боема из времена култних „Песничких новина“ у Кући Ђуре Јакшића и, пре тога, гостовања песника у фабричким халама, касарнама, амфитеатрима факултета и школама. Или пак – Добрице Ерића, у смислу да је овај имао свој аутентични печат говорења поезије науизуст, па му је Боро, иако су различити, по тој мери особености био својеврсни пандан.

Можемо издвојити и Вујицу Решина Туцића који је долазио са новосадске неоавангардне стране, а поезију говорио „галамећи“ и звучећи до те мере уникатно да то нико, баш  нико никад неће моћи копирати. Једном је група младих глумаца извела игроказ Вујичине поезије, и у присусутву живог песника у публици, премијерно приказала то у Новом Саду. Али, беше неуспешно. Једноставно, постоје ретки песници-уметници, незаборавни декламатори сопственога стиха, рођени да непоновљиво звоне у матерњем језику пред публиком са дугачким  и бурним аплаузима. Ми савременици памтимо их по несвакидашњој оригиналности речитатива. Када мине и последња генерација те епохе, остаће легенде и анегдоте, неки аудио или видео снимци (обрађиваће их вештачка интелигеција), а песме ће морати саме да се боре да с колена на колено живе и без својих телесних аутора, са успоменама на њихово „златно доба“.

Има ли младога песника настављача Боре Капетановића? Можда – Милан Ракуљ, који је у Бранковом колу објавио две књиге, и тиме био откривеи самој бањалучкој књижевној чаршији која није марила за њега. Ракуљ је и награђен на Стражилову и у Сремским Карловцима угледним признањима старим преко педесет година, са одјеком на широкој песничкој сцени. Ракуљ уме оригинално, и напамет, да говори своју боемску, љубавну и сатиричну поезију. Боро се радовао његовој појави, као и другим младим песницима из крајишког миљеа, које је Бранково коло првеначки објављивало и овенчавало признањима: Александра Мариловић, Горан Гаврић, Грга, Ирена Бера (Станковић), Маја Станојевић, Милош Пуђа, Данијела Регојевић…

Боро није припадао салонској врсти песника, надменим салијеријима, који су више ценили преведену поезију него матерњу. И Боро је читао препеве  са других језика, и те како, али се није ту заустављао одузимајући самоме себи дах. Знао је да се поезија есенцијално гнезди у матерњем језику, а превод је често тек сенка од песме. И не заборавимо, Боро Капетановић је по себи био и остао естрадни песник. Све је улагао у што ефектнији, препознатљиви сценски наступ, у гласну строфу и нови гест тела и лица, био појава која је строго водила рачуна о томе шта ће публика рећи.

Волео је наступе које омогућава стечена позиција популарности, скоро па трубадурска и добошарска, а локална, крајишка. Као да је желео да заличи и на оног даровитог викала-чађу, на ојкачког дијака из народа у колу или на тек сазиданој кући у Подгрмечу или Поткозарју. У живом чину покривања куће на тек прикованим свежим храстовим гредама са цреповима из руке у руку присутног народа, замишљам да Боро стоји тик уз велику зелену грану леске на врху крова одакле све грлатије извикује тог трена у глави сковане духовите десетерачке риме: „Домаћине, ко ти кућу чува?/ Вјетар дува па ми кућу чува!“ У животном позоришту на отвореном одоздо на лескову грану пристижу један за другим, из пуне душе, сиротињски, а срцем обасјани, дарови родбине и комшијâ за ново шљеме, за берићет и срећу.

Боро Капетановић

НОЋ ЦУРИЦЕ У ПОЖАРУ ЧИСТОГ ЦВИЈЕЋА 

Угаси свјетло ако желиш вид‌јети праве ствари.
Упали цигарету и нећеш бити сама.
Лоши момци из Алабаме свирају одличан блуз.
Одврни.
Штета је заспати, цурице.
Погледај како трепере звијезде и замисли да си једна од њих.
Хероји су обични људи и не изгледају страшно.
Крајње је вријеме да нешто учиниш са својим осмијехом цурице.
Људи жељни туђег осмијеха ноћас тугују по кафанама.
Празан град не обећава ништа само потрошеним курвама.
Разгледај мало боље сличице из офуцаног албума.
На фотографијама гд‌је си рашчупана и грозна небо је ипак плаво.
Не пали свјетло.
Из мрака су свјетиљке на сусједним брдима много нестварније.
Све те глупе књиге о сексу неће ти ништа рећи о љубави.
Са ТВ екрана шаљу ти вјештачку срећу.
Сладолед за будале.
Не троши то, рибице.
Твој сом је узводно, на дну, и чека те.
Твоја истина не занима баш сваког кркана којег сретнеш.
Пази коме причаш приче о својој души.
Јоргован под твојим прозором слушаће те вјерно.
Сузе на твом јастуку позлатиће пјесма ноћних птица.
Упитај мјесец које је боје љубав?
Гд‌је је моја, мјесече? – питај мјесец, цурице.
Не живи у кризи која се шири.
Сврати у боље тренутке.
Попиј нешто са сиромашним студентом у позоришној гардероби.
Тај момак зна гд‌је станују лијепи доживљаји.
Пут до пропланка гд‌је живе љубавне олује.
Стазу до ливаде гд‌је букти пожар чистог цвијећа.
Плажу гд‌је ћеш бити срећна као вјетар у крилима препелица, д‌јевојчице.
Закачи се за неку идеју.
Идеје су невидљива д‌јеца.
Рађај их док си беспослена, цурице.
Размонтирај тај рингишпил на бесмисленом вашару у својој глави.
Одлијепи ту траку туге којом си се од‌јенула.
Провјетри хаљине из старог ормара и не бриши флеке из тамо неке.
Обуци кошуљу од свитања и стани пред огледало.
Отвори прозор да снови несрећних д‌јечака не лутају.
Буди дан, д‌јевојчице.
Сабери се.
На раскрсницама постоје пристојни правци.
Важно је не кренути погрешним.
Скитнице су на правом путу само кад не знају куда.
Уличари своју срећу не возају у аутомобилима.
Пјешачи цурице, ако желиш вид‌јети звијезде.
На свакој страни свијета никло је нешто што вриједи убрати.
Убери.
Ко оклијева лађа га не чека.
Кад отплови маши марамом и вези гоблене.
Зар желиш?
Зар желиш да машеш марамом и везеш гоблене цио живот, цурице?