Манојлe Гавриловић (1945, Бјелуша код Ариља – 2020, Београд), изразити је песник стражиловске линије певања са сликама, призорима и звуцима из сопственог завичајног миљеа, ужичког колорита и мелодијских сензација ране младости која не престаје. До краја одан српској традицији, предањима и нашем корену, као ретко који савремени песник тако уочљивих тематско-мотивских светова, Гавриловић је још од своје прве књиге „Сунце и кочије“ (1973) засновао поетику по којој је препознатљив и јединствен.
Испеваваши у музици народнога стиха руковет књига поезије, Гавриловић је свој непатворени свет населио лепотама природе и годишњих доба из детињства, у којима се изражава космички образац света. Попут Бранка Радичевића, он слави све што људско око и уво могу захватити, уграђујући у своје песме ликове и амблеме који су незаобилазни у лепезама пансловенског и српског мита и легенде, историје и поезије, духовности и културе. Поред осталих, то су Перун, Хроми вук, Стефан Немања, Свети Сава, Цар Лазар, Царица Милица, Косовка девојка, Јефимија, Симонида, Старина Новак, Старац Вујадин, Вук и Његош, те Грачаница, Бели и Плави анђео, Божић и Васкрс. Песме о Првом светском рату дубоко су мотивисане породичним одласком тринаесторо Гавриловића у битке и бојеве: „Из две куће у свануће/ кренули су према Церу/ прве звезде да наберу./ С Колубаре носе росу/ да им светли у откосу.“
Манојле Гавриловић је песник кохерентног и заокруженог опуса са освојеном и распеваном поетиком која се не зауставља нити вештачки мења пред помодним понудама времена. Његову поезију од старта подржали су Рашко Димитријевић, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Владета Кошутић, Никола Милошевић, Драгиша Витошевић, Чедомир Мирковић, Предраг Протић, Ђорђе Јанић, Драган Лакићевић, Тиодор Росић и други.
С друге стране, неправедно заобилажен и рањаван у сердарско-војводском дељењу награда на нашој прелестној књижевној сцени, Манојле Гавриловић је и добитник награде Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке“ за најбољу књигу поезије, „Црна плавет“ (Српска књижевна задруга, 2012). Веродостојан и непоткупњив лиричар, Манојле Гавриловић заслужено остаје на узвишен начин уткан у златне нити матерњега језика.
Ненад Грујичић
24. октобар 2020.
На фотографији, Манојле Гавриловић 28. марта 2013. године, у Карловачкој гимназији, приликом свечаног уручења „Печата вароши сремскокарловачке“.
