ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ АЛЕКСАНДРЕ БАТИНИЋ УСКОРО У ИЗДАЊУ БРАНКОВОГ КОЛА – Књига ће бити промовисана за Светски дан поезије, 21. марта, на „Пролећним Бранковим данима 2019“ (15 – 28. марта)

Антикитера? Једно од грчких острва поред којег је осамдесет година пре нове ере потонула  римска галија враћајући се са Родоса пуна грчких бронзаних и мраморних статуа,  грнчарије, новца,  накита и стаклених предмета. Тек 1901. године, дакле, два миленијума после потонућа, случајно је откривена галија у чијим остацима је пронађен и сензационални „Механизам са Антикитаре“. На запрепашћење научника, утврђено је да је то први аналогни рачунар људске цивилизације. Био је то компјутер којим је у давна времена мерен положај Месеца, Сунца и других планета, односно предвиђани прецизни датуми помрачења Сунца и Месеца. С обзиром да се механизам таквог степена технолошког  развоја није појављивио све до 16. века, остао је да лебди у нашем времену деникеновски вео велике мистике: Одакле потиче „Механизам са Антикитаре“ и ко га је и како створио пре нове ере?

Антикитера у наслову књиге представља симбол песничког послања (poeta vates) и прекогнитивне моћи.  Александра Батинић је пронашла оригиналаан (идеалан) назив за песничку књигу. Наравно, она се није бавила питањем феномена „Механизма са Антикитере“, већ је представила свој песнички свет у безграничном оболу ове метафоре, то јест новоствореног симбола. Tо је поезија наслоњена на баштину заумног блага у српској традицији и језику, са елементима библијске и опште ерудиције.

Веома значајан аспект ове поезије налази се у осећању за супстанцу матерње мелодије у језику. То говори да ће ова песникиња посезати за новим песничким облицима и формама, који ће давати садржају ауру музичког, Сусрећемо и строфе са укрштеном и обгрљеном римом, а почесто и стихове визуелно камуфлиране у слободне, који уствари у себи крију риму. Ево једне од најбољих, ако не и најбоље песме у књизи „Антикитера“.  То је први од два „Сонета Бездановој“:

Ходамо лагано веком несрећника

у страху очију од подмукле мрене.

Извије се тешко твоја света слика

у сенци рамена што пада крај мене.

И мислим да чујем ехо коштаника

у јецај кад прсне кроз све твоје сене.

Засија ти лице светлом праведника,

распе се у боје још неоткривене.

За нама се клате сва бивша телеса,

срча старих душа вибрира у гласу

и живот се љуља клатном горског беса.

Ти у пркос хрлиш свом будућем спасу

док снено пунимо дно нашега леса.

На тренутак душа у прах ти смрт расу.

Ово је изванредан сонет у дванаестерцу (александринцу), са цезуром после шестог слога, укрштене риме. У потпуности је постигнуто јединство садржаја и форме. Но, оно што задивљује и на висок занатски пиједестал подиже младу песникињу јесте начин на који је извела (извајала) катрене и, потом, терцете овога сонета.  Осам стихова двају катрена испреплетени су, уствари, двема четвороструким римама (abab/abab), а два терцета двема троструким римама (cdc/dcd). То могу само прави мајстори, и зато ова песма сија као драгуљ у књизи. На плану садржаја у овом сонету, сликовито је дат мотив људске земне трошности наспрам неуништиве духовне вертикале. На тематском плану постигнута је зрелост која не признаје хронолошке услове за испољавање и меру талента.

Истакнути грчки песник и теоретичар књижевности Насо Вајена (аутор књиге у Бранковом колу и добитник међународне награде „Бранко Радичевић“), угледни предавач на бројним универзитетима у свету – да је слободан стих уништио поезију у двадесетом веку. Могли бисмо придодати да се тај негативни процес наставио и у првим деценијама двадесет првог столећа. Насо Вајена је записао и ово: „Ослобађање поетског говора од метричког стиха обележио је двадесети век. Међутим претерана и неодговарајућа употреба ове просодије свела је на најмању могућу меру разлику између песничког и свакодневног говора.“ Тако је настао „експресивни ћорсокак“, додаје Вајена. Писати разбаштињен слободан стих исто је што играти тенис без затегнуте мрежице, виспрено је придодао амерички песник Роберт Фрост. Дабоме, у сваком језику постоје данас одлични песници у слободном стиху, и то није спорно. Проблем је у томе што су се неталенти, у великом броју, домогли „слободног“ стиха и растерали песничку публику.

Лексички богата, с напором да открије праву реч и усади је у ткиво нове песме, Александра Батинић нуди глосолалију слика и призора. То је певање која има подсвесну тенденцију да се претвори у молитвене зазиве. Има нешто од здравог утицаја Растка Петровића, нешто што плени елементима паганског и пансловенског, коренима српског и балканског мита. У поезији Александре Батинић проналазимо узбуђено „прскање дамара“ (И. Секулић), односно, антиподна стања и расположења: и радосно и трагично, и неуништиво и пролазно, и духовно и телесно, и инстиктивно и рационално.

                                                                                                                                                                                                                                                                                  (Из рецензије Ненада Грујичића)