ПОЈАВЕ И ПОРТРЕТИ У БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, Нови Сад, 27. јул 2025.

ПОЈАВЕ И ПОРТРЕТИ БРАНКОВОГ КОЛА – ЗАПИСИ И СЕЋАЊА

О књизи Ненада Грујичића „Коло, коло, наоколо – појаве и портрети“, први том (Бранково коло, 2024.)

Пише: Бојана Јеленковић

У сусрет двестогодишњици рођења Бранка Радичевића штампан је први део триптиха „Коло, коло, наоколо – појаве и портрети”. Ово је несвакидашња књига записа и сећања на истакнуте песнике и уметнике који су својим ликом и делом увеличавали педесетогодишњу мисију Бранковог кола. Пред нама је обимно дело (562 стране, формат 24 х 17 цм) у знаку тројства: појаве/портрети, терцине (песме о личностима) и фотографије. Текстови су објављивани у Блицу недеље од 2021. до 2023. године.

Бранково коло је институција културе која у својој полувековној мисији негује  сећање на Бранка Радичевића, снажи родољубље, крепи поезију и уметнике (песнике, писце, глумце, кантауторе, певаче, вајаре, сликаре...), наградама подржава уметност и афирмише младе и друге. Mногобројни песници су своје збирке окрилатили баш у дому поезије и заиграли у чувеном Колу. Циљ је био и остао стваралачко склапање пријатељстава, промовисање и предочавање уметничких дела, уљудно и посвећено, стручно тумачење књижевних,  духовних и филозофских тема, подучавање,  дељење креативне  атмосфере са публиком  и  притом учење кроз живот.

Као челни човек Бранковог већ четири деценије, Ненад Грујичић у овој реткој књизи представио настајање и трајање Бранковог кола, и оног старог (1895-1914), и дабоме новог које је кренуло 1972. године у Сремским Карловцима. Свакако,  представио је слојевиту и животну личност првог уредника старог Бранковог кола, Павла Марковића Адамова, вредног прозног писца, културног посленика и професора чувене Карловачке гимназије. Тако није заборавио ни првог директора новог Бранковог кола, Михаила Мићу Васиљевића, редитеља и позоришног радника, који је десет година водио Бранково коло пре доласка Грујичића. Уз живописне описе, аутор осликава портрете и других значајних личности у стражиловском миљеу и бележи појаве, пропратне околности, које су попут финих валера снажно употпуњавале смисао и битисање манифестацијâ и самог аутора, понајпре ствараоца, песника, прозаисте, есејисте и писца других жанрова.

Књигу „Коло, коло, наоколо – појаве и портрети” не можемо лако жанровски одредити. Казаћемо да је стабло ове књиге монографија, затим се гранају друге књижевне врсте попут хронике, биографијâ, аутобиографије и надасве бокоре се песме (терцине) и фотографије. Дело пред нама  спрега је прошлости и садашњости – путоказ за будућност.

Надахнуто, са свешћу, објективно, језгровито, лирски обучене реченице откривају дугогодишње портрете незаборавних уметника који су се својим стваралаштвом окитили Бранковим звездама на српском песничком Парнасу и Сиону.  Не мањка цитата умних људи, поезије, виспрености и инспирације да се веродостојно пренесу успомене и сећања Кола и приде сеје (песничко) семе наде и добробити за убудуће јер Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.

Ваља нагласити да је сваки запис у књизи окићен терцином, понекад и песмом другог аутора. Песме-терцине могу се иначе пронаћи у Сремскокарловачким терцинама (2020), самосталној збирци песама Ненада Грујичића. Када вођење институције културе постане смисао, истинска радост, друга кућа, онда је очекивано појање о Бранковим и нашим Сремским Карловцима од стране човека који је пре свега песник, а не бирократа. У духу матерњег језика, по вишој промисли и жељи, са поетским ентузијазмом, терцине постају ризница живих успомена. Аутор у песмама оживљава места, догађаје, и пре свега творце уметности и њихове особине  штитећи их од заборава. Сијасет песничких слика и мотива води читаоце на непоновљиво путовање кроз свет уметности и живот Кола. Записи или портрети, песме и фотографије уткани су у расковник-књигу.              

Неизоставни део првог дела триптиха „Коло, коло, наоколо” јесу фотографије из албума Бранковог кола, које сведоче о мисији ове институције, стражиловском духу и људима који су их забележили. Све оне важан су калеидоскоп, спој преданог рада и напабирчених успомена илити амблем за сва времена.

Прва фотографија у књизи је портрет Бранка Радичевића, рад Ивана Кршева, по дагеротипији (1847) Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, затим следи насловна страна првог броја листа Бранково коло из 1895, спомен-обележја Бранка Радичевића на Стажилову, те у Дунавском парку у Новом Саду и у Славонском Броду, родном граду Алескија Радичевића. Међу портретима песника и писаца нашли су се: Десанка Максимовић, Душко Трифуновић, Мика Антић, Весна Парун, Бранислав Петровић, Борислав Михајловић Михиз, Борислав Пекић, Стеван Раичковић, Иван Лалић, Раша Ливада, Милован Витезовић, Стеван Тонтић, Крстивоје Илић, Павле Угринов, Павле Поповић, Светлана Велмар Јанковић, Радован Крагуљ, Васко Попа, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Вукман Оташевић, Милан Ненадић, Перица Марков, Радован Павловски, Цирил и Јаша Злобец. Како је Бранково коло било домаћином многим уметницима, ево још неколико фотографија на којима су:  кантауторка Љиљана Петровић, професор Радомир В. Ивановић, рокенрол певач Момчило Бајагић Бајага са наступа у Карловцима (1986) и на Стражилову (1987), оперски певач Живан Сарамандић, шахиста Владимир Јовићевић Јов, Владета Јеротић, сликари Милан Кечић и Оља Ивањицки, филозоф Симо Елаковић, вајар и сликар Милан Тркуља, глумци Петра Краљ, Иван Хајтл и Миша Јанкетић, и млађи лауреати награда.

Сам почетак ове ретке књиге посвећен је животу и стваралаштву Бранка Радичевића, као и тумачењу кола у антологијској поеми „Ђачки растанак”. Ненад Грујичић за Бранка каже да је први модерни српски лиричар, Орфеј наше поезије. Део поеме назван „Бранково коло”, према речима Стевана В. Поповића, уредника илустрованог часописа „Орао“ из 1877, симболичка  је фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност... све Српство се спаја у једно коло. И у поеми „Пут”, подсећа нас Грујичић, поред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за метерњи језик, извор народне чистоте. Напослетку, додајмо и ово, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику који је подигнут 1885. године, испод златног крста златним словима је исписано: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД. Химна угледне институције, такође, носи назив „Бранково коло”. Као што можемо видети, све је у вези са Бранком и колом уметности које се вије по мелодији матерњега језика више од пола столећа, али настало много раније из композиторских дарова Светолика Пашћана Којанова и Јована Пачуа.

Бранково коло које данас познајемо наставило је, како већ рекосмо, традицију истоименог сремскокарловачког листа који је излазио од  1895. до 1914. године. Како нас аутор ове монографије подсећа, за синтагму Бранково коло први пут се чуло 1847. године у Бечу, када је Бранко објавио „Песме”, а потом 1895. када је Павле Марковић Адамов, да потврдимо, као професор Карловачке гимназије, основао и покренуо лист за забаву, поуку и књижевност. Пролазиле су године, мењао се друштвени контект, а Бранково коло је одолевало и опстајало попут сјајне звезде на небу књижевном.  Дошавши на чело угледне институције културе, Ненад Грујичић је написао књигу „Бранко – песник младости“ (1984), која је потом имала више издања,  и тиме осветлио живот и дело нашег даровитог и вечно младог поете Бранка Радичевића. Поред пажљивог представљања оснивања и рада прво чувеног листа, затим и истакнуте установе културе Бранково коло, аутор нам  песмом-терцином дочарава минуло време и важне личности: Оживело опет Коло, песници одасвуд хрле, / Стражилову стижу синци све до гроба Бранковога / на ком пише: српски народ, и чују се песме врле. Песници, пре свега, писци, глумци, кантаутори, певачи, сликари, вајари били су радо виђени учесници Кола, наравно, песма живот повезује, матерњи је језик саће.

Необична и јединствена појава је и вишедеценијски песнички турнир у шаху, први пут покренут за 17. Бранково коло 1988. године. То није случајно, Бранко Радичевић је и те како играо шах, и то веома добро, брзо је и лако покретао фигуре, о томе сведочи Јован Ђорђевић 1849. године у Земуну приликом сусрета с Бранком који је ту навратио из Беча. Поред уводног слова о пореклу шаха и мисли умних људи о њему, упознаћемо се и са велемајсторима попут Борислава Боре Ивкова, Михаила Таља и других. А међу песницима Драгослав Андрић, Горан Бабић, Љубомир Ршумовић, Вујица Решин Туцић, Бранислав Петровић, Стеван Тонтић, Ранко Рисојевић и други.

И шах и поезија и живот врло су слични, испреплетени, могли бисмо казати да је Фишерова мисао, на коју нас подсећа аутор, безвремена: Тајна шаха се састоји у томе да никад не повучеш потез док не схватиш позицију.  Песници-шахисти би радо заиграли и симултанке и бивали награђени на главним турнирима. Бранково коло је, напоменимо,  штампало и две књиге шахоризама Владимира Јовићевића Јова. Дан пред промоцију друге књиге  „Шаховођа“ на Бранковом колу, Јов је нажалост преминуо. Записи о турнирима зачињени су  анегдотама и појединим сегменти из живота учесника и самог аутора. Наравно, и терцине су ту да стиховима обједине шах и поезију: Шахисти су дивна сорта – стражиловска им аорта, / Време тече – немој красти, ионако мат ће пасти.

Сликајући портрете стражиловских песника и уметника, и тумачећи појаве, Ненад Грујичић вешто спаја више жанрова у овој посве необичној књизи. Записи, сећања, оживљавање успомена, предочавање мисије Бранковог кола и стваралаштва многобројних уметника врхуне се као идеја водиља вишег реда. Написи су каткад проткани хумором, догодовштинама и лепотом творевина људскога ума. Аутор несебично дели са нама сегменте из свакодневице уметника и свога живота, при томе остаје веран истинитом казивању и тумачењу друштвеног контекста. Нарација је лирски обојена, сликовита, животна, благородна и подређена уметности.

Обиље библиографских података наших стваралаца и самог аутора је бесцен-благо истргнуто од заборава и дато нам на увид и препоруку. Човекољубиво нам је пружено много уметничких дела, од поезије, прозе, критике, до сликарства, вајарства и музичких нумера како бисмо обогатили своја знања и оплеменили душу.

Деценијама збирана сазнања, учење, стварање, дељење са другима затреперило је на папиру Ненада Грујичића и призвало нас у подружницу Кола – спајајући живот и уметност.  Из тканице портрета и појава издвојићемо неколико. Коло спаја и надахњује, подучава и пружа путоказе ка уметности који се рачвају око вечно младог Бранка, а потом и наоколо.

Непролазна младост, љубав према матерњем језику и писаној речи, Стражилово и Сремски Карловци заједничке су искре Бранка Радичевића и Десанке Максимовић. Наслов Десанкине песме перу нас од искушења и грехова чиста је поезија и радост. Како Ненад Грујичић, домаћин Кола наводи, Десанка би својом појавом увећавала свечаност, а њено казивање поезије било је жива музика. Када песник пише о песникињи, онда је написано осветљено поетски, па је у истој реченици амалгам портрета и проседеа:  И тај њен шешир, пун времена и бајке, не оне крваве, већ светле, цветолике бајке што никад не замире у сликама и призорима из детињства. Наравно, Десанкину поезију Ненад Грујичић је уврстио у своју Антологију српске поезије (1847–2000). А у друштву Мире Алечковић, Десанка је често долазила на манифестације Кола, како и не би кад је сва са извора стражиловског, сва је у тој жили куцавици српскога језика. Један наслов, један главни портрет, три песме и осветљавање књижевног живота, прилика и неприлика, спојили су се у сећања на Десанку. ... Кад Десанка своје стихове казује, / грлена јој жица стањи се до ува, // као дете када прве речи кује  / мелодијом мајке из Божје утробе...

Бранково коло није окупљало само песнике и писце већ и друге уметнике (сликаре, оперске певаче, етно-појце, сликаре, драмске уметнике, глумце, филозофе, духовнике).   А чувену Карловачку гимназију поред Алексија Радичевића, од гоостију Бранковог кола  похађали су: Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновића, Ксенија Марицки Гађански и други. Међу портретима карловачких ученика и песника, мање познато, извојићемо Дејана Медаковића и Михиза.  Врсни интелектуалци, ствараоци, људи од пера, глагољиви, оставили су  неизбрисив траг. Поред културних делатности и стваралаштва, можемо се упознати са фрагментима из њихових живота и позива. Дејана Медаковића аутор монографије „Коло, коло, наоколо” доживљавао је као пријатеља, врсног интелектуалца и патриоту, насмејаног човека од којег је штошта могао научити. Та оданост самом себи и спознајама које је утврдио, одликовала га је моралном чврстином и чистим образом. Једнако, Медаковићу у част Ненад Грујичић посветио је терцину: ... свака песма као рођена му сестра, / толико љубави дао свакој речи, / као да су живе попут благог ветра, // и чита их нежно – као да се лечи...

Нематеријална блага оплемењују наше животе и имају снаге и могућности да вечно трају. После програма на Бранковом колу Михиз је казао: Ако за сто година после мене остану да живе само две моје реченице, ја сам завршио посао. Грујичић нам открива да је Михиз златоусто говорио, али и да је писао песме, а то многима и није било познато. У књизи Растка Лончара „Ендеми под прашином” наилазимо на Михизове песме, као што ту можемо пронаћи и друге заборављене песнике. 

Грујичић баца ново светло на сегменте из живота и рада Борислава Михајловића Михиза – како је изгледала прва пишчева промоција, како тумачи књижевне прилике и српска народна блага попут ојкаче и бећарца, а ту су и неизбежни разговори и чари боемског живота. ... први пут на позив Бранкове мисије / дош’о у Карловце и до Новог Сада, / а с Пекићем скупа – да шире визије.

Бранково коло је било дом свим уметницима, радо су се на позиве одазивали сликари и вајари: Милан Тркуља, Милан Кечић, Оља Ивањицки. Дама раскошног талента, сликарка и песникиња Оља Ивањицки својим присуством увеличавала је програме Кола, била је погледа усањаног у земаљске и космичке нијансе. Уметност не познаје границе, има за циљ стимулисање људских чула, ума и духа, а Оља Ивањицки је све то лакокрило чинила.

Публика је била вољна да погледа њене слике и да чује живе речи. Оља Ивањицки је портретисала своје савременике и минуле уметнике, те је Бранковом колу даровала цртеже и портрете многих песника. Ненад Грујичић наводи да Ољини цртежи личе на  речи, боље рећи, сваки цртеж јесте један амалгамисани стих. Имало се од надарене уметнице и доброг човека чути много тога што је од користи за живот, стога и она доби песму-терцину: ... јер сви ћемо испарити, баш те капи са листића, /  ал’ остати на сликама које Колу даде дама / као поклон из времена наших земних снохватица...

Програми Бранквог кола имали су Округле столове, трибине на теме из филозофије, религије, психологије. Поменућемо неке од гостију са чијим портретима се можемо упознати у књизи: Владета Јеротић, Његова светост патријарх српски Порфирије, поменути филозоф Симо Елаковић. Гости  су били и професори са факултета (Бошко Новаковић, Мирослав Егерић, Радомир В. Ивановић), књижевни критичари, представници многобројних институција културе из земље и шире. Поред промовисања уметничких дела, важно је било говорити о темама које су саставнице наших живота, без обзира на то чиме се бавимо.

Владета Јеротић је будио духовну клицу у сваком смртнику. Грујичић наводи да је Владета у Коло долазио радосно, улазио с осмехом, младићки окретно. Драгоцен је био његов рад,  и те како је помагао људима да превазиђу изазове, пружао утеху и делио савете.  Као врстан ерудита, Владета Јеротић је полетно и са благошћу осветљавао многа човекова искушења, промишљао и говорио о тајнама постојања и стварања и био одличан познавалац и тумач књижевности. Неке одговоре, како нам аутор казује, Јеротић је проналазио и у Бранковој антологијској песми „Молитва”. Од Владете и даље учимо, а од Ненада сазнајемо новине и уживамо у двема строфама из терцине:  А о томе зборио је Јеротић што душом љуби, / Владета са надахнућем као младић ведар, чио, / волео је поезију, никад веру не изгуби: // какве мисли имаш, брате, колико си опростио, / искрено се покајао, молитвено, у свом посту, /  плодове ћеш такве жњети, Господ није погрешио.

Снагу стражоловске уметничке струје емотивно су осећали и њој се приклањали певачи, кантаутори и глумци. Чести гости били су: Цеца Бојковић, Весна Чипчић,  Миша Јанкетић, Петар Краљ, Иван Хајтл, Небојша Дугалић... Драмски уметници своје срце остављају на сцени, оживљавају поезију и прозу, крилате је својом интерпретацијом; глумом проводе нас кроз векове и друштвене прилике и неприлике. Својим талентом кантауторка Љиљана Петровић спајала је музику и поезију и остала једна од најсјајнијих Бранкових звезда. Наступе у оквиру програма Кола имали су Бајага, Бора Ђорђевић, група Гарави сокак, дакле, рокенрол музичари-песници.

Каткад нас живот води чудним путањама, пут до звезда врви од падова. Иако смо можда помислили да су неки песници уклети, заборављени, Коло их је дотакло живим пером Ненада Грујичића, добром намером и сачувало од заборава. И даље су са нама Мишо Авдаловић, Радован Крагуљ, Милан Ненадић, сећања и згоде насликани су а незаборав послат што даље у висину.

При крају ове ретке књиге можемо се упознати са беседом Ненада Грујичића при свечаном отварању 36. Јефимијиних дана у Трстенику и програмима јубиларног 50. Бранковог кола. Књижевни сусрети на Козари, после шеснаест година, песнику и аутору били су луче у сивилу и нада да ће уметност спасити свет, јер многе душе већ јесте.

Када поезија и Коло узму под своје, онда је привилегија и задовољство створити и даровати портрете знаменитих људи, писати им песме у част, сећати се настанка и трајања  манифестација Бранковог кола и одважно оставити триптих као запис за сва времена. Бранково коло, коло поезије, коло уметности, коло које се игра сваког дана непрестано – сва освајају лепоту живота и остављају траг у овој креативној књизи. Можемо само пожелети Бранковом колу да настави своју племениту мисију и шири коло новим члановима и уметничким делима. Нека буде и наоколо, и окићено, и навезено, и увезано надом која ће нас водити ка истини, добру, љубави.

У једном запису у сусрет славној септембарској манифестацији, Надо моја, ниси ваљда пена,  Ненад Грујичић каже: Очекују нас надахнути, радосни и креативни дани, онакви какви могу да се доживе само у Бранковим Сремским Карловцима и на парнасовском његовом Стражилову. Верујемо овој записаној речи, у њој видимо и визију будућег,  те с нестрпљењем очекујемо овогодишње септембарскко 54. Бранково коло које ће трајати од 5. до 15. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. И што би аутор ове корисне и нашој културној јавности и те како потребне књиге више пута рекао цитирајући Бранка: Е па дотле, а докле ћеш више!

                      Напомена администратора: Фотографије из архива Бранковог кола

1. Корице књиге "Коло, коло, наоколо", први том (2024)

2. Мирослав Егерић, Матија Бећковић и Ненад Грујичић, приликом уласка у Карловачку гимназију, 1989.

3. Борислав Пекић и Ненад Грујиучић са карловачким тамбурашима на Дунаву, 1991.

4. Ненад Грујичић, Весна Чипчић и Вук Крњевић у центру Сремских Карловаца, 1992.

5. Ненад Грујичић и Љубомир Симовић у Карловачкој гимназији, 1993.