Коста Косовац (1997)

ДЕЧАЦИ ИЗ СОБА

 

А шта је са дечацима из соба?

 

Ангажованим од стране свог срца,

активистима својих душа.

 

Тихим, лепим, стидљивим дечацима,

иза чијих гласова не стоје

невладине организације већ бол.

 

Који нису прошли креативне радионице писања

већ своја тешка и аутентична детињства.

 

Који по себи корачају ко по пријемима амбасада.

Који су толико дуго у собама да су

телом својим повећали квадратуру.

 

     (Из књиге „Шестар за ореол“, Суматра, Шабац, 2025)

 

 

 

Милан Вулић (1986)

СЕЉАЧКА

 

Нисам ја за рата.

Сиротиња сам.

 

Наши празни стомаци

Први су у реду

Пред казаном,

У реду за оловни оброк,

А слабо олово варим.

 

Нисам за рата.

 

Ноге ми натичу од круте обуће,

Навикао сам на шупље опанке,

Пуне празнине, рупа у рупи,

Још и мене да пробуше,

Да извири из мене, да простиш, цријево,

Срамота би ме народа било.

 

Ко без гаћа

Боже ме прости!

 

Нисам ја за рата.

Нисам од помоћи.

 

Нагињем мало у страну.

Промашићу.

 

Курје очи ме жуљају.

Шта ако се нагрдим,

Па јаукнем кад не треба испотиха?

 

Пјесмице нисам говорио

На приредбама,

Грло ме изда.

 

Шта ако заћутим

Кад ваља букати за јуриш?

 

Нисам ја за рата.

 

Тек ми се одметнуло жито,

Крава ми пред тељењем,

Жена пред породом,

Нисам још наднице наплатио.

 

Дрва за зиму немам.

 

Чекам надницу

Да покрпим тестеру

Да посијечем дрво

И за фуруну и за бешику,

За амбар, тарабу, за рало.

 

Неће ли бар из краве

И из жене по мушко

Да знам.

 

Да ће имати ко

И с ким

И чиме

Орати.

 

Ако се не вратим из рата

За који нисам.

 

     (Из књиге „Ваљда“, Службени гласник Републике Српске, Бањалука, 2026)

 

 

Небојша Стојоски (1981)

БЛУЗ ЗА МУРАКАМИЈА

 

Знам, све су оне биле лепе,

свака на свој начин. Љубећи их

завирио сам у њихову душу,

тела су се ваљала у пламену

страсти. После сам читао књигу.

 

Рођен да бих био остављен,

давао сам срце у једном даху.

Птице су певале тог пролећа.

 

Сећаш ли се Харуки?

Седели смо у ноћном клубу

и слушали џез. Токио је леп

у ово доба године.

 

Ово је блуз за тебе, мене, све

тужне жене. Ово је музика

рањених срца у тами,

где извиру сенке

усамљених људи.

 

            (Из књиге „Нови кодекс“, Београдско књижевно друштво, 2025)

 

 

Тања Прокопљевић (1971)

ТРАГОВИ НА ЛИЦУ

 

Наше је лице велика књига успомена

У којој су забележена страдања

И потписи оних које смо изгубили,

Пољупци оних које смо волели

И печати оног што смо стицали.

 

Наше је лице велика књига успомена,

Која потписује мучне странице и ноћи,

Које смо пробдели пишући их

И остварујући се у њима.

 

Наше је лице велика књига успомена

И не зна се како ће после страшних смрти

Успети поново да личи на ону књигу с почетка –

Књигу надања и радости снажних,

Књигу полетних светлости важних.

 

Наше је лице велика књига успомена

И она некад у злато се претвара

Или камен светлосни опални,

У неког ретког уметника који уме

Да боји тамне облаке и скрива своју бол.

 

         (Из књиге „Музика најмоћнијег лета“, АСоглас, Зворник, 2025)