Стражилово, 12. септембар 2026.

С ПЕСНИЦИМА МЛАДОГ ОКА И ЛАКОГ СКОКА 

По традицији, други дан Бранковог кола је особен и другачији од претходног и оних који следе до краја највеће песничке манифестације у земљи. Тај дан увек се догађа на рајском Стражилову, поред гроба Бранка Радичевића и горњег споменика (подигнутог 1885. године по пројекту Банаћанина из Београда, архитекте Светозара Ивачковића и каменоресца Италијана Ивана Китузија) и затим поред „Бранковог чардака“ уз доњи споменик Бранку (1974, рад вајара Јована Солдатовића), подигнутг поводом 150. годишњице рођења Бранковог.

На јубиларном 55. Бранковом колу, у оквиру програма „Амо, живо, цвећу поитајте/ па га с` млади пуно накидајте“,  на гробу Бранка Радичевића свећу је запалио и цвеће положио угледни песник Иван Деспотовић, добитник награда „Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“, и казао напамет своју песму посвећену корифеју српског романтизма. Потом је драмска уметница Даница Петровић надахнуто интерптеирала антологијску песму „Укор“, која започиње стиховима „`Де си, душо, `де си, рано,/ `де си, сунце мило,/ `де си, сунце огрејано,/ `де си досад био?“

У 11 часова код доњег споменика Бранку, близу „Бранковог чардака“, на лепом ваздуху и ветрићу-стражиловцу, под небом прошараним белим облацима, присутне је поздравио Ненад Грујичић, председник Бранковог кола, наглашавајући значај и лепоту програма на Стражилову у знаку култа вечно младог песника Алексија Бранка Радичевића. Као аутор књиге „Бранко-песник младости“ (1984) која је је имала небројено издања у великим тиражима,  Грујичић је напоменуо да Бранко у својој поезији 192 пута помиње младост ( млад, млада, младо и млади), и да су његове антологијске песме велики духовни залог у живу стваралачку слободу и младост.

Потом су уручене награде „Стражилово“: Живку Николићу за укупни песнички опус, Ани Ранђић за најбољу песничку књигу и Анђели Цвијетиновић и Георгију Марковићу за најбоље првенце поезије објављене у Бранковом колу. О новим лауреатима Бранковог кола прочитано је образложење жирија (Ненад Грујичић, Растко Лончар и Бојана Јеленковић), а лауреати су потом краћим својим словом надахнуто захвалили на награди коју добијају на српском Парнасу – Стражилову и казали по једну своју репрезентативну песму.

Пре тога, водитељка програма, драмска уметница  Даница Петровић прочитала је део образложење жирија о сваком лауреату:

     Награда „Стражилово“ за укупни песнички опус, припала је угледном српском песнику Живку Николићу, рођеном 1958. године , основну школу учио у селима Копривница и  Салаш у источној Србији, гимназију завршио у родном у Зајечару.  Студирао југословенску и светску књижевност у Београду.

Објавио двадесет књига поезије. Од своје прве књиге, Приближавање (1982),  Живко Николић је задржао континуитет песничке ватре која не престаје да се чуди и радује свету. Његово поверење у магију песничке речи јединствене је снаге и чаролије у савременој српској поезији. Потпуна посвећеност песништву и књижевности, са осећањем да поезија врхуни у свему, формирала је аутентичног ствараоца. И обожен и ољуђен, песнички пламен Живка Николића траје у времену као доказ неуништивости талента у матерњем језику. Разноврсних тема и мотива, Николићева поезија изненађује призорима непрестаних чуда живота и снова, годишњих доба и човека као светиње. Његову поезију насељавају облаци, небо, земља, ветар, тело, вода, дрво, прах, проток времена, младост-старост, додири, жена, човек,  сеобе материјалног и нематеријалног, и коначно душа као велика тајна и неуништива небеска честица.

Награда „Стражилово“ за најбоље песничке књиге објављене у Бранковом колу, припала је Ани Ранђић за њену трећу по реду књигу поезије „Шум на срцу“. Ана Ранђић (1973). основну школу и гимназију завршила у родном Чачку. Дипломирала на групи српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Нова збирка поезије Шум на срцу Ане Ранђић представља комплетну песникињу, најпре, у домену свести о сопственом књижевном раду. То показује њен учестали дијалог са минулим духовницима, песницима, писцима, теоретичарима, уметницима, музичарима, режисерима и  сликарима

У награђеној књизи Шум срца, Ана Ранђић пева и о љубави коју смо „научили у дану погубљења“. Такви призиви љубави уствари су именовање онога што зовемо агапе, љубав неба на земљи, заједничка, међу људима, и у свакој јединки. Трпеза љубави хришћанске, која врхуни евхаристијом, причесним  даровима за спасење.

Пред нама је књига богатог језика, разноврсних тематских поља, видљивог бдења над сваким стихом и речју.  Ана Ранђић потпун духовни ослонац проналази тек у зонама обилног читања. И то је оно што се сабира у њеној поезији, оно што је у дубокој је свези са оним што нас окружује тражећи духовни центар који пева.

Једна од две награђене првеначке песничке књиге је и првенац  Анђеле Цвијетиновић, Бочни вез,  показује зрелост импрегнирану голим животом и сложеним искуствима разних нивоа. Анђела Цвијетиновић (1979), основну школу похађала у Бањалуци, Червару, Ровињу, Малом Зворнику и Београду. Гимназију и Академију уметности (у класи Никите Миливојевића и Аните Манчић) завршила у родном Београду.

Пред нама је књига поезије која радује, оплемењује и надвладава инерцију просечног, а свакодневне навике и препреке постају материјал за уметнички рад у језику. Ово је књига поезије која не фолира. Суочавамо се са истином у језику који је у стваралачкој  температури што у исти мах открива лице и наличје живота.  Песнички чин као мост којим ауторка спаја обале огољеног живота и свог уметничког бића.

Првенац Анђеле Цвијетиновић представља лепо окрепљење не само њене стваралачке природе, већ и наше нове песничке сцене. Отвара и могућности креативног испољавања поезије  као својеврсне терапеутске моћи. Пожелимо Анђели Цвијетиновић да јој ова књига и награда „Стражилово“ буду конкретан ослонац за нова надахнућа и резултате.

Други награђени песнички првенац припада Георгију Марковићу, рођеном 2007. године у Аранђеловцу где је завршио основну школу, а потом чувену Карловачку гимназију. Уписао је недавно компаративистику на Филозофском факултету у Новом Саду.  У награђеној књизи-првенцу Један продужени распуст, песме  настају из природног извора дара. Најпре, то је једно снажно, и за песнике неминовно осећање пролазности и човекове смртности. Али, потом, и свест о духовној (не)моћи таквог бића, грешног и слабашног: „О Господе/ Опрости слуги твоме/ Што није имао очи да види.“

Георгије Марковић, дакле,  врхуни тамо где се отварају монашки зазиви и псалмична узношења поводом људске и личне раслабљености и огреховљености. У младом бићу проклијала је мудрост о животу и људима, и нашла своје место у стиховима. Пожелимо му да са наградом најлепшег имена на српској књиженој сцени истрајава и сазрева песник.

Одмах по уручење награда „Стражилово“, започео је чувени „Стражиловски митинг поезије“ који је по традицији водио домаћин, песник Ненад Грујичић. Уз надахнуте најаве, са мање познатим реминисценцијама о Бранку (на пример – да Алексије радичевић у Карловцима није написао своју прву песму на српском језику, већ у Темишвару „Девојку на студенцу“)  и поезији сваког песника на данашњем стражиловском ходочашћу, наступили су песници разних генерација и поетика: Драгица Стојановић, Александар, Арсенијевић, Слађана Миленковић, Тања Прокопијевић, Дамир Малешев, Иван Деспотовић, Јелена Трајановски Станковић, Јасна Миленовић, Наташа Нара Радосављевић, Бојана Јеленковић и Милан Ђерић.

Протекао је још један непоновљиви дан на јубиларном 55. Бранковом колу, други по реду после несносних врућина. Уз хладњикав ветрић који је подсећао на шапат и присуство вечно младог Бранка Радичевића, стражиловски амбијент био је рајски пријатан и угодан за свевремену поезију која са на самом крају несвакидашњег  програма указала у чувеној Бранковог песми „Девојка на студенцу“ у живој интерпретацији Данице Петровић: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитика,/ доће момче црног ока/ на коњицу лака скока…“.

Сутра ће, у трећем дану јубиларног 55. Бранковог кола,  бити одржан 38. песнички шаховски турнир у знаку Радичевићевог непролазног двостиха: „Много ли се тада кадикада/ у се глава поуздала млада.“