СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ У ВОЈВОДИНИ СТАРОЈ

У оквиру циклуса „Нематеријално културно наслеђе“ на 47. Бранковом колу, у Музеју Војводине у Новом Саду, пред многобројном публиком,  изведен је програм „Српска народна песма у Војводини старој“.  Учествовали су Весна Димић и Миодраг Миша Близанац – вокални солисти, Мића Јанковић –солиста на хармоници и Максим Мудринић, гајдаш.

Синтагма „Војводина стара“ потиче из песме Вељка Петровића, „Војводино стара, зар ти немаш стида“, која је објављена 1910. године,  нагласио је модератор програма Дејан Томић, која говори о стању и позицији Срба у Угарској.  На почетку свога излагања, Дејан Томић  цитирао је Јашу Томића: „Ми Срби у Угарској стојимо на граници између Истока и Запада, на најопаснијој тачци. О нас се бију таласи туђих обичаја, туђих особина, туђег духа. Стога, не дајмо се! Чувамо своје, то своје у свом духу развијајмо неговањем српског духа, српских особина, српских песама, српске свирке, неговањем српске културе, као и неговањем словенске културе узајамности, јер нам је словенска култура најближа.“

На овом несвакидашњем програму 47. Бранковог кола, чији већи део обиловао је концертним извођењем музичке баштине, чули су се сплетови српских народних песма из Војводине старе. То су на српском језику песме љубавне, породичне, сватовске, почашице, то јест винске, такозване анакреонске – песме уз вино, здравичарске, завичајне, родољобиве, тежачке (радне), дечије, тужбалице (запевке),  верске и хришћанске-православне, те асталске које су одраз гусларске традиције и подсећају на догађаје из српске прошлости.  Затим, изведене су старе шалајке, поскочице и бећарци, нарочито уз гајде, уз истицање песничке и књижевне лепоте текстова.

Потом су уследиле песме у колу, односно игре:  ђурђевица, лидана, тодоре, логовац, рукавице с прстима, дивна-дивна, банатски мађарац, шантави мађарац, рококо, кисел-воде, келруј, срдим се душо, сремско коло са певањем „Седи Ћиро“, банаћанско коло итд...

Компоновало се на стихове Никанора Грујића, Јована Суботића, Ђорђа Малетића,  Васе Живковића, Бранка Радичевића, Змаја, Ђуре Јакшића, Мите Поповића, Драге Дејановић, Јована Грчића Миленка,  а нарочито Милорада Петровића Сељанчице. Музику Војводине старе стварали су Димитрије Мита Орешковић, Никола Ћурковић, Корнелије Станковић, Јован Пачу, Мита Топаловић, Исидор Бајић, те међу најпродуктивнијима Марко Нешић, др Јова Поповић, Андрија Остојић и Милорад Ристић, Лазар Лака  Златојевић, Спасоје Томић, Стеван Бачић Трнда и бројни анонимни ствараоци у другој половини деветнаестог века и с почетка двадесетог.

Те песме записане су у бројним рукописним и штампаним песмарицама, па су их често стављали у контекст хрватске музичке баштине. Због тога је протествовао Теодор Павловић, један од зачетника српског новинарства. У свом „Србском Народном Листу“, у Пешти, 9. априла 1842 године објавио је протест због објављивања књиге под називом „Тамбураши илирски“, и пита: „Зашто су илирски када су те песме све до једне чисто и праве српске песме! Та није ли доста жалости, браћо, што нам ви братском руком та мила чеда наша србска небратски у римско одело облачите.“ Римско одело је уствари латиница којом је ова песмарица штампана у тадашњем Осеку.

Дејан Томић је навео да су Срби на целом Балкану склони локалним називима своје баштине, испуштајући придев српски, па тако песме на терену Лике нису српске него личке, на Кордуну – кодунашке, на Банији – Банијске, без придева српски, чиме се отвара могућност другима да све то присвајају.  У Босни многе старе српске песме називаја се севдалинкама, а постоје јасни докази о пореклу и текста и музике. Или песме из Јужне Србије, данас Македоније, до Балканских ратова називане су српским.

Дејан Томић указао је отимање српске баштине оличене у ојкачи и бећарцу од стране Хрватске. Недавни скандал поводом забрањивања „Фестивала ојкаче“ у Петрињи јасно говори да Хрвати не желе и не прихватају ту врсту вековног певања као своје певање без обзира што је држава Хрватска, као врсту ратног плена, присвојила и зграбила ојкање (ојкачу) и лажно уписала на листу Унеска као своју. Показало се да Хрватска није у стању да одржава овај важан елемент нематеријалног културног наслеђа, чиме нема животни основ да оправда упис ојкаче у Унеску као своју баштину.  Био је то чист аутогол Хрватске када се одлучила на такав, неодржив, потез, како је пре неколико година, поводом вести о упису ојкања на листу Унеска,   изјавио Ненад Грујичић.  Ојкача данас пуним плућима живи, највише, у Војводини, а потом у Београду и другим деловима Србије.

На основу свога посвећеничког истраживања и искуства као вишедеценијски уредник на РТВ Нови Сад, Дејан Томић је изнео много нових и мање познатих детаља на ову тему. Указао је на цензурисање  ових песама и српске традиције са таласа радио-станица и других медија протеклих деценија. Док су на Радио Новом Саду други били максимално поштовани и неговани као мањинске културе, и њихове песме биле у апсолутном облику присутне и афирмисане, српска баштина у Војводини, певачка и друга, била је склањана у страну.  Тако је било и на другим радио-станицама претходне Југославије, и уопште у званичним институционалним центрима културе.

Дејан Томић је указао је на потребу штампања обновљених и нових песмарица са потпуним прегледом српских народних песама Војводине старе,  непроцењивог блага српског духовног наслеђа на овом простору, чиме би се отклонио велики недостатак  у овој области и култури уопште, али и у сфери просвете и образовања. Тако би  новим генерацијама било дато на увид и употребу оно што је намерно гурано у страну и стварало велике дисконтинуитете српске културе и живота.  Након многих дисконтинуитета у двадесетом веку, који су уништили жиле куцавице  српске културе, постоји потреба да се у јавни живот врате и изнесу духовне вредности без којих не можемо говорити о пуноћи и тоталитету свог културног и националног идентитета.