Сремски Карловци, 17. септембар 2026.

Од 11. до 17. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду трајало јубиларно 55. Бранково коло

Данас је у Сремским Карловцима свечано затворено јубиларно 55. Бранково коло које је отворено 11. септембра у част великог песника српског романтизма, вечитог младића српске поезије, неумрлог Бранка Радичевића. Част да затвори овогодишње Бранково коло припала је Тодору Бјелкићу, актуелном добитнику награде „Печат вароши сремскокарловачке“. Он је истакнути песник за децу, рођен 1946. године у Доњем Скиповцу код Добоја, данас живи и ствара у Иригу.

Аутор је преко двадесет збирки поезије за децу и више књига лирике за одрасле. За дечију поезију добио  важна признања још у бившој Југославији, међу којима је и Повеља за допринос књижевности за децу (Весела свеска, Сарајево), Повеља Змајевих дечјих игара, те Повеља за развој дечјег стваралаштва  (Цеље), Прва награда Фестивала песника за децу Булка и друге. Радио је као новинар у Сремским новинама све време, оставивши небројено много значајних текстова и репортажа. Добитник је и престижних новинарских награда: Лаза Костић, Светозар Милетић, Јаша Томић,  Светозар Тоза Марковић и друге. О Бјелкићевој поезији за децу и стваралаштву књигу „Поетика ведре меланхолије“ написала је проф. др Слађана Миленковић.

У чувеној библиотеци „Бранко Радичевић“ (Соба Дејана Медаковића) у Сремским Карловцима, у програму „Песник за децу у библиотеци“, данас је уприличен диван сусрет песника Тодора Бјелкића са талентованом децом из месне основне школе „23. октобар“. Модератор програма био је Георгије Марковић, млади песник, аутор Бранковог кола, актуелни добитник награде „Стражилово“, која му је свечано уручена прошле суботе, 12. септембра, код „Бранковог чардака“ уз споменик Бранку (рад вајара Јована Солдатовића).

На самом почетку програма, ученица седмог разреда Романа Брајеновић убедљиво је рецитовала песму Тодора Бјелкића, „Јесењи ветар“, која започиње стиховима: „Ко ли се то шуња нашој кући?/ Хоће ли можда у собу ући?/ Помало и страх ме хвата,/ срећа да су ту мама и тата.“ Затим  је талентовани ученик седмог разреда, Петар Бауер, казао наизуст Бјелкићеву песму „Помилуј ме, тата“ у којој се налази и овај завршни катрен: „Помилуј ме, тата, у шуштаво вече,/ па иако више баш и нисам мали;/ нека твоја прича жубори и тече,/ за косу ме чупни – шта ће да ми фали?“

На питање модератора да ли се још живо сећа својих почетака и шта их одликује, Бјелкић је одговорио да му је објављивање прве књиге (1972) било срећне руке, па је све потом ишло веома лако, књиге су се саме низале и несметано улазиле у свет књижевне сцене за децу, и уопште. Тако је упознао и наше највеће песнике, наступао с њима раме уз раме на многим фестивалима и манифестацијама широм наших простора.  Остала су неизбрисива сећања, а и неки записани трагови дружења са Десанком Максимовић, Мирославом Антићем, Добрицом Ерићем и другима. Надахнуто казујући стихове, Тодор Бјелкић је с родитељском љубављу поделио с децом и своју „Баладу о сунцокрету“, која је измамила дуг аплауз.

У наставку програма испуњеног непрестаном пажњом младе публике, инспирисана ученица петог разреда Лена Пешкир, уз гитару, одсвирала је музику из филма „Кум“. Посебно интересовање изазавали су талентовани ученици-песници виших разреда чије су песме већ објављене у школском зборнику: Дуња Агбаба, Филип Стефановић, Андреа Салић, Јана Јојић и Лара Иванковић. Ту су одјекнули снажни призори и слике, који обећавају у будућности стварање нових песничких стаза појединих учесника.

У знаку најмлађих, програм под мотом: „А овде се поток нашалио/ па нам пута младим препречио“ протекао је у великој мотивацији талентованих ђака основне школе „23. октобар“ из Сремских Карловаца да наступе и покажу своје стваралаштво. Уз мало „слатке треме“, увек присутне и потребне кад су овако важни наступи у питању, они су прескочили тренутне препреке и отворили своја млада срца за пун доживљај поезије која увек пледира за  вечност попут антологијске песме Бранка Радичевића „Рибарчета сан“ („Циц“), која се ове године управо нашла на корицама каталога јубиларног 55. Бранковог кола:

Ал’ се небо осме’ива!

Ал’ се река плави!

А рибарче у чун снива,

Јасно к’о на јави.

Он ’итнуо удичицу,

Рибицу је стек’о,

Метнуо на жеравицу

Па је тако пек’о.

„Жеравице, де се труди,

Немој тако споро“…

Рибица му веће руди,

Готова је скоро.

Руди риба – јоште мало –

Сад му је печена!

Срце му се заиграло:

„Амо сад, милена!“

Доле ћемо јàко сести;

Ал’ ће да се слади!

„Мор’о би’ те, рибо, јести

И да није глади!“

Па је узе, па њом брже

Да примакне к усти –

Чун се љуљну – он се трже –

Оде санак пусти!