Сремски Карловци, 5. октобар 2026.
САОПШТЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „ПЕЧАТ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“ 2026.
Четири лауреата престижне награде старе шездесет година
Жири Бранковог кола у саставу: Ненад Грујичић, Андреј Јелић Мариоков и Јелена Алексић донео је једногласну одлуку да овогодишња награда „Печат вароши сремскокарловачке“ за најбоље песничке књиге на српској књижеввној сцени равноправно припадне Кости Косовцу, Милану Вулићу, Небојши Стојоском и Тањи Прокопљевић.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Коста Косовац (Београд, 1997), даровити млади песник, у својој другој по реду књизи „Шестар за ореол“ (Суматра, Шабац, 2025), каже: „у животу када залутам/ оријентишем се према болу“. Бол душе је тежи од телесног, говорили су стари песници. А Данте: „Бол нас поново сједињује са Богом.“ Наш Бранко пева: „Фала Боже, на дар ови,/ о помози, благослови,/ да ми како с права пута/ душа млада не залута.“ Бол душе, тај главни романтичарски алат, доприноси узвишености тренутка у коме песник слави живот, то јест његове призоре, причине или конкретна жива бића. Свака младост, поготово аутентично песничка, не зна за границе, ни у животу ни у машти, она „не види краја ни својој снази ни свом времену“ (И. Андрић).
Коста Косовац уочава ситнице које већина не види, нијансе што воде ка крупном плану. Наоко „небитне“ појаве или безначајни детаљи, који га изненада мотивишу и инспиришу, отварају кругове универзалног и вечног. Ово је бистра поезија што поседује узрочно-последичне капиларе животне тачности и духовне спознаје. Ово је песништво без блефа, без халуцинантног замаха херметизма. Песник не фолира кад нам нуди склад и једноставност, доброту и љубав, он је сав у томе. Напросто, Косовац је чедо племенитог погледа и позитивног геста према другима.
Духовна мисаоност је круна његових песничких слика. Косовац уме дати „тачну слику мисли што спиритуалније“ (М. Црњански), са контемплативном смиреношћу и унутарњом повезаношћу са светом, понекад и са визијама које поједине песме чине метафизичким, без обзира што је гола стварност главни темељ његовог језика. У ретким римованим песмама чује се одјек звука који синтетише напред речено. Пред нама су песничке минијатуре које би могле бити мото неким дужим песмама или поемама са истим насловом.
Књига „Шестар за ореол“ доноси минијатуре које гдегде наликују и на афоризам или досетку, али и на посвету, чак и епитаф и (будући) цитат. Ова престижна награда стара шест деценија припала је зрелом и другачијем младом песнику на српској књижевној сцени, аутору стилско-језичких решења оперважених урођеном мудрошћу и детињим лиризмом једне спонтано разрогачене душе што носи песничку истину света у чистоти божанског надахнућа.
Милан Вулић (Бања Лука, 1986), након девет година, објавио је, ево, своју другу књигу „Ваљда“ (Службени гласник Републике Српске, 2026) којој је припала награда „Печат вароши сремскокарловачке“. Пре песничког првенца штампао је у седам примерака и тзв. нулту збирку песама, као самиздат, а под називом „Носталгија и збуњеност“, књигу која није била каталогизована као званична публикација. Међутим, у свему овоме, нову Вулићеву књигу можемо сматрати трећом по реду.
У награђеној књизи затичемо песму „Пред продавцима магле“ која говори о песниковим увидима у друштвени амбијент, о демистификовању маскембала правде и једнакости: „Дијеле нас на двије врсте,/ На синове њихове/ И синове ничије/… Синови њихови трљају руке,/ Ничији гладују,/ И још им све вјерују.“ То је слика дубоких социјалних разлика међу класама у друштву што не види малог човека, истог оног који се нашао у грађанском сукобу што му је донео постратни анксиозни поремећај, пониженост и сиромаштво: „Нисам ја за рата./ Сиротиња сам.“ У својим песмама, дакле, Милан Вулић указује се и као антиратни песник.
Ту су и овакве слике из транзиционог периода што никако да престане: „Ја живим у Босни.// Лажем// У Босни се не живи (…) Мој је и Момчило у Канади,/ Моји су Осман и Соња у Алабами,/ Моји су Дејо и Берниса,/ И Стево/ И Игор Маглов/ Дадо/ И сви паметни/ И сви бољи који су далеко/ И који се не враћају/ И кум мој/ Што је будала био/ Отишао па се вратио.“ А онда Вулић контрира чувеној Шантићевој песми „Остајте овдје“ и одлучно каже: „Не остајте овдје!/ Идите тамо!/ Идите тамо!/ И ја ћу за вама/ Да ме не поједе тама!“
Поезија Милана Вулића доноси стварносне призоре домановићевског безнађа, карикатуралне облике тзв. среће и провода у диму прљавих кафанских столова, просутог алкохола, разбијених чаша и „осмијеха пијанских“. Полупани животи, банкарски кредити за вратом и разбуцани планови обичних људи, а наспрам повлаштених бестидника у мермерним кулама подигнутим на грбачи тог истог народа.
Да би се утешио, поражен и заробљен самим собом, песнички субјект се враћа у аркадијске слике детињства и ране младости, на идилични кућни праг и у пасторалне сокаке предака, на успомене првих љубави и детињих снова: „Вјечна нас младост засипа са страна/ Док живимо у магли“. И однос према самој поезији, према уметничком стварању, и свему што чини јавни књижевни живот, постао је проблематичан, нестала је вера и у тај сан, у сарадњу са живим писцима и газдама културних установа: „Нећу више да спомињем мртве/ Драинце, Попе, Сарајлиће, Десанке (…) биртијске столове чело да ми брише.“
Ова песничка књига, коју засвођује и неколико награђених прича на књижевним конкурсима, и те како заслужује пажњу јер је по атмосфери и температури језика и става другачија од већине постојећих на актуелној сцени. Храбра збирка која указује на опасност када живот може да се претвори у велики јад јер се наивно веровало митингашким паролама и лицемерним идеологијама. Као и у ранијим временима на овим просторима, пред нама је данас награђена поезија о дуготрајном поратном добу што је донело обећање у знаку ироничне сентенце: „Све ће то народ позлатити.“
Небојша Стојоски (Београд, 1981) овенчао се наградом „Печат вароши сремскокарловачке“ за своју девету по реду књигу поезије „Нови кодекс“ (Београдско књижевно друштво, 2025). То је књига ватрене претраге песничког бића у свету и времену „где богови лију сузе“. Ту је негде и љубав: „Жена или књига,/ то је енигма/ коју ни Хамлет/ не би решио.“
А Исидора Секулић каже: „Међу тешким стварима у животу изгледа да је љубав најтежа.“ Као да то, на нешто другачији начин, изговара и сâм наш песник, разапет између инспирације и нагона, света и женског принципа. У бездушној стварности захваћеној новим технологијама, незаштићен од људи, песник бурне емоције жели по сваку цену да сачува своје песме од плагијатора, да не изгуби аутентични лирски бол којим призива ону што „нестала је/ без гласа у мрклој ноћи“. Иако је поезија највећа креативна сила у матерњем језику, песник поводом своје судбине зна: „Не постоји молитва за угашену ватру љубави.“
Сабирајући последње атоме снаге у претрагама деликатног песничког и духовног хабитуса, на својим незаустављивим животним путањама, Небојша Стојоски узима поезију као једину одбрану од безумног света што срља и вуче у провалију. Уочавајући нелогичности и неправде које нападају савременог човека, он се бори да покаже смисао свога пута, да изрази отпор пред злом, неправдом и бесмисленошћу. У знаку велтшмерца (светски бол), који је почетком 19. века као нови термин у романтизму увео немачки писац Јохан Паул Фридрих Рихтер, Стојоски уочава колективни осећај беспомоћнсти па призива и друге песнике, и нове жене, не би ли му с њима коначно било боље (агапе), али се опет нађе пред старим зидом и крајњим питањем: „У једној руци цвет/ у другој револвер“. Живот или смрт?
У награђеној књизи, од прве до последње песме, избија вапај „да се отворе нова врата, невидљива, у савременом човеку, а за која кључ има само поезија“ (С. Ћосић). Нескривено и витешки одважно, отвореног гарда, и тиме песнички релевантно, Небојша Стојоски „осваја читаоце непосредношћу и директним односом према темама којима се бави“ (В. Златановић Марковић).
Пред нама је књига великог онтолошког улога у певање, која аутору пружа могућност да се утврди на освојеној уметничкој висини и настави стварати у знаку легендарне изјаве Бранка Миљковића да поезија јесте емоција, али и – свест о емоцији. „Нови кодекс“ је чврсто исклесана песничка књига, садржајно заокружена и модерна, узбудљива и пожељна за читаоце који воле добру поезију.
Тања Прокопљевић (Земун, 1971) добија „Печат вароши сремскокарловачке“ за своју дванаесту по реду песничку књигу „Музика најмоћнијег лета“ (АСоглас, Зворник, 2025). Ово је поезија о поезији („Песма о њој“), о песничком надахнућу („Песник збори о настанку дуге“), о томе како настаје песма („Буди ме песма“), дакле, о песнику као носиоцу стваралачке радости, сете и разочарења: „О, како сјаје звезде у моме малом крају./ Хоћу ли пронаћи у њима себе да радост ми дају?/ Ишчекујем подвале дневне од људи и пусте лажи.“
А Јован Дучић каже: „Велике звезде се виде само у сутону дана, а велике љубави само у сутону среће.“ И додаје: „У љубави, као у религији, све почива на осећању и на веровању у невероватно.“ То невероватно, и готово немогуће у стварном животу, дотиче Тања Прокопљевић спремна на неизвестан пут, на искушења и огрешења, на нагло узлетање и падање. Но, њена поезија ипак је на ведријој страни човекових осећања и слутњи, искрена и топла („Зашто те љубим у сенци лабудова“), потребна отуђеном човеку да му као песничка уметност помогне и залечи душу и тело. На донекле лирски сличан начин певала је и наша Десанка, али и индијски песник Тагоре. Међутим, ове песме имају нешто своје, нешто без чега не можемо говорити о ауторском печату. То нешто чини да песме Тање Прокопљевић јесу „слојевите и језгровите, са очигледном развијеном нарацијом и минуциозним продорима у психолошко, духовно и метафизичко, што у коначној семантизацији израза делује врло усклађено и осмишљено“ (М. Ђуричковић).
Рукавци ове компактне књиге, подједнако римоване и писане у слободном стиху, воде и до дескриптивних, мисаоних, социјалних и родољубивих, али и до конкретних трагова српске песничке традиције у песмама посвећеним Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу. Рањиво биће Тање Прокопљевић успело је у књизи „Музика најмоћнијег лета“ да покаже своју песничку снагу и предност духовног над телесним, да карачајући, ситна, испод звезда окрилати и оствари оно ујевићевско побратимство лица у свемиру са онима који су тренутно живи, али и са онима који су одавно минули светом.
***
У ужем избору за награду биле су књиге Дејана Богојевића, Валентине Новковић, Момчила Бакрача, Марије Стојић, Наташе Радосављевић и Секуле Шарића.
Награда дуге традиције „Печат вароши сремскокарловачке“, основана 1967. године, биће шездесети пут свечано уручена у Сремским Карловцима на „Пролећним Бранковим данима 2027“.
