Свечано отварено 47. Бранково колo

 Сремски Карловци, 7. септембар 2018.

У најстаријој српској гимназији, у Сремским Карловцима, у којој се Алескије (Бранко) Радичевић школовао од 1835 – 1841. године, свечано је отворено 47. Бранково коло, највећа песничка и културна манифестације те врсте у нас и у региону. Чувени фестивал отворио је угледни књижевник Милисав Савић својом беседом о Бранку Радичевићу.

Поред осталог, Савић је надахнуто рекао: „Кад се каже Бранко, одмах се помисли –  песник. А да би то био, мора да буде леп и млад. Уосталом, такав, леп и млад,  био је и његов далеки предак Орфеј. У  хомеровским годинама пише се нека друга врста књижевности, лирика припада младости. И зато велики лиричари, од Сапфе до Пушкина, од Шелија до Миљковића, никад не старе: увек остају млади. Само у Аркадији станује љубав. А љубав не може без игре, несташлука,  поцикивања, радости . Бранко се претвара у стражиловског сатира, с чијих усана капљу вино и мед.  Бранко ставља знак једнакости између поезије и љубави, поезије и живљења, поезије и умирања. У додиру са правим животом, песници сагоревају као лептирице на свећи.“

Песник Ненад Грујичић, председник Бранковог кола,  уручио је Милисаву Савићу високо признање, „Статуету Бранка Радичевића“, рад Јована Солдатовића, за укупно књижевно дело, а поводом беседе о Бранку. Грујичић је по први пут на Свечаном отварању Бранковог кола казао своју песму „Цваст“, и то баш посвећену Бранку и Мини, Сремским Карловцима и берби грожђа. Истакао је да без инспирације нема песничког дела, нема лирике и певања: „Инспирацију су покушали многи да укину, да протерају из редакција, са факултета, књижевних вечери и симпозијума, инспирација је била изругивана, али се она, неуништова и боголика, угнездила у распеваним песничким срцима и душама, и светли кроз сваки стих правога песника. Лажни песници не воле нове и младе песнике, а то је недостатак трагова надахнућа у њиховим строфама. Добро дошли млади песници у овом времену, и из прохујалих епоха, за сва времена. Божја башта матерњег језика је бескрајна и мајчинска.  Бранко је епифанијски песник природе и пролазног живота,  сталног надгорњавања ероса и танатоса, он има духовну снагу да на друге, из својих стихова док их читају или слушају,  пренесе жалац живе инспирације и помогне им да можда створе песму.“

На Свечаном отварању 47. Бранковог кола уручена је међународна награда „Бранко Радичевић“ руској песникињи Олги Мартиновој. За ову прилику Бранково коло је штампало књигу песама и есеја ове руске песникиње, „Порука у боци“, у преводу Верице Тричковић. Награду је уручио Ненад Грујичић, а лауреаткиња Олга Мартинова је, у знак захвалности, говорила о лепоти и значају Бранкове поезије и  прочитала Бранкову песму „Кад млидијах умрети“ на руском језику у препеву Ане Ахматове.

Много награђивани у свету,  хор и ансамбл гимназије „Јован Јовановић Змај“ уз Новог Сада у два наврата извео је чувену композицију „Бранково коло“ (део из антологијског „Ђачког растанка“) композитора Светолика Пашћана Којанова, под диригентском палицом харизматичног диригента, професора Јована Травице. Затим су извели народну песму „Чула јесам да се драги жени“ у музичкој обради Ј. Травице.

Наступили су угледни и награђивани песници различитих генерација, надахнуто казујући своје најбоље песме: Андреј Јелић Мариоков, Иван Негришорац, Ненад Шапоња, Зоран Хр. Радисављевић, Јасна Миленовић, Верица Тричковић, Ирена Плаовић, Ивана Стојић и Милош Пуђа.

Драмски уметник Вицо Дардић, актуелни добитник „Велике повеље Бранковог кола“ за животно дело, надахнуто, и само њему својственим даром,  говорио је антологијску Радичевићеву песму „Кад млидијах умрети“. Млада оперска уметница, Христина Спасић, у калвирској пратњи талентованог Стефана Јанчића, отепевала је познату композицију „Марика“ Милоја Милојевића.

На трагу српског нематеријалног културног наслеђа, женска певачка група чувеног београдског  Ансамбла „Коло“ извела је стару славску песму „на бас“  –  „Расло је дрво тополово“ из села Горња Црнућа под Рудником.

У вечерњим терминима, у Новом Саду, биће приређени посебни програми посвећени Млисаву Савићу и Олги Мартиновој, те актуелним добитницима „Печата вароши сремскокарловаче“, Милану Пађену и Владау Ракићу, као и малдом Милошу Пуђи, добитмику награде „Стражилово“ за песнички првенац „Колска игра“, објавњен у Беанковом колу.

Сутра, на врху Фрушке горе, на Стражилову, поред Бранковог споменика од камених коцака планина где живе Срби на Балкану, подигнутог 1885. године, биће обележена 135. годишњица преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Свећу ће запалити и цвеће положити на гроб песник Ранко Чолаковић, а глумац Бошко Петров казивати Бранкову песму „Кад млидијах умрети“. Код „Бранковог чардака“ свечано ће бити уручена награда „Стражилово“, а потом ће бити одржан „Песнички митниг“ на којем ће наступити четрдесет песника: Олга Мартинова, Стеван Тонтић, Анђелко Анушић, Живко Николић, Драгица Стојановић, Иван Лаловић,  Саша Нишавић, Иван Деспотовић, Јулија Капорњаи, Растко Лончар и други.