ПРОМОЦИЈА НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ СЛАЂАНЕ МИЛЕНКОВИЋ НА 54. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 11. септембар 2025.

ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА ПЕСАМА ОВЕНЧАНА "СТРАЖИЛОВОМ"

У сремскокарловачкој библиотеци "Бранко Радичевић" о награђеној књизи говорио Данило Јовановић, разговор водила Јована Анђелић и наступио хор "Сунчана јесен"

У сремскокарловачкој библиотеци "Бранко Радичевић", у "Соби Дејана Медаковића", данас је промовисана књига поезије Слађане Миленковић "Испричај себи", овенчана 6. септембра престижном наградом "Стражилово" на 54. Бранковом колу поред споменика Бранку, рад вајара Јована Солдатовића.
Промоцију награђене књиге украсио је сремскокарловачки хор "Сунчана јесен" са диригенткињом Властом Малешевић, који је полетно отпевао две композиције на Бранкове стихове: "Бранково коло" Јована Пачуа и "Сретан пастир" Исидора Бајића.

Модераторка Јована Анђелић, талентована млада песникиња, ове године матурирала у славној Карловачкој гимназији, иначе актуелна добитница награде "Стражилово" за песнички првенац који ће 17. септембра у истом простору библиотеке такође  бити промовисан на 54. Бранковом колу, поставила је песникињи Слађани Миленковић неколико виспрених питања о њеним почецима, првој, другој и - трећој књизи ("Потпис сна") објављеној у Бранковом колу пре 28 година. Угледна песникиња, која је и критичарка и научница, те дугогодишњи професор универзитета, а уз то и искусна новинарка, говорила је о својим раним песничким заносима, утицајима и лепотама антологијских песника. Писање поезије, то јест певање стиха, истакла је, не може се научити, томе не може помоћи ни школа ни факултет, напросто то је урођени дар. 

Притом је награђена песникиња изјавила: "Захваљујем Бранковом колу, свима који су допринели томе да баш ја понесем ово угледно песничко признање. Награда Стражилово подсећа на вечно зелену грану српског песништва, стражиловски линију, коју је започео наш велики песник Бранко Радичевић. За мене је књижевност увек била уточиште и начин да човек исприча сам себи оно што не може никоме другом - зато ову награду осећам као позив да и даље трагам, пишем и слушам језик срца."

У неколико наврата Миленковићева је читала своје песме из награђене књиге "Испричај себи". Публика је  прихватила свежину њене поезије награђујући аплаузима. На крају програма, у знаку обележавања 130. годишњице оснивања чувеног листа "Бранково коло" у Сремским Карловцима, Слађана Миленковић је потписивала примерке награђене књиге онима који нису хтели, без таквог песничког дара, отићи са несвакидашње промоције пуне младости и стваралачког искуства.

Тим пре доживљај је био већи с обзиром да је промоција одржана у "Соби Дејана Медаковића", такође попут Бранка чувеног ђака Карловачке гимназије, а где се поред осталог налазе и Медаковићево одело, мантил и шешир.

"Песме моје, моја сирочади,/ децо моја, мојих лета млади", беше мото из Бранкове младолике поезије данашњег програма чиме је отворен  низ промоција нових издања Бранковог кола на чувеној септембарској манифестацији која ће по 54. пут, ове године, трајати до 19. септембра.

                                                                                                                    ***

О  награђеној књизи говорио је млади песник Данило Јовановић, прошлогодишњи добитник награде "Стражилово", ђак генерације Карловачке гимназије. Доносимо његов текст "Испричати себи - обред  вредан "Стражилова" у целости:                                                                                                                

"Кроз читање, писање, стваралачко и конзументско искуство и усавршавање свих својих чула, дође моменат када аутор напросто мора напустити оквире земаљског, па и космичког, дати се у нешто метафизичко, квантно, необјашњиво, мора да открије и опева четврту димензију која је људима необјашњива, да нас подсети ко смо и одакле долазимо, куда идемо и где се враћамо. Песникиња Слађана Миленковић је у својој седмој песничкој књизи, Испричај себи, задала озбиљан задатак свакоме ко жели да се убудуће дотакне тематике словенске митологије, ритуала, обреда, природе, раста, живота, смрти, који су суштински само део једног великог космичког циклуса, точка који се окреће непрекидно.

Но, шта би се десило када би нека виша сила окренула тај точак у другом правцу? Немогуће је посматрати овакву поетику линеарно, у нама знаним оквирима. Како бисмо стварно опипали ткање универзума, можда морамо да ходамо унатрашке. Да не живимо онако како смо навикли, да будемо ми, а опет не ми, као што нам ауторка сугерише. Једно овако стилски и тематски комплексно дело захтева  анализу са различитих страна.  Са почетка (тј. са краја), песма Видимо се. Порука – Видимо се сутра. Форматирање текста одмах привлачи пажњу. Циклус – Спавачи у сенци света. Је ли ово поздрав за лаку ноћ, или сазнајемо да смо у успаваном стању, широм затворених очију? Ходамо унатрашке даље. Спавамо у сенци света, несвесни да ће нам Барут пролећа испалити хитац који ће нас својим одјеком све пробудити. Кратке, а моћне слике, распрострањене кроз простор и време, буђење од кога схватимо да ништа више није као пре. Изражен принцип женствености, самосталности, самоспознаје нам све више и више отвара очи, баш у правом тренутку, када долазимо до централног, насловног циклуса ове збирке. Са њоме не можемо поступати као са остатком књиге. Њој морамо прићи од почетка, лицем у лице, да кроз обред снова погледамо у огледало и сетимо се свега што смо заборавили. Све делује као неки велики ритуал, са висинским припремама спуштања у Нав, ослушкивањем Велесовог шапата, примањем Ладиног праха, па се мора чак и покиснути под Мокошиним кишама. Тек смо онда спремни за читав низ елементалних обреда у које нас ауторка уводи, у којима добијамо и губимо себе истовремено, у којима нисмо више исти. Овде је највећи сукоб мушког и женског принципа, скривен у елементима, у божанствима, у природи, камењу, ватри, а сами принципи постају, у крајњој линији, неважни пред величанственошћу космичких, животворних сила.

Ритуал се завршава, љубичасто је процветало у нама кроз сва четири годишња доба, поново пролеће пуца у оку урагана ове књиге, а ми се враћамо обичном, линеарном начину читања. Подебљане речи и реченице, суптилне поруке које су остале у сваком кораку ритуала, откривају нам суштину процеса сједињења са свиме, остављају нас са питањима која нас коренски мењају. И онда на крају – Видимо се сутра. Видимо се сутра, и сваког дана. Видимо се у вечности, са неке светлије стране космоса, видимо се у светлости која је у нама самима."

Слађана Миленковић

ИСПРИЧАЈ СЕБИ

У поломљеној шуми
дуба старословенског,
где Мокош плете кишу
а Велес шапуће кроз корење.
Пејзаж, украдени поток што тече узводно,
крај врата Нави.

Стене се слажу у степенице
излаз из таме на жућкасто светло
које Лада носи
у окну свитања,
после олује кад Перун утиша мач.

Видик ми маше.
Танка пукотина у стварности —
можда је ту некад био змај
што је запамтио моје име.

Питам се —
ко сам:
онај што тражи богове,
или онај који их је заборавио?

СПУШТАЊЕ У НАВ

Без свеће, без питања.
Земља отвара уста
као баба Јага —
стара и гладна од тишине.

Корак по корак,
мирис маховине постаје језик.
Велес шаље црва
да прича снове
које сам давно одбацио
као обућу дечака
што више не трчи.

Ништа није страшно
осим онога што сам већ био.

Ту, на прагу Нави,
седе сенке што личе на мене —
једна носи моје име,
друга мој глас,
трећа гледа кроз мене
као кроз замрзнуто језеро.

"Зашто си дошао?"
пита ме дрво
које расте надоле.
"Да ли си спреман да заборавиш
све што си научио
и запамтиш оно што си прећутао?"

Ја не одговарам.
Гласови ми не клизе с језика
као ни лишће са грана Перунове шуме.

У мраку,
чујем своје срце
како куца у камену.
Није изгубљено —
само је чекало
да се вратим.

ПРИЗИВ ЛАДЕ

Дођи, Ладо,
кроз процепе у времену,
где сунце још не стиже
замрло у кораку.

Дођи као пролеће у камен,
као светлост у подножју језера
где снови плутају
без имена.

Ладо, сестро свитања,
понеси ми песму
што мирише на липу и дим,
на заборављене загрљаје
и дах што поново учи
да верује.

Звони земљом,
разбуди траву,
позови Мокош да пушта росу,
нека моје мисли никну.

Носим у себи
мртве птице речи —
помози им да се излегу,
да поново певају.

Дођи, Ладо,
у часу кад сенке постану лајт-мотив,
и небо буде отворена рана.

Призивам те не због себе,
већ због мисли у мени
која још уме да воли
светлост.

И ако дођеш —
нека се у мени роди
тишина која цвета.

                 (Песме из књиге "Ипричај себи" Слађане Миленковић, Бранково коло, 2025.)

                                                                                                 Приредила: М. Борић