ПРОМОВИСАН НАГРАЂЕНИ ПРВЕНАЦ ЈОВАНЕ АНЂЕЛИЋ

Сремски Карловци, 17. септембар 2025.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ БЕСЕДАРНИКА „СВЕЧАНЕ РЕЧИ“ И ПЕСНИЧКОГ ПРВЕНЦА „ПЛАВО ПРОЛЕЋЕ“

У библиотеци "Бранко Радичевић" у Сремским Карловцима у 11 часова одржан је данас у славу младости, њене животне лепоте и снаге програм 54. Бранковог кола посвећен 190. годишњици доласка Алексија Бранка Радичевића у Карловачку гимназију. Под мотом "Ој, Карловци, место моје драго,/ ко детенце дошао сам амо" представљен је беседарник "Свечане речи", зборник беседа изговорених на свечаним отварањима Бранковог кола (1972-2024). О овој реткој књизи говорио је Растко Лончар наглашавајући драгоценост оваквог беседарника на коме је деценијама предано радио Ненад Грујичић.
То је књига која ће за сва времена представљати неупоредив извор за проналажење нових и оригиналних погледа на поезију и живот Бранка Радичевића. У беседарнику "Свечане речи" налазе се златни прилози најугледнијих песника и писаца:  Перо Зубац, Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Драгутин Тадијановић, Душко Радовић, Бошко Петровић, Дејан Медаковић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Рајко Петров Ного, Слободан Селенић, Иван В. Лалић, Борислав Пекић, Слободан Ракитић, Светлана Велмар Јанковић, Душко Трифуновић, Стеван Тонтић, Миодраг Павловић, Ранко Рисојевић, Павле Поповић, Љубомир Симовић, Драган Колунџија, Иван Гађански, Владимир Јагличић, Милан Ненадић, Раша Попов, Милисав Савић и други.

У другом делу програма, под мотом: "Ја сам млада овде сада", промовисан је песнички првенац Јоване Анђелић "Плаво пролеће", овенчан престижном полувековном наградом "Стражилово" 6. септембра поред Солдатовићевог споменика Бранку на Стражилову.  Јована Анђелић ( Сивац, 2006) пре неколико месеци као ђак-вуковац положила је матуру у Карловачкој гимназији и уписала се на Београдски универзитет. Талентована млада песникиња која је израна већ наступала на Бранковом колу са треперавом и природном тремом прочитала је неколико својих изабраних песама из награђене књиге, сваку пратио је јак аплауз публике из препуне библиотеке са Бранковим именом у славним Сремским Карловцима.

О награђеној књизи "Плаво пролеће" говорио је млади песник и есејиста Данило Јовановић, такође аутор запаженог песничког првенца прошле године у Бранковом колу, за који је добио награду "Стражилово". И он је такође био ученик чувене Карловачке гимназије, и то ђак генерације, талентовани млади књижевник, поета најпре, сада студент Новосадског универзитета. Ево његовог текста „Плаво пролеће у свим годишњим добима“, изговореног данас на промоцији "Плавог пролећа" Јоване Анђелић на 54. Бранковом колу:

„Има нечега незахвалног када човек приступи писању рецензије, нарочито када је у питању особа коју познајеш. Из критичке позиције већ мораш бити спреман неке делове осудити, неке похвалити, жонглирајући истином, осећањима аутора, а ако су у питању рукописи познаника – онда долази до упознавања на једном надфизичком нивоу, које ти у трену обрише све оно што си мислио да си знао.

Тако се предамном нашла књига наше карловачке сестрице и песникиње, Јоване Анђелић, са насловом Плаво пролеће, у којој сам је упознао на сасвим друкчији начин, онај дубљи, невербални, везом која се успостави тек када кроз стихове песник искомуницира са читаоцем, још ако је читалац сам песник, ту се ствара плодно тле за мисли, идеје, и сама публика бива богатија за још један угао гледања.

Необично је, пре свега, да књига таквог наслова започне речју децембар. Наведе нас да помислимо да смо зашли у неки стран простор, зону сумрака, отварамо хладан дом иза плаве пролећне фасаде. Могли смо од старта да очекујемо хладноћу, али нисмо јој се надали, верујући да ће и ову младост одмах са прве стране збирке окарактерисати топлина.

Погледамо наслов првог циклуса – Праскозорје – имамо, дакле, ту и да очекујемо топлије крајеве – и заиста нас ауторка шета кроз сва годишња доба, закључујући: али јесен је увек у мени. Јаки контрасти.

Има ту, наравно, античких узора, младалачких трагања, заљубљивања, која су својствена првој књизи, и увек је лепо видети како нека нова песничка душа раширених крила излеће кроз прозоре Гимназије. То овом првенцу даје посебну врсту утиска.

Најјачи утисак, пак, остављају два контрастна циклуса – прво Нечовек, у којем је изложила филозофију окрутности и бездушности човечанства, опасности света. Осећа се горки гутљај апсурда, пре свега у песми Странац. Ауторка поседује и нит за повезивање узрочно-последичних веза, стварање домино ефекта, уз дозу ироније, што нас чека у песми Поскупело.

Насупрот томе, у циклусу Човек, Анђелићева изражава своју филозофију ситница, оних малих ствари које у току одрастања значе живот, богате нас у неким сасвим другим димензијама. Повучена искуством школовања у Гимназији, ван свог родног Сивца, она је имала прилике да разне крајеве Новог Сада заувек са собом понесе где год да се налази. Недостајаће јој, као и иначе сваком истинском Ђаку, обилажење Карловаца из сваког угла, моменти са часова физичког у Дворској башти, као и велики одмор, тј. ужина/доручак који уз њега иде.

Наравно, нема карловачких успомена без Бранка, којем је иначе и посвећена претпоследња песма у овој књизи. Жеља за вечном младошћу је матуранткињи пред којом се отварају нови животни прозори неизбежна. Из колико-толико безбрижног доба она долази у свет у ком је неопходна одговорност, самосвесност, одупирање, баш као што се у песми каже: (зрак) да ме повуче у хлад / А ја бих да будем заувек млад.

Драга Јована, сети се управо тих речи, остани заувек млада, повезана на извор карловачке и стражиловске лирике, свакога пута када те нешто поколеба. Не дозволи да те убију сузе, твоје ни било чије, већ узлети високо изнад Стражилова, заспи међу звездицама, и певај нам поново!“

Програм посвећен 190. годишњици доласка Алексија Радичевића у  Карловачку гимназију, уметнички је украсио сремскокарловачки хор "Сунчана јесен" под диригентским вођењем Власте Малешевић. Чули смо антологијску Бранкову песму "Девојка на студенцу" композитора Станојла Рајчића и "Бранково коло" композитора Јована Пачуа. Био је то нови  младолики програм којим се наставља велики континуитет Бранковог кола, поштују важни амблеми српске  традиције, оличени у трима изузетним у јубилеја везаним за Бранка, његов живот, име и поезију. Бранко је најчувенији ђак Карловачке гимназије, али и троструки студент у Темишвару и Бечу: филозофија ( мудрољубије), право и медицина.
У знаку нерпролазног  Бранка песника младости, у петак, 19. септембра у Сремским Карловцима се завршава 54. Бранково коло под мотом: "Те ми срце игра од радости,/ ој, младости, убава младости!"

                                                                                                                                                            М. Борић

                                     Јована Анђелић

ИКАР

Мајко, молим те, сашиј ми крила.

Папир камен, чак и свила.

Само да одлетим па макар и да лутам,

Зашто ми говориш Сунца да се чувам?

Тешке кугле металне

Вежу ме чврсто за под.

Пусти ме да побегнем из ове клопке леталне

Где лежи сав мој род.

Срце је моје заковано

Док ме грчи света јад и бол.

Све око мене је цвеће отровано

Дави ме мирис охол.

Пробадајући врисци из тамница

И протести са улица,

Све је расуло, све је већ виђено,

Али ограђивање оковима никада није превазиђено.

Мајко, ја вратити се нећу.

Јездићу небом прошивеним муњама,

Клизећу кроз облаке,

Прелетећу све шуме.

Све ћу мајко што ти не можеш

Прећи за тебе.

       (Из награђене књиге „Плаво пролеће“, Бранково коло, 2025)

Ј