БЕРЛИНСКО И ЗАВИЧАЈНО ИСКУСТВО ВЛАДАНА РАКИЋА

Прошлогодишњи лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“,  песник Владан Ракић,  представљен је у Градској библиотеци у Новом Саду, 11.  децембра у вечерњем термину.

Уз госта библиотеке, у програму су учествовали и Ненад Грујичић и Бошко Петров, модератор програма била је Весна Живковић. 

Изненада спречен да дође на промоцију,  Драшко Ређеп послао је свој текст о поезији Владана  Ракића, који је прочитан присутној публици.  У тексту су назначени Ракићев таленат и контекст „посебног случаја“: „Ма са које стране отворили, по Рилкеовом науку, књигу Ракићеве аналогике будног сна, вечито ћете пронаћи ту пукотину последњег смисла, тај предзнак, ту непрекинуту дијалошку партију за митовима, прошлошћу, фантомима који нас прогоне и никакако исцељују. Није случајно што је Мирољубу Тодоровићу , творцу нашег сигнализма, као планетарне актуелности, баш по вољи овај наш писац који мисли када пева, и који сања када мисли.  И као што је Јосиф Бродски у својој великој елегији посвећеној Џон Дону откривао свој властити неприпосподиви нагон за каквим таквим опозитом, тако је сада Ракић на тренутак неприкосновено неутешан. Али у бити, у питању је један крик, само његов посебан случај који заслужуује свеопшту, конкретну читалачку пажњу. “

Драмски уметник Бошко Петров је, у два наврата, говорио изабране песме Владана Ракића, а песник на крају казивао поезију коју је публика здушно прихватила и награђивала аплаузима.  Током програма, из публике су се јављали гласови одушевљења, један професор је и устао  анализујући Ракићеву религиозну песму изражавајући своје дивљење таквој творевини.

Ненад Грујичић је предочио  начин упознавања са Владаном Ракићем у Берлину пре двадесет година када је гостовао на Хумболтовом универзитету,  те на „Данима српске духовности“ и у Међународном студенстком клубу „Орион“.  Истакао је људско лице песника и племенитост коју Ракић као човек поседује, без негативних карактеристика (сујета, саможивост,  завист) што се често јављају међу уметницима и песницима.  Са великим поверењем и разумевањем, њихово дружење је већ у првом контакту  добило јак замајац и смер.  У тако позитивном берлинском  осијању, нагласио је Грујичић, управо Ракић, током његова два боравка – година за годином, био му је најбољи пријатељ и „водич“, који га је упознао са књижарама, галеријама и културним сабиралиштима, те нашим кафанама („Морава“, на пример), које воде вредни и духовити људи , а притом и  организатори бројних промоција наших књига и уметничких дела. 

Поменуо је Грујичић и културни клуб који је водио песник и уметник грчког порекла Костас Папанастасиу, где је Ракић често одседао и наступао, а који је и те како био пружена рука према српској култури.  И ту је, на предлог Стевана Тонтића,  Ненад Грујичић наступио, успешно представљајући, поред осталог,  и антологију крајишких ојкача, која је занимала и Немце и наше људе, као и студенте славистике на поменутом Хумболтовом универзитету.

Боравећи у Берлину  пред божићне и новогодишње празнике,  Грујичић је открио публици, говорећи о Ракићу,  да су га занимали и животни импулси свакодневног Берлина, где је и на  традиционалним и богатим  базарима препознавао и куповао за најближе своје лепе и осебујне дарове из Немачке, на пример, вунене шалове, од којих му  се  један, поклон Владана Ракића, налазио око врата управо на овој новосадској промоцији.  О својим боравцима у Берлину, и дружењу са Владаном Ракићем и другима,  Грујичић је у неколико наврата објавио своје дневничке и путописне текстове и есеје у листовима „Политика“ и „Дневник“, а потом у књигама „Полемике и одушци“ и „Руку на срце“.

Владан Ракић је дуго живео у Берлину као дописник РТС-а и неколико дневних листова.  Пре свега песник, он је објављивао и на српском и на немачком језику. О његовој поезији Грујичић је рекао пуно комплимената истичући језичку снагу оличену, поред сталог, у непрестаном стварању нових речи,  неологизама, то јест кованица које плету аутентичну мрежу метафора, слика и призора, са осебујним звуковним аурама. Репертоар тема и мотива код Владана Ракића је веома широког регистра и почива на љубавним и завичајним песама, које потом добијају ауру родољубивог  и надвременог, али се дотичу и свакодневног живота и савремене стварности.  У таквом амалгаму врхуне песме посвећене Рускињи Емилији, породици – деди и мајци, Космету и Берлину, поезији и певању самом.  

Програм у Градској библиотеци у Новом Саду остаје да се памти као непоновљив,  један од најживљих и најлепших у низу од многих у овој угледној установи.