И МЛАДИ ШАХИСТИ НАПРЕДУЈУ ПЕСНИЧКИ ДО ПОБЕДЕ

Нови Сад, 13. септембар 2026.

Прво место освојио Александр Куркин, друго Артур Гатин, треће Огњен Радић

На јубиларном 55. Бранковом колу, данас је одигран 38. песнички турнир у шаху. Дуга традиција, ретка у нашој земљи и у свету. Бранково коло је уникат и по томе што у континуитету организује песнички турнир у шаху непуне четири деценије. Има томе разлога, и те како, Бранко је био одличан шахиста у Сремским Карловцима и Темишвару, нарочито у Бечу и Земуну и другде; где год би се задесио проналазио је прилику да заигра шах. О томе сведочи Јован Ђорђевић, оснивач Српског народног позоришта и аутор текста химне „Боже правде“. Он бележи о Бранку: „Шаха је играо врло вешто и врло брзо је покретао фигуре“ (поводом сусрета у Земуну 2. априла 1849. године).

Уз мото „Много ли се тада кадикада/ у се глава поуздала млада“, у просторијама Новосадског шаховског клуба започео је „бој“ младих талената, али понешто и старијих. Двадесет играча махом најмлађих, и рекосмо зрелијих по годинама међу којима су били песникиња Тања Петровић и млади Георгије Марковић, студент-бруцош компаративистике, актуелни добитник награде „Стражилово“ за прву књигу. Координатор турнира и главни судија – неуморни Жељко Медар (вишедеценијски сарадник Бранковог кола), а судија за рачунаром – посвећени Радован Чобановић.

У Новосадском шаховском клубу, дакле, на изузетно лепо организованом турниру и у надахнутој такмичарској атмосфери на крилима супериорне младости, прво место на 38. песничком турниру у шаху на 55. Бранковом колу освојио је Александр Куркин, друго – Артур Гатин, а треће – Огњен Радић. Прваку је припала књига-цветник „Ао, данче, ала си ми бео“, у којој се налазе песме посвећене Бранку Радичевићу из пера Његоша, Змаја, Костића, Шантића, Црњанског, Десанке и других, све до наших година. Овај цветник приредио је Ненад Грујичић поводом јубилеја: два века од Бранковог рођења. Другопласирани је добио награду у виду вредне књиге „Свечане речи“ где се налазе беседе наших песника изречене у последњих пола века на свечаним отварањима Бранковог кола. Трећепласирани је добио инспиративну књигу „Сонети о земаљској љубави“. Осталим учесницима на дар су припале првеначке песничке књиге Георгија Марковића „Један продужени распуст“ и Анђеле Цвијетиновић „Бочни вез“, младих поета Бранковог кола, којима је јуче уручена престижна награда „Стражилово“. Георгије Марковић је искористио прилику као шахиста те је младим талентима потписивао своју награђену песничку књигу.

*****************

Ненад Грујичић

И БРАНКО РАДИЧЕВИЋ ИГРАО ШАХ

„Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“ (Пушкин)

Први песнички турнир у шаху, 17. Бранково коло, СПЕНС, Нови Сад, 1988.

Већ тридесет осам година траје песнички шаховски турнир на Бранковом колу. Неки су покушали да нас копирају, и овде и у свету, или су чак пре нас организовали сличан песнички турнир, али то је потрајало кратко, нигде није заживело као на Бранковом колу. Песнички турнир у шаху је један од најупечатљивијих наших програмских континуитета, нешто што се никад није прекидало откако се засновало.

Далеке 1849. године, 2. априла, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах у Земуну и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић што је основао Српско народно позориште, аутор текста химне „Боже правде“. Овај његов запис о Бранку одговор је многима који питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.

Пре двадесет година, био сам се задесио у Земуну на једнократном уметничко-новинарском шаховском турниру где је, као почасни гост, играо и Светозар Глигорић, стари Земунац, наш чувени велемајстор, легенда. Поменух му ту земунску Ђорђевићеву реченицу о Бранку и шаху, а он се изненади и обрадова. Светлуцајући очима, са смешком, одмах рече да није знао за тај податак. Успут ми се поверио да је, иако у одмаклим годинама (прешао осамдесету), уписао Музичку академију, решио да се бави компоновањем. Глигорић је преминуо 2012. године, а прочитах да је нека важна шаховска свечаност отворена једном његовом музичком композицијом.

Сматра се да се шах појавио пре више од две хиљаде година, неки иду и дубље у прошлост. У суштини се не зна кад је тачно настао. Под именом чатуранга појављује се у Индији и шири на Персију, где у шестом веку узима ново име – шатранџ, које исходи из имена краљ на персијском. Калиф Ал-Мамун је рекао: „Чудно је да ја који владам светом од Индије на истоку до Андалузије на западу, не могу да савладам 32 фигуре на малом простору шаховске табле.“ После арапског освајања Севиље 712. године, шатранџ је закорачио у Европу, да би се од 10. до 12. века из Шпаније и Италије, под именом шах, проширио на европске земље и – цео свет. Волтер је записао: “Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“

Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш, Д. Андрић, Тонтић, Бабић, Сидран, Туцић и други.

На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“ – Шаховски плато, на првом спрату, на списку су била ова песничка имена: Горан Бабић, Абдулах Сидран, Ранко Рисојевић, Тодор Терзић, Радомир Мићуновић, Стеван Тонтић, Вујица Решин Туцић, Марко Вешовић, Боро Радаковић, Ристо Јачев, Желидраг Никчевић, Јоан Флора, Мирослав Цера Михјаловић, Михал Рамач, Радомир Уљаревић, Лазар Бојановић, Милорад Црњанин, Селимир Радуловић, Слободан Билкић и Милан Плетел. Први судија на Бранковом колу био је Душан Бућан, угледни шаховски новинар у Дневнику и поетски боем.

У част шаха и предстојеће Шаховске олимпијаде премијерно су прочитали песме ови песници: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Песник и писац Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.

Као афористичар, Владимир Јовићевић Јов прикључио се турниру на 24. Бранковом колу 1995. године и непрекидно долазио остављајући упечатљив траг. На турнире су повремено стизали, или играли једном-двапут,Љубивоје Ршумовић, Раде Бранков, Милан Младеновић, Бранислав Петровић, Васо Милинчевић Радослав Златановић, Душан Говедарица, Владимир Јагличић, Зоран Божовић, Раша Попов, Предраг Бјелошевић, Јован Попов, Селим Арнаут, Бећир Вуковић, Јово Војновић, Нада Попов, Рихард Питрас, Драгомир Шошкић, Коста Дувњак, Владислав Радаковић, Милан Ђаковић, Радомир Д. Митрић и други. Неки су одустали увидевши изузетну снагу главног језгра песника-шахиста. Неке је, пак, у време одржавања Бранковога кола пут водио у дугом правцу. Били су пар пута најављивани, и много желели да играју, распитивали се и обећавали, међутим увек би им се нешто испречило: Момо Капор, Брана Црнчевић,Милован Витезовић… Дабоме, губили су недоласком, знали су то, али живот је чудо.

С почетка двадесетог првог века прикључили су се поједини сатиричари и афористичари, нови песници, професори и сликари: Петар Лазић, Ранко Гузина, Драгутин Минић Карло, Драго Тешевић, Димитрије Панфилов, Марија Стојановић, Милош Ласковић, Перо Главановић, Велибор Вујовић, Зоран Миладиновић, Павле Нишавић, Владимир Кнежевић, Милован Драгић, Милан Михајловић, Милета Цицовић, Љубиша Стојилковић, Никола Раусављевић Растко Лончар.

Две године после одржавања првог турнира, а месец-два пре почетка, ни мање ни више, светске Шаховске олимпијаде у Новом Саду (1990), с обзиром да је Новосадска банка била и наш генерални спонзор, припремили смо адекватна признања. Наиме, Банка је наручила, па и за наш шаховски песнички турнир одвојила три медаље Шаховске олимпијаде (злато, сребро, бронза). О, колика радост међу песницима-шахистима! Прве медаље су освојили Драгослав Андрић, Желидраг Никчевић и Радомир Мићуновић, који су, иначе, уз Владимира Јовићевића Јова и Самира Садиковића најчешће освајали турнир. Касније и – Слободан Терзић, уредник драмског програма РТС-а, и понеки од афористичара, Милета Цицовић, Зоран Миладиновић и Милан Михајловић.

На песничким брзопотезним шаховским турнирима Бранковога кола, први судија био је Душан Бућан, поета шаха, људина банијског прекла, чувени новинар Дневника, уредник шаховске рубрике, прворазредни заљубљеник у ову древну игру и уметност. И песник, велим, писао је песме о шаху. Говорио да магија шездесет четвртог поља рађа шездесет пето! Стварао је пријатну атмосферу као острашћени заљубљеник у шах, у песнике и поезију, као неко ко је свој живот заиста посветио шаху. Имао је неуобичајно велику браду, личио на владику, крупне очи, наочаре, увек посвећен договору, одговоран и тачан, речју – прави човек за Бранково коло

Након Бућанове смрти 2005, године, заменио га је син Владимир, по оцу такође трагалац и помало боем, познавалац уметности, вредан. Кроз време, судије на Бранковом колу били су и Љубица Живковић, Трајче Костовски, Рамо Мујагић, Красоје Нотарош и Жељко Медар. Песници и писци играју све време уз шаховске сатове, изнајмљене у Шаховском клубу Нови Сад. Шаховске партије трају пет плус пет минута. То је брзопотезни турнир, такозвани цугер. Можеш, дакле, да изгубиш и на време, ако ти првом падне заставица на часовнику. Обично се игра на десетак табли, око дведесетак играча. Ако је мање играча, игра се двокружно. По завршетку турнира, по традицији, заједнички ручак, Бранково коло части – уз карловачко вино.

Од почетка, на турниру постоје награде. Победник је, рекох, добијао златни дукат Новосадске банке. Међутим, нестанком ове банке, нестао је и спонзор. Ерсте банка из Беча преузела је, боље рећи прогутала Новосадску банку. Покушали смо наставити сарадњу, али они су одбијали. Није помагало ни то што сам им нагласио да се Бранко Радичевић школовао у њиховом Бечу, тамо умро, лежао у аустријској земљи три деценије. Па сам поменуо чувени пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, као велики културни догађај у Европи тога времена.

Ништа није помагало, нека режирана бирократска хладноћа и туђе неразумевање наших душа и живота. Схватио сам да је то нека врста окупаторске логике, да они не желе да подржавају нашу културу, поготово не тако велико име српске поезије, као што је Бранко. У разговору с њима осетио сам неку мучнину, испречен зид који је са задатком инсталиран у земљи Србији. А онда сам се сетио једног Јововог шахоризма па у име Бранковога кола, залупивши врата тенковској банци из старе Вијене, окренуо леђа за сва времена: Не буди пион, ако си већ фигура.

Усталила се нова прва награда – комплет свежих књига Бранковог кола (покретањем наше издавачке делатности 1993) или комплет карловачких вина, у кутији од шест флаша, понекад и дванаест. Око вина нарочито је постало живо 1992. године када се обновио Грожђебал у Карловцима, па би најбољи песници-шахисти уствари добијали победничка вина са ове чувене народне светковине у славу винове лозе. Трећа награда био је дводневни пансионски боравак у хотелу Боем, власника Бранка Ивановића, веома посвећеног сарадњи око турнира, и уопште са Бранковоим колом, да несебично помогне – увек ту. Истина и ми смо њему помогли у карловачкој Општини да добије елитни простор у центру, управо са аргументима да ће се ту одвијати понеки наши програми.

За последње место на турниру, ех – вечера уз тамбураше у Боему са неком од славних уметница или уметника на Бранковом колу. Ова последња награда никад није реализована, више је била виц, да се на самом отварању турнира, уз објашњење правила игре у цугеру (да ли се једе или не једе краљ) и набрајање награда, мало заслади атмосфера – наградом за последње место, и тако весело крене у несвакидашњу одисеју, у озбиљне поетско-шаховске пустоловине у славним Сремским Карловцима. Око прве и друге награде, шахисти су се са посебним мотивом борили и тактизовали, па понекад чак и наштимавали, договарали, ако је то било изгледно. На пример, ако је неко већ два-три пута освојио комплет књига или вина, онда би се то замењивало једно другим. Но, кад се све сабере, јуриш на кутију карловачких вина био је главни мотив, официрски жесток, примаран – борба на живот или смрт.

Једном приликом, пре две деценије, промовисали смо књигу Михајла Михаљчишина, Рекли су о шаху (Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бањалука, 2002). Тада су се могле прочитати и наглас чути и ове мисли: Живот је као шаховска партија (Сервантес), Шаховска игра је гвоздена провера духа (Гете), Позитиван начин размишљања у животу може да се стекне играњем шаха (Бенџамин Франклин).

А сами шахисти, они највећи казали су и ово: Тајна шаха се састоји у томе да никад не повучеш потез док не схватиш позицију (Фишер), Није могуће почети јак напад уколико не контролишемо бар два централна поља, а понекад су чак три потребна (Капабланка), Увек сам помало сажаљевао човека који не зна шта је шах… јер шах као љубав, као музика, има моћ да људе чини срећнима (Тартаковер), Шах је наука, уметност и игра (Најдорф), Шах је борба са самим собом (Глигорић), Шах је за мене уметност, живео сам између шаха и музике (Смислов), Многи данас сувише добро знају не само шаховску таблицу множења, већ и шаховске алгоритме, и зато, дошло је време да треба доказивати да су два и два пет (Таљ).

На 27. Бранковом колу, 1998. године, промовисали смо и књигу песама Радомира Мићуновића Магична поља (Просвета, Београд, 1998). Иначе, Мићуновић је као песник изванредно стартовао, 1967. године добио Печат вароши сремскокарловачке, био међу првим лауреатима овог угледног признања, а 1969. Освојио прву награду на Фестивалу југословенске поезије младих у (Титовом) Врбасу. Развијао се и као запажен новинар, публициста, енигмата и шахиста. Давао је фини штимунг на турниру, понекад ми замерао што га не позивам чешће као песника на остале програме Бранковога кола, а не увек на шаховски турнир.

Нисам играо шах на Бранковом колу иако ми је то по неким аспектима припадало, односно имао сам шаховску снагу већине присутних играча. Подстицали су ме многи да заиграм на турниру. Као што никад нисам наступао као песник на Бранковом колу, на Стражилову на пример, никад ми песничко име није било у програму манифестације, тако нисам желео ни као шахиста да играм. Домаћин – све ми дато, и то на длану, па још да играм, или не дај Боже победим, на шта би то личило. Био би то потпуни, неопростиви сукоб интереса. Неки би то урадили очас, али, свако је газда својих поступака и свога образа, рекох већ једном поводом Змајеве награде Матице српске. У тој старој установи, највиши функционери постају лауреати поменутог признања.

Има још један технички детаљ, ако бих хипотетички говорећи, и заиграо шах. Турнир је увек почињао трећег дана Бранковога кола, у недељу, а ја сам већ био подоста уморан, често и неиспаван од претходна два дана којима су протутњали многи програми и гости, нарочито на Стражилову, али и у Сремским Карловцима и Новом Саду, а све је ишло преко мене домаћина и мојих сарадника. Само да се рукујем и побратимски загрлим са свима, па је и то много. Нисам могао да играм шах без праве концентарције, и одморан, а шах се тако игра. На страну што имам, велим, принцип да нећу да наступам на Бранковом колу као песник.

Од детињства био сам заљубљен у шах. Проучавао сам све доступне ми књиге о шаху, али што је најважније много сам играо, најчешће код комшије Прокопија Проле Драгића и његових синова Стевана и Милована. Ту су се окупаљале гомјеничке комшије-шахисти, а долазио је и Владо Кнежевић из центра Приједора, машинац, погонски инжењер по струци (дуго студирао), потоњи ликовни уметник. Данас ради скулптуре од сирове руде и њених остатака, али и од расходованих рударских машина, све из чувеног рудника Љубија код Приједора. Играње шаха под виновом лозом породице Драгић остао је за мене догађај фантазмагоричне снаге за цео живот.

Као ученик касних разреда основне школе и током средње добијао сам Шаховски билтен из Русије, долазио ми је на кућну адресу. То ми је поручио један професор руског језика из основне школе, изванредан шахиста, коврџаве велике косе. Сваког месеца у различитим бојама, јарким и дречавим, у формату А3, поштар би ме обрадовао. Билтен је имао око триста шаховских партија у сваком броју, многе сам обрађивао. То су биле партије шаха са нових светских турнира, без икаквог коментара, и без цртежа или фотографија. Имао сам солидно предзнање за то пошто сам ишчитао и проучио, велим, основне књиге о шаху, пре свега Шаховску читанку Димитрија Бјелице.

Мајка се чудила што се намах кад устанем лаћам Билтена из Москве и шаховске табле, и без доручка сатима вежбам и проучавам магијску вековну игру.Тада су били актуелни Фишер и Спаски, пратио сам и њихову борбу за светски трон, чак једном и на мору у Макарској, редовно куповао лист Политика да видим партије из Рејкјавика, где се меч одржавао.

На Бранковом колу шах је опчинио један број песника, писаца и уметника, самим тим што је ту (не)видљиво присутан и Бранко Радичевић који је љубио ову древну игру. Шах у многоме личи на поезију, уствари, он је све, и математика, и музика, и наука и психологија, шах је живот како рече Боби Фишер. Оданост, чак и и фанатизам према шаху парадигма је за потпуну посвећеност поезији. На сличан, готово исти начин песници се односе према бескрају матерњег језика и његовим моћима у поезији.

На 34. Бранково коло 2005. године, 4. септембра, стигао је и Борислав Бора Ивков, велемајстор, играч светске славе, аутор важних књига о шаху. Био је победник првог светског турнира за јуниоре 1951. године у Бирмингему у Енглеској. На подсећање на освајање ове титуле, Ивков је рекао: „Не сећам се да ли ми је својевремено Ботвиник или Петросјан рекао како је од свега најважније бити првак света, јер касније остајеш само – бивши првак света. Титула је тренутна, али оно бивши остаје заувек. И као да су предвидели да ће то бити мој најзначајнији лични успех у каријери“, самоиронично је, духовит као и увек, рекао Бора Ивков.

Био је освајач бројних олимпијских медаља, и највиших одличја са европских и светских првенстава. Ожењен бившом мис Аргентине. Дошао на Бранково коло у име Земуна који је имао привилеговано место у Сремским Карловцима, довео га Душан Батиница, управник земунске библиотеке, наш стари пријатељ и сарадник. Бора Ивков имао је манире великог господина и видело се да је одушевљен Сремским Карловцима.

Играјући симултанку на десетак табли, све нас је победио. Видевши то, схватиш да у свакој области постоје изразити таленти који нагињу генијима или то већ јесу. Михаил Таљ је на пример завезаних очију играо симултанку на 38 табли и све добио, само једну ремизирао. Потом је из главе све партије дословце записао у нотес!

Кад помињем симултанку, био сам у прилици да играм на једној таквој у Новом Саду, на Спенсу. Нашао сам се међу петнаест играча, јавних личности, против Анатолија Карпова, бившег светског првака. Учинило ми се око средине партије да ћу ремизирати, али, авај, Карпов нас је такође све победио, или је чини ми се био један реми, са Оливером Ивановићем.

Много раније, у време Шаховске олимпијаде 1990, упознао сам на Спенсу и Михаила Таља, такође бившег првака света. Имао је шаку са три прста, уместо пет, два по два у једном, осим палца, срасли у дебље прсте. И том руком повлачио потезе, као да је кентаурски изашао из неког мита.

Шах ми је био и остао ненадмашна духовна лепота коју преносим на друге, тако и сада настојим да подмладим песнички турнир у шаху на Бранковом колу. Турнир је увек био озбиљно схваћен, играло се у миру, концентрисано, жуђено. Шах је прелепа игра за коју Роберт Фишер рече да је сâм живот. Драгослав Андрић је забрањивао играчу противнику да пуши цигарету током игре. И имао је неке своје захтеве, на пример, да он једини остане на месту, на истој столици и за истим столом где је већ сео, док други, како судија чита нове парове, мењају столове и табле. Поштовали смо његову личност, био је и најстарији, а понајпре имао важно дело и на терену шаха, али и литературе, дабоме.

Он је био и победником турнира, врло често. Радовао се доласку и игри, и држао тога као светиње, до Бранковог кола и Сремских Карловаца.

Горан Бабић играо је стојећи, добар играч, освојио једном треће место. У једној партији дошло до сукоба између њега и Вујице Решина Туцића, с којим је био баш – пријатељ. Међутим, Вујица је повукао неки потез који је Горан сматрао немогућим, то јест неправилним, или већ каквим. Ту је настао сукоб, и Бабић одлучује истог часа да напусти турнир, да иде на железничку станицу у Карловцима, на воз за Београд. То је изненадило, па и збунило Вујицу, нагло је пробледео, седећи пружао руке према Горану, дао му за право молећи га да остане, да не иде на локомотиву.

Павле Нишавић играо је на турниру захваљаујући својим презимењацима песницима, Ралету и Саши. Правдољубив и искрен, добар шахиста, човек из народа, у тренутку док је играо с једним књижевним критичарем, Павле је устао и жестоко га опсовао. То се дотад никад није догодило, а ни после на турниру. Критичар је био украо потез, а Нишавић запањен, скочио и наглас да сви чују рекао да овај тако и у животу непоштено понаша се с људима, краде и вара. Било је непријатно, али се догодило. Сви играчи су чули, и ћутке завршили своје партије, а после судијине прозивке нових парова, па и онај књижевни критичар, уронили у нову загонетну позицију црно-белих чудеса.

Пре две године, на Стражилову, у „Бранковом чардаку“, играо се турнир. Из Шаховског клуба Нови Сад, с којим све време сарађујемо, представили су једног слепог врхунског играча и предложили да наступи на нашем брзопотезном турниру. Прихватили смо и убрзо видели да слепи играч све одреда побеђује. У једном тренутку један афористичар, такође добар играч, одиграо је немогућ потез у брзини, или како већ, али је слепи играч, као да види својим очима, рекао – стоп, потез је немогућ, и мирно као да ништа није било напипао спорно место и вратио фигуру на њено.

То је био потез којим је ловац прескочио своју сопствену фигуру и стао на неприпадајуће му слободно поље. Умешао се и судија, грешка је исправљена, без много буке. Помислио сам да понекад у брзопотезном шаху неки опасни играчи, попут оног критичара, могу намерно да повлаче такве, немогуће потезе. Неискуснији играч у брзини то и не примети. Да ли је намерно или не у малочас поменутој партији повучен поменути потез ловцем, то сазнати нећемо, али је факат да је слепи играч добио ту партију и, после још неколико кола – постао победником турнира!

Јединствена је прича о Владимиру Јовићевићу Јову који је на Бранковом колу освајао прву награду више пута. Понекад се чинило да може да је освоји како хоће и кад хоће, па је препушта другоме. Мада, неколицина играча га је могла, рекох ли, склонити с тог наума: Драгослав Андрић, Самир Садиковић, Желидраг Никчевић, Радомир Мићуновић… Јов није писао поезију, али је био распевани афористичар, песник шаха, годинама је имао своју рубрику у листу Политика, Знакови поред кревета.

Бранково коло је штампало две књиге шахоризама Владимира Јовићевића Јова. На 33. Бранковом колу, 5. септембра 2004. године промовисан је његов Пегазов гамбит. О књизи говорио Љубивоје Ршумовић. Јов је имао неку врсту опијености шахоризмима, држао је да само он на свету тако пише. Шаховске фигуре су метафоре, па и симболи везани за конкретну стварност, за разноврсне појаве у калеидоскопу живота, за ликове и јунаке свакодневице.

Шаховска табла је море живота са свим својим плимама и осекама, конкретно, живи рељеф човека и збиље. Ево неколико шахоризама из Јовове књиге: Шахиста је богат човек, има 64 поља; Међу кибицерима било је и будућих жртава; Држим их у пату, зато пате; У шаху су велике очи; Када су коњи у игри, опасно је дирати топове; Симултанка је колективни неуспех појединаца.

Промоција друге књиге шахоризама Шаховођа (Бранково коло, 2011), била је 11. септембра, на 40. Бранковом колу. Предложио сам му да књигу назове Шаховођа, наспрам чувеног Бранковог стиха: Коловођа коло вија,/ коло лети, зној пробија. Јов се одушевио и одмах прихватио. Нажалост, игром црне судбине, дан пре промоције, Јов је изненада преминуо. О новој књизи, уз мене домаћина и рецензента књиге, говорили Радомир Мићуновић и Петар Лазић. Ниједан више није међу живима, о, Боже!

У рецензији-поговору тој књизи, записао сам и ово: „Сатиричар у крви, духовит до балчака, а тиме и непоткупљиво деликатан, Јов каже: О демократији није било говора, дирн`о сам у краља. Он види свет и човека од цивилизацијског тренутка када су се људи организовали у друштвене групе и основали законе, формирали манипулативне механизме институција и власти: Црног хлеба и црно-белих игара. Ево шахоризама из Шаховође: Без пиона нема трона; Шах није демократска игра, играју само двојица; У недостатку идеја рађају се комбинације; Какав народ, таква симултанка; С коњима на свим пољима; Порази нас уче да ремизирамо.

Владимир Јовићевић Јов рођен је 1950. године на Цетињу, основну и средњу школу учио у Београду. Ту је започео студије филозофије, а дипломирао политичке науке. Био је познат као врстан шахиста међу писцима. У споју са његовом несташном природом било је неке посебне, оригиналне боемије. Овај сладострасни трагач за нијансираним трепетом свакодневних лепих зона сумрака, за смислом амбивалентне и изгладнеле људске природе, пласирао је своје шахоризмичне коврџе духа у двема књигама Бранковог кола. Чинио је то са особеним огњем намере, са еросним учествовањем у свим облицима и фазама настајања и емитовања енергије шаха и нашега турнира.

Обе Јовове књиге опремили смо фотографијама кроз историју нашег турнира захваљујући богатим албумима Бранковога кола. У првој књизи, Пегазов гамбит, било је деветнаест фотографија са конкретних поетско-шаховских битака. Сваку сам, уз потписана имена присутних на фотосима, крунисао римованим двостихом који објашњава слику и прилику, на пример: Славни Јов у првом плану/ противнику тражи ману, или, Крстивоје Илић гледа/ ко ће овде да се преда.

Друга књига, Шаховођа, има шеснаест фотографија (8+8), не случајно. Аналогно броју рубних поља на табли, толико стихова има песма Карловачка древна игра, састављена од четири катрена у шеснаестерцу (од два осмерца, римована). Сваки од леонински римованих шеснаестераца (8+8) налази се као потпис испод шеснаест фотографија у књизи, управо редом, од првог до последњег. Ево како – ево песме:

Шах-дружина, права страва, покрај чесме Чет`ри лава,

Изнад табле руке лебде – до пораза ил` победе,

Шампиону мисли лете противнику да запрете,

Где се крије прави потез, еј, судија додај нотес.

Јуродиви прима дарак, остварио давни санак,

Магија је шах играти, јер време се стопут скрати,

Два песника лице држе док проблеми таблом прже,

Коловођа тихо стреми да резултат буде реми.

Победнику стигле књиге за шаховске слатке бриге,

Судија се каткад сети матирањем да запрети,

Два боема женскароша играју за пола гроша,

Шахисткиња-мајсторица за песнике посластица.

Шампион је дуге косе – многи воду да му носе,

Прва лига овај чова, друго лице Пегаз-Јова,

Шахисти су дивна сорта – стражиловска им аорта,

Време тече – немој красти, ионако мат ће пасти!

Ко не игра шах, заиста пуно губи, напросто је у некој врсти хендикепа, духовно сиромашнији на овоме свету. Та стара, мистична, непознатог корена, савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство и за песничку машту, имагинацију и интелигенцију. Кажу да човек није измислио шах него га открио, затекао од неке друге цивилизације која нам се тиме јавила и оставила космичку поруку – за бескрајно распетљавање тајне. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставнишћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима.

У време злосрећне пандемије шах је постао још снажније уточиште многима, показао невероватну виталност и снагу, проширили су се и настали нови, велики кругови присталица, и младих и старих, на целој планети. Још је Аристотел у она давна времена написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“

****************************************************

Ево и песме Ненада Грујичића „Владимир Јовићевић Јов“ која се појавила у књизи „Сремскокарловачке терцине“ (Бранково коло, 2020):