ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ, ДУХОВНИ ВИНОГРАД

РАЗГОВОРИ У КАРЛОВАЧКОЈ БОГОСЛОВИЈИ

Пише: Ненад Грујичић

Три деценије непрекидне сарадње, из године у годину – нови сусрети и садржаји у  Сремским Карловцима, богоугодни разговори и звонколике беседе у оквиру „Хришћанских тема“ на Бранковом колу. Спрва, у Карловачкој гимназији, најстаријој у Срба, а потом,  у континуитету од четврт века, у богословији „Свети Арсеније Сремац“, Владета Јеротић дочекиван је песмом младих богослова.

У Бранково коло долазио је радосно, улазио с осмехом, младићки окретно, као да је тиме нашао рецепт како да се одупре умноженим годишњим добима што халапљиво надиру на људско тело.  Већ у првој размени реченица, одређен је однос, мера потребне комуникације.  Свему је прилазио „с очима изван сваког зла“, са прозорљивим зеницама што уочавају невидљиво помицање сенки и  најситније детаље.

Као у својој кући, осећао се и домаћином у Бранковом колу, али и жељеним гостом, великим пријатељем којем је до духовне размене добара, ни до чега више. Видело се у свему на њему, и с њим, у свему што говори и чини, у њему јединственом и обичном, да је сачињен од подвижничке светлости којом је исткан нематеријални свет.

Но, и те како је држао до стварносног,  до земаљскога живота, до човека, обичног, и тиме великог. У свачијем лицу видео је Божје, и тако се обраћао свима који траже његову реч и помоћ. Није се узносио и другога умањивао, говорио је јасно, директно, из богатог искуства, чврст и јединствен, неокрњен распуклим аурама других кроз време. Зацељивао је и ауре и уцвиљене душе, давао конкретне савете из праксе и живота, будио духовну клицу у сваком смртнику. И сам знао да је телом, као кап росе, испарив и пролазан, као и ми који сричемо ово одано мало слово. То га је стављало у исту раван са онима који слушају његове беседе.

Када бисмо га понудили карловачким ђаконијама у Бранковом колу, понајпре грожђем, црним и белим,  које узри баш у септембру, у јеку чувене и опеване карловачке бербе, без устезања или нећкања одмах је бирао ово или оно од приспелих плодова на омаленом столу, седећи на ораховој столовачи испод великог портрета Бранка Радичевића (рад Лазара Микулића, ученика уроша Предића). Знао је да упита и слуша одговор из погледа преко пута, а онда – размена нових књига са посветама!   Наједном би подсетио да би требало кренути у Богословији, на програм „Хришћанске теме“.

Лакокрилог хода, као да није у старачким годинама, Владета Јеротић је од Бранковог Кола до Богословије корачао одлучно и право, повлачећи нас све за собом,  као да смо везани оним светлосним нитими, са јасно испољеном намером да и у Сремским Карловцима, и на Бранковом колу настави своју особену духовну мисију на овоме свету.

Ове године, на 47. Бранковом, колу требало је да, заједно са јеромонахом Клеопом Стефановићем, говори на тему „Смисао земаљскога живота“. Није нам се посрећило. Прошле године смо по први пут видели јасне знаке сиве старости и уочљиве клонулости  на његовом лицу и у очима у којима је замакла једна светлица. Помислио сам, није ваљда да се нећемо више видети у Сремским Карловцима. Али нико не зна ко ће први с овога света. Све је у Божјим рукама, и када су оне пружене, треба им без страха прићи и прихватити светлосни звук.

О свакодневном животу  и чудима, духовним и световним, о тајни стварања и постојања,  Владета Јеротић је одговоре налазио и у Бранковој поезији: „Осим другог овде свега,/ мене створи из ничега,/ духом својим Ти подуну, у менека душу суну;/ па ми Боже јоште таде/ и у душу нешто даде,/ та и моја песма ова/ и њу мени ти дарова.“ Ценио је и волео песнике, знао да је поезија највиши облик испољавања матерњега језика. И сам је писао песме, не хвалећи се. То је онај човек што за себе, пред другима, никад не би рекао да је песник. Али, не само по стиховима којe је у тајности спевавао,  већ по свему што је написао, чинио и радио, Владета Јеротић је песник. Стражиловска лоза српскога језика добила је и тај духовни грозд, непоновљив и свој.

         Сремски Карловци, 6. септембар 2018.

Ненад Грујичић

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

У Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“

Млађа је од Карловачке гимназије три године,

али рад је прекидала, једном се и загасила,

угарске су власти знале чељустима  империје

задавити постојање, јер је сјала и значила.

Бранково се коло данас у септембру сваког года

укључује у наставу богословску са гостима.

Само један, али вредан, за публику програм родан,

на хришћанске вечне теме, о гордости и прелести,

сребљољубљу, тиховању, садржај је увек плодан,

и о нади, и о вери, о љубави и обести,

о злу, добру, пролазности, о зависти и прељуби,

све што можеш доживети, у животу своме срести.

А о томе зборио је Јеротић што душом љуби ,

Владета са надахнућем као младић ведар, чио,

волео је поезију, никад веру не изгуби:

какве мисли имаш, брате, колико си опростио,

искрено се покајао, молитвено, у свом посту,

плодове ћеш такве жњети, Господ није погрешио.

А шта може смртан човек, у прашини блата костур,

чему стреми у театру на планети званој Земља,

он је стално на испиту, котрља се као котур

које дете тера штапом, к’о што вуну преде преља.

А млади се богослови, понеки се такав нађе,

у паузи предавања, ах, животна искушења,

искраду до прве баште, тако ће им бити слађе,

па припале цигарету да на стрица свога личе,

не замерај дечацима, то је попут прве крађе

кад комшијске трешње сазру, а газда са плота виче.

Помози ми, драги Боже, да очистим самог себе,

и слабога и худога, из ког прелест нова ниче,

да другоме не замерам, да реч моја не загребе

туђу душу, да не вређам колегу и ближењег свога,

да помогнем и дарујем, да заволим, Боже, тебе.

Јеротић је то учио, најпре себе пролазнога,

онда све нас пуне страсти, напраснога беса, гнева,

мене првог, телеснога, горљивога и палога.

С Владетом је беседио, када збори к’о да пева,

млади монах и професор,  да – Клеопа Стефановић.

те раније и владика Порфирије што реч снева,

а онда и глумац, чудо, и Небојша, и Дугалић.

На дунавској старој чарди рибљи перкелт, вино бело,

с Јеротићем наздрављамо, мало греха нам не фали,

брод немачки у пролазу, галеб такну воду смело.

                                         (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)