Сремски Карловци – Нови Сад, 16. јун 2026.
Живко Николић
ВРАТА
врата да се шире
просторе да освајају
ко угледа врата
и случајно мене пред вратима
ко у окрету осети
ко чује ко спази
како се толика сличност одваја
и некуд сама полази
тај нагло почне да копни
да се угиба
да нестаје
и само пар стопа
у праху за собом остави
врата су то пуна простора
врата вечита
она што у својим угловима
сама по себи нестају
САСВИМ ОДБАЧЕНИ
немам више дрва а ни уз дрва
немам ни шибице ни навиљак сламе
новине немам ни сурутку ни дуван ништа
само бројим овце на тавану
шкрипим кадгод се покренем
сећања више не постоје
на ход сам заборавио на све што је било
тај бездан у мени та ватра притајена
која ми је дисање однела
када ћутим и мирујем
и само мисли усмеравам
шкрипим и тада до бескраја
или то можда шкрипе вратнице
у овој ноћи све је помешано
слике се у моје груди сливају
а оне се круне као спарушено лишће
ледене капи однекуд на њих падају
ледене капи побегле разјареном сунцу
немам више ни поњаву ни узглавље
бол и дрхтање само у животу стекох
ПРЕОБРАТИ МЕ, ДЕВОЈКО
Душа је моја ломна
скоро да сам пепео
дах ми примају зидови
а очи сводови
преобрати ме девојко
још само сећање има сјај
тајно му жељу придодај
све је друго од мене отекло
давно сам коња раседлао
преобрати ме девојко
на пању петла черупај
преда мном груди распростри
ветру мирисе отела
топлом дојком
преобрати ме девојко
