ДВЕ НОВЕ ПЕСНИЧКЕ КЊИГЕ У БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци – Нови Сад, 26. новембар 2025.

АНА РАНЂИЋ И ДАНИЛО ЈОВАНОВИЋ ОБЈАВИЛИ СВОЈЕ ДРУГЕ ПО РЕДУ КЊИГЕ

Данас су у Бранковом колу из штампе изашле две нове књиге у едицији „Савремена поезија“. То су наслови „Шум на срцу“ Ане Ранђић и „О гневу праведника“ Данила Јовановића.

Реч је о ауторима (то им је заједничка карактеристика), који објављују своју другу по реду књигу песама. Песникиња би, по  својим и даље младим годинама,  могла бити гимназијска професорица младом песнику, али с обзиром да поезија не зна за године, реч је о изврсним књигама двеју генерација где песнички таленат надвремено пресуђује о квалитету и вредности.

Песникиња је своју прву књигу објавила у четрдесет четвртој, а песник у осамнаестој години. Ако Бог да, они ће заједно наступити на „Пролећним Бранковим данима 2026“, ту ће књиге бити понаособ промовисане, а потом ће се са другим песницима и уметницима појавити на чувеном септембарском, јубиларном „55. Бранковом колу“ у Сремским Карловцима и на Стражилову, на српском Сиону и Парнасу.

Ана Ранђић, рођена 1973. године Чачку. Дипломирала на групи српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.  У једној од најстаријих српских гимназија, у родном граду,  предаје књижевност. Коаутор је Дисовизије, програма за младе, који се већ две деценије одржава у оквиру манифестације Дисово пролеће. Објавила књигу поезије La linea (2017) и збирку лирске прозе Цветни механизам (2024).

Данило Јовановић, рођен 2005. године у Новом Саду. Завршио Карловачку гимназију. Студира руску књижевност на Фолозофском факултету у Новом Саду. Објавио у Бранковом колу књигу поезије „Корак између“ за коју је добио награду „Стражилово“.

                                                                                                                                                        М. Борић

Ана Ранђић

ВРАТА

Једна од мојих најдражих игара

Било је љуљање на решеткастим вратима,

Која су трем одвајала од дворишта.

У њему смо се, заклоњени од погледа,

Зими претварали у Ескиме.

Ни лети нисмо заборављали леденице,

Свеже умивени бистром водом са чесме.

Не знајући тачно зашто су опасне пијавице

Вадили смо их из потока да нам крв отпусте.

По задатку смо заливали љубичасте бокоре,

Чији нас мирис још увек опија.

Живела дечја игра!

Упркос опоменама,

Љуљала сам се на вратима.

Док су деду сахрањивали,

Ослушкивала сам како

Неподмазане шарке

Хоће да искоче из лежишта.

Надомак трешње, надомак пепелишта.

         (Из књиге „Шум на срцу“, Бранково коло, 2025)

Данило Јовановић

МЕЂУЗЕМЉА

          Гогољевим Мртвим душама

У кишној ноћи

ми приносимо жртве

једва живима.

Онима на земљи

што су се оголили

злобним делима.

Што све би дали

да задиве другове

постељом пустом.

Живе бљутаво,

празнине да попуне

несталном  славом.

Куће пропале,

темељ им је урушен

кад газде фале.

Робови греха

клонућима својим су

потписали смрт.

Силне тврдице

властодршци богати,

духом сироти!

Испод челика

у телу, мишићима

крију се змије.

Пацови, уштве,

сав тај силни зверињак,

човек се зове.

Као цареви

завијени у лажи

жртву примају.

Потом се сами,

без стида, кроз пороке,

смрти подају.

          (Из књиге „О гневу праведника“, Бранково коло, 2025)