МИРОСЛАВ ЦЕРА МИХАИЛОВИЋ НА СТРАЖИЛОВУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 8. септембар 2025.

Беседа Мирославе Цере Михаиловића на свечаном уручењу награде "Стражилово" на 54. Бранковом колу

СТРАЖИЛОВСКА НИТ

Прошло је тачно четрдесет и више година откад сам се први пут обрео на овом култном месту, изворишту српске лирске речи, чија се делта и данас грана у никад предвидивим правцима.  Оно што јесте фасцинантно огледа се у чињеници да, у коме год правцу текла и у каква год се мора увирала, њу прати једна препознатљива, јединствена мелодија, стражиловска нит која се не да прекинути. Чини се да тајну те чудесне енергије нико досад није одгонетао као што је то учинио Милош Црњански у својој култној поеми Стражилово учинивши је још загонетнијом.

И данас се књижевност пројављује као једино прибежиште, једини спас за оне којима је оловка дар Божји, а папир као мученики сто на дну овоземаљског брлога. Само вишеструко, до граница издржљивости умножен бол, једино је могућа и једино тачна дефиниција, посебно поезије, краљице књижевне уметности. Песма зато и јесте истовремено и она критична доза отрова, и спасоносни лек, смештен у једној истој пилули. Очигледно да је посреди сублимат, есенција, духовно-језички екстрат. Песма се, заправо, и не пише. Она се догоди или не. А таква песма је, пре свега, увек питање слободе. Оне унутарње слободе неопходне за сваку врсту уметничког стваралаштва.

Чињеница да се књижевни живот свео на књижевно преживљавање, сведочи о времену у којем за писце има све мање простора, а тако, интубирани, прикључени на респиратор, једва да се и могу чути. У овако смутним и суровим временима која признају само материјалне вредности, у апсолутно дехуманизованом друштву, простор за оне много битније, духовне, толико је сужен да су оне сведене на инцидент. Стога се у оваквим и сличним приликама редовно намеће питање смисла бављења књижевним стваралаштвом, а камоли награђивањем таквих инцидентних појава.

Но, упркос свему, поезија опстаје. Опстаје да сведочи. Радује ме што се последњих година јављају нови а већ препознатљиви гласови талентованих аутора који уносе нову енергију и свежину на српску књижевну сцену.           

Једна од ретких институција која већ 54 године издашно доприноси очувању, али и препознавању несумњивих естетских вредности управо је Бранково коло и прави је подвиг истрајавати у оваквој мисији. Зна се да највећа заслуга за то припада врсном песнику, писцу, антологичару, есејисти, председнику ове институције, Ненаду Грујичићу.

Вест да сам за целокупни књижевни опус добио угледну награду Стражилово вратила ме читаве тридесет две године уназад када је ондашњи жири Бранковог кола моју књигу Метла за по кућу препознао као искорак у неке нове поетске просторе и доделио ми Печат вароши сремскокарловачке! Посебан тон придаје чињеница да се ово данас догађа у години у којој се обележавају три јубилеја: 190 година од доласка Алексија Бранка Радичевића у Карловачку гимназију, 140 година од првог подизања споменика Бранку на Стражилову и 130 година оснивања листа Бранково коло. Данас, у време свођења рачуна и подвлачења црте, награда Стражилово потенцира баш ту истоимену нит која се протеже линијом свеукупног српског поетског израза.

Захваљујем Бранковом колу и члановима жирија који су ми својом одлуком указали велику част и даривали необичну радост.

         На Стражилову, 6. септембра 2025.                                                                  

Мирослав Цера Михаиловић: Ч Е Т И Р И  П Е С М Е

ЈЕДИНО ПИСМО СИНУ

у најтајнијој прегради новчаника

носим признаницу медицинског центра

на плаћених 768 динара

то ја тебе то себе носим брижљиво

пресавијеног

мало пара а пружих их као да се спасавам

истог часа док ти резбарише тело

одузех себи памет

од тада сваког дана бар једном

пређем руком преко трага хемијске оловке

милујем те све док из прстију не шикне крв

неки глас ми говори биће ти топлије

БЕЛЕШКА

стуштила се неман ала са небеса

предао се разум пред силином стреса

на шта човек онда живот да упрти

кад излаза нема ни лека од смрти

куда да се дене куда да утекне

пре него се смири пре но ишта рекне

као да се чека да зло буде веће

па да се запева у славу несреће

нема сумње то је та сличица зала

тамо лежи тело мало даље глава

незасита неман разјарена режи

откинута рука дрхти и бележи

ФУРЊА

гори фурња разгорeва душу

истрчујев лебови и кифле

кој с’г неће да напуни гушу

да прошета по сокаци рифле

замиришев сомуни симити

а редови гладни се отезав

од мириси свак да се насити

влас се пцује а учкури стезав

дома ти се жена раскукала

ћерка болна син легав пребијен

с огледало уста закукала

к’д погледнеш ђеврек си савијен

КУЋА

неје кућа нека је и нова

неје кућа нека је голема

у оџак се излегнала сова

неје кућа туј живота нема

неје кућа нека је богата  

прозор зева ама неје светла

неје кућа без широка врата

неје кућа док не шушне метла

           Из Антологије српске поезије 1847 - 2000. Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.