ОТВОРЕНО 54. БРАНКОВО КОЛО

Сремски Карловци, 5. септембар 2025.

БОГАТ ПРОГРАМ МЛАДОСТИ И ИСКУСТВА

Данас је у Сремским Карловцима у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“ свечано отворено 54. Бранково коло у знаку три изузетна јубилеја: 190. годишњице доласка Алексија Бранка Радичевића у Карловачку гимназију, 140. годишњице подизања првог споменика Бранку на Стражилову и 130. годишњице оснивања листа „Бранково коло“ у Сремским Карловцима.

На самом почетку хор Карловачке богословије извео је композицију „Царју небесниј“, запис Ненада Барачког. Потом је поздравну реч упутио Ненад Грујичић, председник Бранковог кола, пожелевши бројној публици лепе уметничке и духовне тренутке на Свечаном отварању 54. Бранковог кола, али и присутним песницима, драмским уметницима и оперским  певачима са пијанистима различитих генерација, као и младом хору Карловачке богословије надахнуте наступе. Истакавши је да Бранко Радичевић најпре песник младости и то не само као онај који је рано отишао са овога света, већ као апсолутни песник чија ће поезија увек остати млада и свежа у матерњем језику захваљујући његовом божанском таленту. Затим, Бранко у свом невеликом опусу (54 лирске песме, 7 епских и 2 епска одломка), али опусу од громадног значаја за развој српске поезије и заснивање стражиловске линије певања, чак 194 пута помиње младост, то јест речи-придеве: млади, млад, млада, младо и млади: "Те ми срце игра од радости,/ ој младости, убава младости!" То говори о његовој здравој стваралачкој опседнутости добом младости и његовим динамизмом и плодовима које даје за будуће време. У Бранковој поезији цветају младалачка радост, цика и граја у бербама грожђа и дионизијским светковинама вина у Сремским Карловцима. Све то Бранко уствари осећа из Темишвара и Беча, где пише своје прве песме на српском језику, сањарећи о Стражилову и Сремским Карловцима, откривајући и призивајући аркадијске слике своје гимназијске младости у којој је носио име Аца, а тек касније, од Беча – преводећи име са грчког – Бранко, са својим песничким првенцем који је донео чисту револуцију у српској поезији и књижевности.

Потом је Ненад Грујичић позвао песника и писца Ласла Блашковића да прими високо признање Бранковог кола, „Статуету Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића), за укупно досадашње књижевно дело а поводом беседе којом ће свечано отворити 54. Бранково коло. Захваљујући на високом признању, Ласло Блашковић је прочитао беседу на свечаном отварању 54. Бранковог кола и тако га свечано отворио за велики низ разноврсних програма и садржаја све до 19. септембра:

„Најдревнија књига у мојој библиотеци, драги пријатељи, један је Нови завет, на мађарском језику, из 1916. године. Није нека старина, али никада себе нисам убрајао у скупљаче плодова, да не кажем колекционаре. Тек у читаоце. И на тај трон једва да сам успевао да се успентрам. (Ово се у реторици зове топос лажне скромности.)

Та књига, претпостављате, иде у пару. Не, није Стари завет у питању – било би сувише једноставно – него одабране песме Бранка Радичевића, које је у Новом Саду штампао извесни С. Ф. Огњановић, неке 1926. године. (Мада је, с руком на тој песмарици, комотно могао да се закуне и неки сведок песме, какав је, у једном стиху, у једном трену, био мој кузен Павле Блашковић.) Од другог, међутим, Павла остале су ми ове књиге.

Од Павла, Пала, или Паје како је стајало у легитимацијама које су остале иза њега, а ја их, у вихору мира, негде затурио, углавном Блашковића, мога деде. Замислићемо га као надахнутог салајачко-лондонског обућара, јер сељакао се у свом животу да не поверујеш.

Али, увек је са собом носио две поменуте књиге, које је својеручно укоричио, јер био је вештак кад је бокс кожа у питању, ма је орезивао и кривим, кламферским ножем, радио је елегантно и нежно, као да диригује Шопенова ноктурна. Када се коначно и занавек скрасио, оне књиге су припале мом оцу.

Он је пак књиге писао и није се према њима односио идолопоклонички. У младости учитељ, у љупким селендрама староставних имена – Шатринци или Крушедол Село – у  којима су живели и патили се, оснивао је (са мојом мајком) библиотеке, углавном сачињене од наших књига. Сремска сеоска младеж, или сомнамбулни корисници, заборављала је, после летњег распуста и одласка у град, да врати позајмљене књиге. Претпостављам да су многе, непрочитане, завршиле у старом гвожђу. Или у компоту с бресквама.

Ипак, оне две књиге (које су предмет ове приче) некако би се измигољиле, саме се сачувале, конзервисале се као сардине, као два ранохришћанска ихтиса.

И тако, обе су књиге сада моје. Ону Бранкову заувек сам означио, хемијском оловком и десницом руком, швракописом трогодишњака. Када слатко звах ја мед и смокву само. Месечарска соната из сна неког рибарчета.

Како то већ хода, и друга је књига морала бити дописана. На њеним задњим чистим странама, квргавим словима уобличена, стоје имена крштене деце која се презивају исто, растегљиви датуми њихових рођења. Као и они још упитнији а неминовни датуми, означени ситним крстовима, претешким за извитоперене анђеле.

Овом личном причицом или чистом пречицом, пожелео бих срећан и успешан рад овогодишњем Колу и људски живот нашим земљацима. Док чекам да, у затрављени списак, унесем и своје име, оно које се може помињати узалуд.“

У наставку програма наступила је глумица Даница Петровић интерпретирајући антологијску Бранкову песму „Молитва“, која предочава песниково созерцавање суштине света, то јест Божје творевине, али и њега песника самог и песме као дело Божјих руку: „Хвала, Боже, на дар ови,/ о, помози, благослови,/ да ми како с права пута, душа млада не залута“.

У наставку програма, у три круга, наступили су песници разних генерација отварајуће своје различите поетике: Душко Новаковић, Ивана Миланков, Живко Николић, Јелена Алексић, Наташа Радосављевић Нара, Бојана Јеленковић и Димитрије Николић (овај млади песник извео је и композицију „Музички тренутак“ Фраца Шуберта).

У драмском делу програма наступили су Бошко Петров и Сања Петров, који су надахнуто говорили Бранкове антологијске песме „Кад млидија` умрети“ и „Девојка на студенцу“,

Потом су изведене још две Бранкове песме („Рибарчета сан“, композитора Станојла Рајчића и „Укор“, композитора Даворина Јенка“) у интерпретацији примадоне Весне Аћимовић и младе оперске уметнице Јоване Ковачевић, у пратњи пијанисткиње Маје Грујић.

Богат програм Свечаног затварања 54. Бранковог кола завршили су појци Карловачке богословије са композицијом „Ирмос празника Успења Пресвете Богородице“, запис Ненада Барачког.“

Искрени аплаузи били су награда за младе и искусне таленте, за песнике, глумце, пијанисте, певаче и појце. Био је то догађај који је наставио стваралачки континуитет Бранковог кола у славу вечитог младића српске поезије, антологијског песника младости, неумрлог великог лиричара српског романтизма, Бранка Радичевића.

Сутра ће на Стражилову са почетком у 10:00 и 11:00 часова бити одржана два програма поред старог и новог споменика Бранку, где ће поред осталог на Бранковом гробу бити прислужена свећа и положено цвеће, а код "Бранковог чардака" свечано уручена престижна награда „Стражилово“.

                                                                                                                                                  М.  Борић