ТРИ ПЕСМЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Објављене и изговорене у периоду 2025 – 2026.

СТУДЕНТСКА ХИМНА

Иде младост с барјацима преко моста, преко моста,
он дугачак, никад краја, са сводом се овенчава,
студенти са заставама – никад доста, никад доста,
с ону страну сунце цвета, бескрај никог не спречава.

Иде младост нетремице преко воде, преко воде,
ка обали некој другој где свитање вечно траје,
студенти су одлучили – до слободе, до слободе,
ка обали која живот у радости свима даје.

Иде младост са песмама наспрам кише и олује,
преко шума и облака маршира и подвикује,
у времену простор стење, размичу се клисурине,
иде младост и помера камење и развалине.

Ко не дође и не стигне да погине, да погине,
проклет био издајица Божје деце и судбине.

       (Из књиге „Трагови и таласи“, Бранково коло, Сремски Карловци – Нови Сад, 2025)

***

ДОБРО САМ, МАМА, НЕ БРИНИ

Стигла сам у Нови Сад, мама,
нисам гладна, не брини,
ни уморна, добро сам,
нисам хтела да те секирам,
имам жуљеве, али без бриге,
само два мало више крваре,
није то ништа, не бригај, кажем,
како другима тако и мени,
на маршу је тако, мамице,
морам на протесте, желим,
са мном су другари и другарице,
реци тати да је све у реду,
да ли те је звао и питао за мене,
реци му да га ћера пуно воли,
и док се не вратим кући, мама,
вас двоје да се помирите
и да ме дочекате заједно, и загрлите,
велики поздрав и баки,
и она нека ништа не брине,
нека штрика, еј, реци јој
да ми заврши оне приглавке,
биће добри за маршеве када
кренемо једнога дана и на Месец,
о, да је деда жив и он би ме загрлио,
причао би о својој младости у рату,
уопште не брини, мама,
то што нам власт није дала
да преноћимо у спортској хали,
ми ћемо да преспавамо
тамо где је била надстрешница,
и около – на адресама добрих људи
који нас одмах грле и плачу,
и срећни воде у своје куће,
а пред зору ћемо, мајчице,
кад заврши протест, све смеће очистити
и градски трг средити као ти нашу кућу,
и нисмо ничији пиони, ти то знаш, мама,
какви плаћеници, ни терористи, ни усташе,
ништа од тога, мајко, ми смо твоја деца,
сутра опет настављамо још јаче,
вероватно си видела на телевизији
да нас има пуно и свугде,
дочекују нас као ослободиоце,
и када киша бије по нама,
и кад нам снег шапуће и милује лице,
и под муњама и громовима, мама,
мокри до голе коже цвокоћемо,
али настављамо по поледици и ветру,
ако неко падне и поломи се,
ми га подигнемо и носимо,
и кад звезда упече, небо је чисто
као твоје добре очи, мамице,
ми марширамо с песмом у недрима,
и не застајемо због сунчанице,
сва годишња доба су наши савезници,
ми смо млади и немамо страх,
марширамо и терамо до победе и слободе,
све утваре и ругобе размичу се и бледе,
под нашим корацима нестају,
не брини, мамице, загрлите се и певајте,
поздравите дрворед из наше улице,
и малу децу на тротинетима,
други ће пут и они са нама,
и ништа, ништа не брините, мамо,
Србију из срца никоме не дамо!

        (Прочитано на трибини „Књижевни разговори са Ненадом Грујичићем“ у београдској библиотеци „Милутин Бојић“, огранак на Хаџипоповцу, 28. мај 2025.)

***

БОЈ СА НЕЧАСТИВИМ

Жандар баца сина ми на асфалт,
други ћерку испод рампе бије,
криминалац, гадне власти гарант,
хоће моје дете да убије.

С младих ногу патике су спале,
жуљеви се виде на све стране,
мајице су деци покидане,
по телу им бубоци и ране.

Голих леђа и крвавих стопа,
настављају борбу против власти
што студенте хоће да покопа
и животе свима упропасти.

Још ми туку децу – очи моје,
гребу лице, чупају перчине,
не дај, кћери, плетенице своје,
ево стижем да те браним, сине!

        (Из књиге „Покривање куће“, Књижевни сусрети на Козари, Приједор, 2026)