Песник
28. III 1824. Славонски Брод – 18. VI 1853. Беч
Бранко Радичевић је био редак таленат који је, средином деветнаестог века, српску поезију оплодио чистим народним језиком. Написао је свега педесет четири и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Култ Бранка Радичевића је јединствен у српској поезији и шире.
Крајем седамнаестог века, Радичевићи су, у великој сеоби, дошли у Срем, у Бољевце. Бранков чукундеда Јефта пореклом је из округа крагујевачког. У Бољевцима живе и Бранкови прадеда Ђорђе и деда Стеван који, крстарећи Сремом, понајвише се задржава и у Купинову и Кленку, а затим у Земуну и Вршцу, одакле се доселио у Брод на Сави.
Бранков отац Теодор оженио се Ружом Михајловић, кћерком богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића, маја 1822. године. Бранко је рођен у Славонском Броду уочи светог Алексија по којем, на крштењу сутрадан, добија име. Касније, у Бечу, пред излазак прве књиге песама, он ће са грчког језика превести своје име на српски – Бранко. Бранко је имао и брата Стевана и сестру Амалију, који су умрли у двадесетој, односно, другој години живота.
У Земуну Бранко учи основну српску школу (1830-1832) и немачку (1832-1835). У Сремске Карловце, заједно са годину дана млађим братом, Бранко долази октобра 1835. године у чувену карловачку гимназију. У Сремским Карловцима борави до 1841. године. Најбољи је ђак, има калиграфски рукопис, прави најбољи хербаријум од биљака са Стражилова, никад није батинан у школи. Своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику у Гимназији. Знао је немачки, латински, грчки, чешки и словачки. У Темишвару, где му је данас сахрањен брат Стеван, борави од 1841. до 1843. године. У Бечу, послушавши оца, уписује права 1843. године, која му се "баш мрзовољним чине". Касније, болестан од туберкулозе, добивши стипендију кнеза Михаила, три године пред смрт, уписује медицину мислећи да ће сам себе излечити. Године 1848. Бранко, ослушкујући долазак револуције, из Беча, преко Загреба стиже у Брод и Вуковар, а потом у Срем, где посећује Карловце, Руму и Митровицу.
Бранкове "Песме" (1847) изазивају различита мишљења, често и праве буре. Слично се догађа и са другом књигом (1851). Трећу (1862) објављује његов отац после песникове смрти. Године 1883. Бранкове кости су пренесене из Беча на Стражилово. Две године потом подигнут је пирамидални споменик на Стражилову, који је конструисао београдски архитекта, родом из Баната, Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи. Два доња степеника сачињена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале.
Гoдинe 1883. Брaнкoвe кoсти су прeнeсeнe из Бeчa нa Стрaжилoвo. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић. Пoтрeбнe рaдoвe извeo je кaмeнoрeзaц Пeтaр Китизи. Двa дoњa стeпeникa сaчињeнa су oд тoпчидeрскoг кaмeнa, a трeћи oд кaмeних кoцaкa Фрушкe гoрe, Динaрe, Клeкa, Лoвћeнa, Пљeшeвицe, Вршaчкoг брeгa, Вeлeбитa и Aвaлe.
Брaнкo je лирски угaoни кaмeн у грaђeвини српскe пoeзиje кoja сe дeли нa oни прe њeгa и пoслe. И њeгoвoj лирици нa гeниjaлнo jeднoстaвaн нaчин прeдoчeнe су измeнe силa eрoсa и тaнaтoсa.
Пeсникoвo здрaвo и збoгoм jeсу пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм Рjeчнику, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa мизикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoступцимa.
Н. Грујичић
О БРАНКУ
ИЗ СЕЋАЊА МИНЕ ВУКОМАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао.
Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу...
ЂУРО ДАНИЧИЋ О БРАНКУ
Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме. Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли. – Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”
БРАНКОВО ПИСМО ЂУРИ ДАНИЧИЋУ
Ђуро Брате,
Ево већ два месеца како ми у Загреб писа. Ја сам од то доба био једанпут у Броду, једанпут у Карловцима, једанпут у Вуковару, трипут у Митровици, трипут у Земуну, двапут у Београду, двапут у Руми, де сам и сад. Што ти до сад јоште не одговори ни сам не знам.
Наше ствари добро стоје, ако и несу баш како би ја и ти тели, али се надам да ће све по нашој вољи искочити. Јунаштва се чине да не могу бити већа. Десет Срба по сто Маџара отели. Код Сирига су 27 Србијанаца 5 до 600 Маџара растерали. Оби су нам дана Маџари шанац код Сентомаша отимали, њи је било око 30.000, наши око 2500. Кажу да је ту Маџара пало око 1000, наши су изгубили само тројицу. Тај су дан Маџари и на Турију ударали, Срби и дочекају и убију око 200 људи. Од наши код Турије није ни један пао. – Само код Футога и Вршца (пре 8 недеља) два мала боја изгубили, први лудошћу, други издајом,
Кажи Максу да се још коју недељу претрпи, јер за сад му не могу ништа послати.
Ја сам код Вука оставио неки Schuldschein и Vollmacht за кројача. Зато пиши кројачу да теби дође, и подај му она писма, још му кажи да пише на Judicium delegatum militare mixstum у Праг, од кога ћу чути кад ће новце добити. ( Кројач седи: Neue Wieden, Lange Gasse 745). Учини ми то лепо те молим.
У Београду сам седео код твог брата. Ту сам и твоју матер нашао. Како ме виде одма запита: Шта је с мојим Ђоком? Њој неко каза да си у Прагу погинуо, те сам ти тако доста муке имао док сам је уверио да си жив, и да не беше писама што си ми у Загреб писао, би богами све моје речи узалуд биле... Други пут више.
Поздрави ми Вука и његову госпу и Мину његову. Збогом.
У Руми 13./8. 848.
Твој
БРАНКО
Кад на ме адресираш додај: Beim Oberstuhirichter Јовани Стојчевић abzugeben.
Поздрави ми Натошевића ако је још у Бечу. Ни њему не могу још дуга да вратим.
|
КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Збогом житку, мој прелепи санче! О песме моје, јадна сирочади, |
УКОР Де си, душо, де си, рано? Ала љубиш, моје лане, |
|
КЛЕТВА Зелена је трава, |
? Никад није вито твоје тело |
|
ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била, |
МОЛИТВА Месец јасни, звезда јато, Цвеће љупко и долину, Осим другог овде свега Па ми Боже јоште таде Фала боже на дар ови, |
|
ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Само што се кашто петли, Бела зора већ је туна, Како стиже, сунце грану, „Ој, сунашце, што разгониш Ој, ти горо, штоно гајиш Дôле, стадо, јањци драги, Здраво и ти , момо, туди, – |
ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, А са горе, крај потока, Ал` кад смотри враголана, Викну мома, па ти брже „ Јао мене, и до сада Тако рече момак туна, Ал` и мома из заседе Бежи мома, ману рубље... Бежи мома, до колена „Та да имаш крило лако Па се, млађан, за њом стисну, О да чудна ваљушкања Лаки ветрић осмехну се, Липа брсне гране шири, |
|
МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ Певам дању, певам ноћу, |
ЦИЦ! Ал` се небо осмежива, Он `итнуо удичицу, „Жеравице, де се руди, Руди риба – јоште мало – Доле ћемо јàко сести. Па је узе, па њом брже |
|
ИЗ ЂАЧКОГ РАСТАНКА Ој Карловци место моје драго, Ој ви српски витезови, Та има вас на `иљаде, Коло, коло Наплетено, Зачињено, Ој Славонче танани, |
(Прва варијанта "Ђачког растанка" коју је Бранко написао на немачком језику као ученик Карловачке гимназије) Сунце љуби вршак брега, стадо тражи преноћиште, златна буба лист; сјајна коса не сјакти више; осим мојих груди све радосно дише. Превео Милан Кашанин
|
|
ИЗ “ГОЈКА” Гусле моје, овамоте мало! Зоро бела, сунце огрејано, Ао, свете, мио и премио, |
|
