УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ "СТРАЖИЛОВО", 2025

Стражилово, 6. септембар 2025.

НАГРАДЕ "БРАНКОВОГ КОЛА" И ПОЕЗИЈА НА СТРАЖИЛОВУ

Нови лауреати, Стражиловски митинг поезије, Змајева „Бранкова жеља“ и Бранкове „Враголије“

Данас је на Стражилову у 10 часова на Бранковом гробу обележена 140. годишњица подизања првог споменика Бранку Радичевићу. Две године после величанственог преноса (1883) костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилова, подигнут је пирамидални споменик који је конструсиао београдски архитекта из Баната Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Италијан Петар Китузи из Дубровника. Два доња степеника  направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина из крајева где живи српски народ: Фрушка Гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит и Авала. По средини споменика исцртан је златни крст, а испод књега уклесане речи: „Бранку – српски народ“. У подножју споменика је надгробна плоча, пренесена из Беча: „Млого тео, млого започео,/ Час умрли њега је омео!" Споменик је свечано отворен 27. септембра 1885. године у присуству великог броја грађана одасвуд и посланика Српског народно-црквеног сабора.

На 54. Бранковом колу, поред монументалног споменика, под мотом: „Красан беше он јунак на свету, нигде лепшег  не видех младету“, и „Сунце јарко зашло већ одавна,/ очо данак, дошла нојца тавна“, песник Живко Николић прислужио је свећу и положио цвеће на Бранков гроб. Затим је изговорио своју песму посвећену Бранку, „Успон“, која се налази у цветнику „Ао, данче, ала си ми бео“, штампаном поводом двестоте годишњице рођења Алексија Бранка Радичевића. Драмска уметница Даница Петровић извела је део монодраме Ненада Грујичића „ Ја, Мина Бранкова“.

Овом програму су, осим публике, присуствовали песници и уметници Бранковог кола, као и младе поете новосадске гимназије „Исидора Секулић“, који су у Бранковом колу објавили панораму поезије коју је приредио професор и песник Дамир Малешев.

У 11 часова код „Бранковог чардака“ на Стражилову, поред другог споменика Бранку (рад Јована Солдатовића), подигнутог пре пола столећа, уручене су награде „Стражилово“ Мирославу Цери Михаиловићу (за укупно песничко дело), Слађани Миленковић, Бојани Јеленковић и Јовани Анђелић за нове песничке књиге објављене у Бранковом колу: „Испричај себи“, „Него како“ и „Плаво пролеће“. Специјална награда „Стражилово“ припала је гимназијалцима новосадске школе „Исидора Секулић“ за панораму поезије „Увек настављаш круг“.  Сви награђени надахнуто су иговорили своје краће слово о Стражилову и Бранку, а потом казали по једну своју песму.

У част награђених, чувену Змајеву песму „Бранкова жеља“ говорио је драмски уметник Миодраг Петровић, који ће потом наступити и као песник. Змајева песма написана је 1877. године поводом првог покушаја преноса земних остатак Бранка Радичевића из Беча на Стражилово: „Србе брате и Српињо селе,/ Којима се јоште данци беле,/ Растав`те ме са овом даљином,/ Моје кости оперите вином,/ Па их нос`те нашем завичају,/ Завичају, мом негдашњем рају,/ Пренес`те их браћо моја мила,/ Поред оног убавог Белила,/ Кроз Карловце где сам младост пров`о/ Па на оно дивно Стражилово:/ Ту још једну стару отпевајте,/ Ту ми, браћо, кости закопајте,/ Ту би мртав права мира дост`о, / Србадијо, не било ти просто!“

Уследио је традиционални „Стражиловски митинг поезије“ на којем су своје песме говорили песници разних генерација: Драгица Стојановић, Ранко Чолаковић, Живко Николић, Иван Деспотовић, Весна Егерић, Јасна Миленовић, Сузана Рудић, Миодраг Петровић, Милица Новчић, Михајло Морача, Милутин Тановић, Јован Димитријевић, Марко Вујић, Николина Милошевић...

За сам крај програма на Стражилову, Даница Петровић је надахнуто говорила антологијске Бранкове „Враголије“ убравши велике аплаузе који су иначе пратили сваког учесника програма данас у песничком програму са мотом: „Амо, живо, цвећу по`итајте,/ па га с` млади пуно накидајте!“ На Стражилову данас дариване су и нове награђене књиге Бранковог кола, али и издања поводом прошлогодишње прославе два века од рођења вечитог младића наше поезије, антологијског песника младости у српском језику: "Дивотом су коло истурили,/ Ох, дивни су, предивни су били!/ Још су плао колом завијали,/ Цело коло млади надиграли."                                                                                                                                                                

                                                                                                                                                                                                                                                                                                               М. Борић                                                                                                                                                                                                                        

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј. - у)

Ја познадох што несам познав’о,

Први санак ја сам већ одспав’о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела летом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђе, завичају,

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пеп’о лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил` се руши, ил’ се нешто зида,

Ил` баш раја окове раскида!

Свиће л’ зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л’ вила из србинских гора?

Је л’ већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит’крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком.

Крв ће тећи преко српских страна,

А`л ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји’ млади’ снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

 – А мој пепо да је надалеко.

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, – 

Кад се сунце на школе осме’не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с’ светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задркћем се кад помислим на те!

Српска мома, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моај стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за  зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ково,

Теби пево, о теби сам снево,

Ал’ од тебе нешто и захтев’о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес’те их браћо моја мила,

Поред оног убавог белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров’о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост’о...

 – Србадијо, не било ти просто!

                                      1877.