Сремски Карловци, 11. јуни 2026.
САОПШТЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „СТРАЖИЛОВО“ 2026.
Лауреати Живко Николић, Ана Ранђић, Анђела Цвијетиновић и Георгије Марковић
Жири Бранковог кола у саставу Ненад Грујичић, Растко Лончар и Бојана Јеленковић, на завршној седници 11. јуна 2026. донео је једногласну одлуку да награда „Стражилово“ припадне Живку Николићу, за укупни песнички опус, а за збирке поезије објављене у Бранковом колу: Ани Ранђић за њену трећу по реду књигу Шум на срцу, Анђели Цвијетиновић и Георгију Марковићу, за најбоље песничке првенце, Бочни вез и Један продужени распуст.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Живко Николић (1958), основну школу учио у селима Копривница и Салаш у источној Србији, гимназију завршио у родном Зајечару, студирао југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Био је члан редакције студентског књижевног часописа Знак на истом факултету. А у периоду од 1984. до 1988. године радио као секретар Књижевне омладине Србије (1984-1988) . Заједно са Владимиром Пишталом 1988. и 1989. године објавио два броја Аламанаха београдске мануфактуре снова и учествовао у оснивању и раду ове групе писаца. Један је од оснивача 1992. године Књижевног друштва Свети Сава, у коме обавља функцију главног и одговорног уредника. Био је секретар редакције и уредник листа Новине читалишта београдског Од 1992. године ради као књижничар у Библиотеци града Београда.
Објавио књиге поезије: Приближавање, 1982,, Бели вид, 1986, Необични дани, 1987, Буђење у предвечерје, 1989, Источне зоне, 1992, Вајање пене, Београд, 1994, Почетак лета, 1994, Испод праха, 1997, Прах и нада, Београд, 2000, Покретне ватре, 2002, Невидљива боја, 2004, Северњача, 2005, Глинено огледало, 2005, Извор на камену, 2007, Сеоба у невреме, 2010, Певање, прах и нада, Београд, 2014, Обећање, 2014, Највећа радост, 2016, Кажипрст путује, 2018, Светлост на дну, 2020.
Живко Николић добитник је награда: Ђура Јакшић, Печат кнеза Лазара, Еуридикин венац, Раде Томић и друге. Поезија му је превођена на шпански, румунски, француски, енглески, украјински, словеначки, шведски, мађарски, македонски, италијански и бугарски. Заступљен у двадесетак антологија на српском и у неколико на страним језицима
Од своје прве књиге Живко Николић је задржао континуитет песничке ватре која не престаје да се чуди и радује свету. Његово поверење у магију песничке речи јединствене је снаге и чаролије у савременој српској поезији. Потпуна посвећеност песништву и књижевности, са осећањем да поезија врхуни у свему, формирала је аутентичног ствараоца. И обожен и ољуђен, песнички пламен Живка Николића траје у времену као доказ неуништивости талента у матерњем језику. Његова поезија репрезентативни је пример радосне жртве у непоколебивом трајању на јавној културној сцени, у неусахлом јединству наде, вере и љубави. Опевати свет и жену, на пример, као део Божје творевине, путоказ је симбиотичне моћи језика и природе, неба и земног бића које незадрживо опева.
Песник живог надахнућа и јаке имагинације, аутор бројних песама, циклуса и књига који завређују највећу пажњу читалаца у распону од „најобичнијих“ до „најупућенијих“. Разноврсних тема и мотива, ова поезија изненађује призорима које „избацује“ са непрестаним чудесима живота и снова, годишњих доба и човека као светиње. Његову поезију насељавају облаци, небо, земља, ветар, тело, вода, дрво, прах, проток времена, младост-старост, додири, жена, човек, сеобе материјалног и нематеријалног, и коначно душа као велика тајна и неуништива небеска честица: „И вода јеси, знам./ И крљушт сунчева./ Тај светли плам/ у мојим очима./ И јеси ћутање./ И песма,/ која још није почела.“
Награда „Стражилово“, за укупни песнички опус, заслужено одлази у руке елементарног песника какав се не рађа често, песника који наступајући и на Бранковом колу, не случајно, прислужио је прошле године пламен свеће и положио цвеће на гроб Бранка Радичевића, вечно младог корифеја српског романтизма, уз споменик подигнут далеке 1885. године на врху Стражилова, где стоји златни натпис: „Бранку – српски народ“.
Ана Ранђић (1973). основну школу и гимназију завршила у Чачку. Дипломирала на групи српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. У једној од најстаријих српских гимназија, у родном граду, данас предаје књижевност. Коаутор је Дисовизије, програма за младе, који се већ две деценије одржава у оквиру манифестације Дисово пролеће. Објавила књигу поезије La linea (2017) и збирку лирске прозе Цветни механизам (2024). Нова збирка поезије Шум на срцу Ане Ранђић представља комплетну песникињу, најпре, у домену свести о сопственом књижевном раду. То показује њен учестали дијалог са минулим духовницима, песницима, писцима, теоретичарима, уметницима, музичарима, режисерима и сликарима (Патријарх Павле, Брана Црнчевић, Максим Горки, Паул Хајзе, Џо Страмер, Мик Џоунс, Деспот Стефан Лазаревић, Сима Пандуровић, Ђузепе Торнаторе, Душко Трифуновић, Горан Бреговић, Артур Рембо, Версемелеон, Волт Витмен, Милош Црњански, Фјодор Достојевски, Хемингвеј, Борхес, Данило Киш, Ел Греко и други.)
У награђеној књизи Шум срца, Ана Ранђић пева и о љубави коју смо „научили у дану погубљења“. Такви призиви љубави уствари су именовање онога што зовемо агапе, љубав неба на земљи, заједничка, међу људима, и у свакој јединки. Трпеза љубави хришћанске, која врхуни евхаристијом, причесним даровима за спасење.
Пред нама је књига богатог језика, разноврсних тематских поља, видљивог бдења над сваким стихом и речју. Поезија широке имагинације, којој није довољно да се осами само у задовољству личних визија. Ана Ранђић потпун духовни ослонац проналази тек у зонама обилног читања. И то је оно што се сабира у њеној поезији, у дубокој је свези са оним што нас окружује тражећи духовни центар који пева. Нека ова књига и јединствена награда „Стражилово“ донесу стваралачку радост у искрено пруженој руци Бранковог кола.
Анђела Цвијетиновић (1979), основну школу похађала у Бањалуци, Червару, Ровињу, Малом Зворнику и Београду. Гимназију и Академију уметности (у класи Никите Миливојевића и Аните Манчић) завршила у родном Београду. Песнички првенац Анђеле Цвијановић, Бочни вез, показује зрелост импрегнирану голим животом и сложеним искуствима разних нивоа. Појављују се песме које стварају живи ђердан језика у „лудом“ маштаријуму. Из сна се буде затрпане речи и почињу да светле и миришу, да додирују и љубе.
Пред нама је књига поезије, Бочни вез, која радује, оплемењује и надвладава инерцију просечног, а свакодневне навике и препреке постају материјал за уметнички рад у језику. Ово је књига поезије која не фолира. Суочавамо се са уметничком истином у језику који је у стваралачкој температури што јуродиво „бунца“ и открива наличје живота. Песнички чин као мост којим ауторка спаја обале огољеног живота и свог уметничког бића.
Првенац Анђеле Цвијетиновић представља лепо окрепљење не само њене стваралачке природе, већ и наше нове песничке сцене. Отвара и могућности креативног испољавања поезије као својеврсне терапеутске моћи. По митологу Веселину Чајкановићу, та врста говора поседује апотропојонско дејство, постаје амајлија што штити од урока и негативних сила. Пожелимо Анђели Цвијетиновић да јој ова књига и награда „Стражилово“ буду конкретан ослонац за нова надахнућа и резултате.
Георгије Марковић (2007), у родном Аранђеловцу завршио основну школу, а потом недавно Карловачку гимназију. Уписао компаративистику на Филозофском факултету у Новом Саду. У награђеној књизи-првенцу Један продужени распуст, песме настају из природног извора дара. Најпре, то је једно снажно, и за песнике неминовно осећање пролазности и човекове смртности. Али, потом, и свест о духовној (не)моћи таквог бића, грешног и слабашног: „О Господе/ Опрости слуги твоме/ Што није имао очи да види.“ И, како рече енглески Бранко – Џон Китс (живео двадесет шест година): „Ако поезија не долази природно као и дрвећу лишће, боље је да уопште не долази.“ Ту врсту перцепције немају сви, то је привилегија одабраних.
Свест о стваралачкој повластици уочавамо у песмама Георгија Марковића који у исти мах опева и сјај и сенку, и лице и наличје света. Узгред, кајући се као хришћанин, спреман је да, „ситан и грешан“, непрестано тражи опрост. Георгије Марковић, дакле, врхуни тамо где се отварају монашки зазиви и псалмична узношења поводом људске и личне раслабљености и огреховљености.
Млади песник има свест и о времену у коме живи, увиђа његове слабости и деформације, опире се неправди и тортури. Људска природа у младим годинама не зна за границе, непрестано тежи ка немогућем, онако како Андрић каже: „Младост налази снаге и времена за све; млад човек не види краја ни својој снази ни своме времену.“
У награђеној књизи јављају се и теме на релацији женског и мушког односа, наслућеног управо из пупољка младости и (не)искуства, те из традиционалних односа у породици (деда, отац, брат, сестра…) или, пак, из жала за минулим „професором и пријатељем“ који га је учио поезији.
У младом бићу проклијала је мудрост о животу и људима, и нашла своје место у стиховима. Уза сва искушења и надахнућа, пред даровитим Георгијем Марковићем налазе се путеви откривања и књижевног сазревања. Пожелимо му младом да са наградом најлепшег имена на српској књиженој сцени истрајава и расцветава дариване му духовне семенке.
…
Награда „Стражилово“ лауреатима ће биће уручена 12. септембра на јубиларном 55. Бранковом колу које ће трајати од 11. до 21. септембра у Сремским Карловццима, на Стражилову и у Новом Саду.
БРАНКОВО КОЛО
