Јелена Марићевић Балаћ: ПОРТРЕТ ПЕСНИКА У МЛАДОСТИ

Није реткост да се песници и писци огласе у домену мемоаристике. Међутим, јесте интересантна појава да се нека врста мемоара објави у виду песничке књиге, као што је то случај са рецентним Песмама о младости Ненада Грујичића. Одговор на питање због чега се наш еминентни песник определио баш за песнички израз није тешко изнедрити, будући да у личности Ненада Грујичића, који, мада ствара и дела у различитим уметничким и културним сферама, јесте превасходно песник. Отуда пред нема стоји књига као отелотворење Портрета песника у младости, зачињеног и медом и жучи младог човека и његовог песничког опредељења и судбине.

Ненад Грујичић је, уједно, и један од ретких песника који своје стихове изговара наизуст, уздигнуте главе и стојећи. На тај начин поезија добија ону дозу узвишености коју јој непрестано одузима савремено друштво, као огледало ефемерности, естетике ружног, ниског и плотског. Савременом човеку неопходна је и узвишеност, класична уметност, не само слободан, већ и везани стих, антички осећај за меру и универзалне вредности, баш ради одржања уметничке и хуманистичке равнотеже.

Песникова тежња ка висинама није оличена у потреби за гордељивом славом, већ за издизањем из калежи свакодневних мука и талога проживљеног. Тако је и своје песме махом троделно конципирао, стављајући лирски акценат на стихове којима песме почињу и завршавају се, а које су диференциране курзивом. У самом средишту су наративни стихови, који тематизују згоде и незгоде младог песника, пријатељства и непријатељства, еротско и љубавно, али и историјски и породични контекст који је обликовао свест младог песника.

Птице постају кључни лајт-мотиви Грујичићеве књиге, естетизујући је и чинећи семантички вишеслојном. Збивања на небу једним делом одговарају збивањима у песниковом животу. Као у нашој народној лирици и епици, дакле, успоставља се вертикала симетрије, према којој се небеска дешавања пресликавају на земни живот. Са друге стране, птице емблематизују судбину и индивидуе и колектива, а призивају у читалачку свест и Аристофаново сатирично дело Птице. Алегорична критика атинског друштва и покушај да се оснује песнички Кукунебоград пронашао је, може се рећи, функционализовано упориште у песничкој имагинацији Ненада Грујичића, чије је певање непрестано стремљење и покушај да се пронађе утеха и смисао живота у висинама сопственог песничког полиса. Тако се међу курзивом исписаним стиховима налазе и понеки стихови из његових првих збирки, као квинтесенција оног вредног, оно што остаје након свега.

Ти стихови исписани курзивом јесу сигнум уметничке непролазности. Они су природа и прошлост која живи у нама, и то не само песникова прошлост, већ и она књижевна, скицирана сценама и призорима из кафанског живота Новог Сада 19. века. Они носе ауру херметизма, загонетности и полета поезије, док у анегдотским стиховима имамо фабулативно певање. На овај начин песник спаја категорије високог и ниског, и, како на махове записује, он успева да прашта и превазиђе ожиљке прошлости.

Налик на Црњанског који у Лирици и коментарима, објашњава контекст настанка песама које је објавио са својих младих 26 година, Грујичић читавом песничком књигом даје коментар првим збиркама поезије, ентузијазму и разочарањима младе душе.

Са промоције књиге „Песме о младости“у библиотеци „Бранко Радичевић“ у Сремским Карловцима 3. децембра 2019.