СТРАЖИЛОВСКИ ВРЕМЕПЛОВ - ЗА СВА ВРЕМЕНА

Сремски Карловци - Нови Сад, 21. јул 2025.

СТРАЖИЛОВСКИ ВРЕМЕПЛОВ – ЗА СВА ВРЕМЕНА

О књизи „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари”, други том (Бранково коло, 2024.)

Пише: Бојана Јеленковић

Поводом 200-годишњице рођења Бранка Радичевића из пера Ненада Грујичића на дар добили смо други део триптиха, „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: трагови, сећања, цртице и коментари”. У књизи је представљен рад чувене институције културе Бранково коло у Сремским Карловцима  од 1972. до 1992. године. Ово обимно дело (611 страна, формат 17 х 24 цм) представља амалгам монографије, хронике, мемоара, аутобиографије, биографијȃ и – фотографија.

Више жанрова асимиловало се у једној књизи како бисмо веродостојно и ми као читаоци били упућени у рад Кола попут невидиљивих а свеприсутних посматрача. Време је релативно, променљиво, са својим ћудима, ето, пола века приближено нам је као јучерашњи дан, ту је, у зеници ока,  нижу се слике и прилике у калеидоскопу непролазних доживљаја.

Ненад Грујичић је више од четири деценије звезда водиља у Бранковом колу, дому чисте уметности где се препознаје и слави таленат, а доброта и жива реч живе колико и сећање, па чак и више. Све је подређено уметности, поезији, прози, есејистици, критици, сликарству, вајарству, глуми, музици, духовности и филозофији, и све усмерено ка Стражилову, нашем песничком светионику. Не постоје мали и велики уметници, добри и мање добри посленици културе, постоје само истински таленти, промоције, изложбе, трибине, концерти, уручење награда, судбине, догађаји, анегдоте, пријатељства и успомене живе.

Пред нама су странице из живота, написане полетно, веродостојно,  са радошћу и поетски, кажимо тако, баш како и приличи дугогодишњем домаћину. Приде, редови су пуни топлине, људскости, надахнућа и објективног казивања о свему што је минуло и што је део наше свакодневице. Врло вешто се преплићу прошло и садашње, ретроспективно и хронолошко, о другима и себи – лепо, уљудно, виспрено, инспиративно. Понека понављања о људима и догађајима су нужна како бисмо схватили значај трена у вечности и научили шта је важно. Наравно, није наодмет инсистирати на истини, незабораву, утемељењу правих вредности и сећању, имало се  рашта тако поступати – дело пред нама је сведок.

Врло прилежно, посвећено, поносно и лагано аутор нас у другом тому упознаје са двадесетогодишњом мисијом Бранковог кола (1972–1992). Континуитет у доба дисконтинуитета је благо и завређује нашу пуну пажњу и дивљење. Свако Коло је пажљиво осмишљавано, бивало сведоком једног времена, прецизно као у каквом шифарнику навођени су датуми, учесници, награде, важне институције, сарадници и спонзори. Ниједна година није иста, напротив, свака је сијасет уметничких дела и наступа, боља, лепша, другачија од претходне. Садржаји беху непоновљиви, свежи, полетни, градацијски уређени. Лепеза даровитих људи-уметника оплемењивала је манифестације Бранковог кола. Мислило се о свему, брижљиво су ткане теме које живот чине смисленијим и узвишенијим – од књижевности, филозофије, религије, музике, сликарства... па све до прича из живота. У центру пажње увек су човек и дело, уметници и публика, Бранко и Коло, згоде и незгоде.

Уметници имају посебно место, њихов рад и посвећеност, а то све прати, бележи, осветљава spiritus movens манифестацијȃ Бранковог кола. Иако је учеснике познавао, са неким и пријатељевао, Ненад Грујичић се трудио да њихова дела и сегменте из живота представи објективно и то му полази за руком. Знао је и умео аутор врло вешто, суптилно, понекад се користећи хумором, да дочара нарави, мале и велике изазове на путу до звезда на књижевном небу. Анегдоте блистају, отрежњују, нагоне нас на запитаност и остају као запис да смо само људи са манама и врлинама, а малобројни и са свешћу о свему томе. Доследност и истина, уметност и струка важне су светлице при вођењу Кола, стварању и писању овог времеплова. Публика је била многобројна, однегована, пажљива, жељна квалитетних садржаја који обасипају светлошћу голи живот и хране душу узвишеним  творевинама.

Заправо, све манифестације Бранковог кола су коло које се игра без престанка, снажи лепоту душȃ и живи посве стражиловски. Знали су се ред и поредак, како, колико, коме и зашто, мера у свему и за све подједнако, а тако нам ваља и усред наплава искушења, у добру и злу.

Манифестација Бранково коло би почињала  у септембру и трајала неколико недеља, а некад је улазила и  у октобар – онда кад лишће почиње да жути песници крећу у походе и песмама побеђују умор природе и људску пролазност. На крилима књижевности и снагом јаке воље прилазило се сваком програму. Ненад Грујичић је све ове године кућио институцију Бранково коло попут свога дома, давао му најбоље од себе и настојао да побеђује препреке и узраста духом са гостима све до песничког Парнаса и Сиона.

Свако Коло имало је мото, углавном стихове из Бранкове поезије (Што би песма да од срца није, / што би срце да младости није; Брже, браћо, амо, амо, / да се скупа поиграмо); поздравно слово је искрило на почетку раја за песнике и друге уметнике. Дивно ли је било пратити неке од програма: Песнички портрет, Певам песнике, Песнички маратон, Песнички митинг, Песнички балкон, Песнички прозори, Култтурно двориште, С песницима у поноћ,  Песник чита своју прву књигу,  трибине, округли столови на разне теме, матинеи и тако унедоглед, од јутра до сутра, са еланом и са радошћу, непоновљиво.     Обележаване су важне годишњице, предавања, дуели, натпевавања и представљања нових и старих дела, антологија, часописа. Ваља припоменути да ово нису само песнички програми, ово су програми који славе уметност у свој различитости, баш у духу гноме: Нека цвета хиљаде цветова. И цветало је обилато и бивало ношено баш до сваког кола на које је Бранко позивао у „Ђачком растанку”, а онда и наоколо.

Било је и фолклора, концерата, представа, игроказа, а како и не би кад је све то плод стваралачких душа. Неизоставан део програма Бранковог кола је и јединствен песнички турнир у шаху, древној дисциплини духа и ума коју је и вечно млад Бранко волео и играо. Један од брзопотезних турнира Песници играју шах носио је бранковски наслов Ох, жељице ала си ми пуста.  Из Кола у Коло и све око Бранка, а песници-шахисти  су посебна прича. Изненађенима нема краја, уметност ће спасити свет јер баш она не познаје границе и све стеге руши у парампарчад.

 У прилог томе сведоче и путешествија Кола, оно расте, путује, развија се, позива и друге да институционално дођу у госте, виде, заиграју у ритму мелодије матерњега језика. Ако ли когод није могао доћи, ето Кола, стиже оно сапуно ентузијазма и пријатељске жеље да дели са другима све што се дати може и мора.

Несумњиво, било је и те како изазова, но одолеваху посвећеност, мисија и нада да се доброта, љубав и писана реч дељењем са другима умножавају, криле и крепе. Стизало је Коло и до Беча, Славонског Брода, Луковдола и Загреба, Вуковара, Врбаса, Смедерева, Врања, где год постоје сличне манифестације, али и до неких фабрика несебично ширећи духовни супстрат стражиловски и са радницима. Сарађивало је са појединцима и спонзорима, институцијама, Карловачком гимназијом, предузећима – увек раширених руку, подарити и просветлити. Можемо се само упитати – има ли ишта лепше и племенитије?

Приче из живота и портрети уметника, као и њихова дела, вешто су уклапани у мозаик  ове ретке књиге „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари.  Драгутин Тадијановић, представник Горановог прољећа, песник и академик, био је радо виђен гост на манифестацијама Кола. Он је представљао и Гораново прољеће из Луковдола. Драгутина и Бранка повезује исто место рођења, Славонски Брод, а раздваја дужина живота. Ненад Грујичић истиче  лепоту сарадње и дели са нама како је још као дечак сазнао за Драгутинову поезију – било је све некако јасно и ведро у тим стиховима, природно и тихо.  Да се поезија и живот преплићу и међусобно подупиру, сведочи и ауторово казивање појединих сегмената из Драгутиновог живота и стваралаштва.

Осведочени пријатељ многих програма Бранковог кола био је Душко Трифуновић. Често је наступао као песник или водитељ. Сведочи нам аутор монографије из првог реда: „Душко је своје вешто модераторство спонтано и ненаметљиво проткивао сопственим стиховима: Главни јунак једне књиге / дошао ми да се жали, / дивно бјеше главни бити / док ме нису прочитали.” Умео је Душко од срца да удели савет, тачан и с мером, да охрабри, насмеје као главни јунак у анегдотама, а пре свега да својим стиховима освоји и разгали публику коју је ценио. С љубављу је Ненад Грујичић одржао предавање о овом дивном песнику када се преселио на поетско небо, ето, Коло памти и узвраћа и не заборавља: Душка је публика прихватала и волела као народног рапсода, духовитог и мудрог, човека који је вешто крио бол своје лирске душе.  

Знало је Коло да награди, подржи, припомогне звездицама и звездама да се усправе и наставе да сијају млади и старији песници и уметници. Награде са полувековним трајањем Печат вароши сремскокарловачке, Стражилово, Бранкова награда додељиване су домаћим и страним ауторима, дакле, онима који талентом и радом стварају и остављају трагове у пролазном свету. Лауреати награда су надахнуто говорили слово о награди и истицали колико им је важно доћи на Стражилово. Добивши Статуету Бранка Радичевића 1981. године, Десанка Максимовић, вечно млада попут Бранка, била је видно узбуђена и захвална за поклон, те је изјавила да се више обрадовала тој пажњи него да сте ми поклонили виноград.

Не може се ни избројати колико је књижевних, филозофских, научних дела, потом изложби сликара и вајара, концерата, представа аутор набројао, предочио, протумачио и изнео утиске и успут нам, између редова, препоручио да бар нека од тих дела прочитамо, послушамо или пак погледамо како бисмо боље разумели себе и свет чији смо део.  Важан део мисије Бранковога кола је, како истиче Ненад Грујичић, да се песници и уметници међусобно рукују, зближе и настављају пријатељства.

Музика је имала посебно место на Бранковом колу, то је вазда била спрега раскошних гласова и разних инструмената. Певале су се песме многих песника, а композиције Бранкових песама се напросто подразумевале. Својом љубављу према мисији Браковога кола, умилношћу у гласу, интерпретацији истицала се Љиљана Петровић, кантауторка, уметница и поетеса из Новог Сада. Била је чак и прва учесница и преставница Југославије на Евровизији 1961. године. Ту је певала једну Антићеву песму. Она је на Колима уз гитару певала врхунске песнике и песникиње, и то је увек био врхунски доживљај. Концертима су бранковску публику поздрављали Бајага, Бора Ђорђевић, група Гарави сокак...  рокенрол мајстори који су имали и добар стих, књижевни. Померале су се границе, а чула гостију била опијена лепотом и нежношћу – синкретизмом под небом плавим.

О моћи уметности речи и љубави сведочи нам ова књига која је настајала, писана за време пандемије вируса корона. Једнако, можемо прочитати и шест цртица о положају човека у свету који је завијен измаглицом рушилачке моћи пандемије. Аутор промишља о приликама и неприликама, без имало задршке сувисло казује своје мишљење, поткрепљује чињеницама и својим искуством и оставља трагове на дар читаоцима док пише о почецима и првим двема деценијама Бранковог кола.

Саставни део ове монографије су и фотографије из албума Бранковог кола. Свака од двеста четрдесет пажљиво хронолошки поређаних фотографија сведочанство је и конкретни траг мисије Кола и, наравно, непоновљива  прича и ризница о времену и са људима који су их забележили. Написи и светлописи (фотографије) чине јединствену целину, угођај за читаоце. Сачуване и приказане фотографије одиста су симболи преданог рада и документа, такође, доприносе повезивању уметничке страсти са прошлошћу и остају као изузетан запис за будућност.

У последњем делу монографије под насловом „Нешто понешто и уоколо” налази се четрдесет и шест цртица, записа и коментара у којима су представљена сведочанства из живота Бранковог кола и Ненада Грујичића. Приче о важним људима за рад Кола, институције културе, топоними, спонзори, понуде и покуде, обећања и користољубље, ходање по стазама и богазама и, опет, бити свој и опстати као челни човек институције  и стваралац, најпре, више од четрдесет година. Можемо прочитати како је аутор стварао и живео за сва Бранкова кола, бранећи знањем, даром и стварањем све нелагоде које би му се испречиле у науму вишег реда. Остајући веран својој идеји водиљи, одолевао је замкама. Често постављан између добра и зла, искушаван, настојао је честито да се одбрани и удели који савет саговорницима и нама читаоцима. Могли бисмо, на пример, ову мисао Ненада Грујичића присвојити и применити је ради оплемењивања живота:  Живот је груб, а на теби је, друже, да освојиш нове светове и створиш лепоту која ће спасити, ако не нечији, а оно сигурно твој лични свет.

 Ненад Грујичић настојао је да прикаже и другу страну медаље, бележи како је савладавао препреке, описује песничке судбине, подучава нас својим и туђим примерима. Не либи се да уметне и покоју биографску цртицу, своју и туђу, јасно представљајући разлику између књижевности и књижевног живота. Некима је посветио и песме-терцине, што је својеврсни омаж незаборавним личностима и њиховим заслугама. Ево терцета (строфâ) из терцине (песме) посвећене Радету Томићу: ... живот удари љуту пљуску / нема правила кад се губи / судбина црта стазу уску // када те карма слепо љуби. / Песником бити значи моћи / носити и реч која уби, // песма ће утом сама доћи / да узме своје, неминовно, / за оне дане, оне ноћи // кад се живело пустоловно. Остао блесак – једно време / када све беше изазовно. // прави пријатељ – то не вене, / знао је рећи: пусти ове / што те не воле, они пене, // а поезија тебе зове.

 У перу и доброј вољи, људскости и творачком ентузијазму све је могуће: отети од заборава, осоколити, прибележити, уткати емоције и посветити се другом, Божјем бићу, љубити песмом ближњег свога и све друге приде.

У успомене и доживљаје у вези са радом Бранковог кола проткана су искуства Ненада Грујичића. У својим коментарима аутор истиче и јаке стране ове мисије, и оне друге, аргументовано, јасно, критички, објективно иако је и сам актер и у епицентру збивања. Често цитира писце, филозофе и друге умне људе, желећи да дође код људи до преумљења на добро. Знамо и имамо само онолико колико поделимо са другима, исто је и са уметношћу, она је човекова творевина са циљем да се дели и тако ствара круг добрих дела.

Други књига триптиха, „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари” круна је живота и рада Ненада Грујичића у Бранковом колу и његовом настајању, почецима и трајању, захвалница учесницима, чување од заборава, сећање на минуло доба, њихово оживљавање, запис за сва времена, пелцер по коме ваља наставити. Написи су поетске и самосвесне латице из душе, разговори са уметницима, пријатељима и собом; несебично даривање годинама стицаног знања радом, поштењем, поштовањем и доследношћу. Све је у функцији уметности, оплемењивања душȃ и благодарења. Циљ је стварање, не створено,  како каза Винавер, а Ненад Грујичић тако живи и ствара, то је његов животни постулат. Читајући ову несвакидашњу књигу, имамо више радости у једној: сазнајемо, учимо, преиспитујемо се, гледамо фотографије, бојимо свој свет садржајима из културе и желимо да Бранково коло надлети своју богату ризницу и овакво опстане у времену.

А о томе и сам Ненад Грујичић у „Уводној речи“ ове књиге поред осталог каже: Долазим из епицентра збивања из зоне јединственог искуства, носим аутентичне звуке и слике Бранковога кола. Орбита траје више од пола столећа и наставља са новим траговима и лепотама. На челу сам Бранковог кола четрдесет једну годину. Несвакидашња мисија и неубичајено дуг период чувања чудом ми дарованог златног грала. Путања још није завршена, учествујем у грађењу чаробне лепоте Браковога кола.

       ...

       Напомена администратора: Фотографије из архива Бранковог кола:

1. Књига „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: записи и сећања, цртице и коментари“, други том (Бранково коло, 2024)
2. Десанка Максимовић, Мирослав Антић и Перо Зубац на 1. Бранковом колу, Карловачка гимназија,  1972.
3. Сарајевски ансамбл „Камен на камен“, Карловачка гимназија, 1. Бранково коло, 1972.
4.  С десна на лево: Ненад Грујичић, Раде Шербеџија, Богдан Винокић (председник Савета Бранковог кола), Вучина Поповић (представник Нафтагаса), Бранислав Свилокос (рано преминули редитељ), Рада Петронијвић (секретар Бранковог кола) и Љубомир Нинковић (из групе „С времена на време“), Стражилово, поред „Бранковог чардака“, 13. Бранково коло, 1984.
5. Весна Парун, Даринка Јеврић, Мира Алечковић, Јадранка Стојаковић, Слободан Ракитић, Мирјана Вукојчић, Бранка Цвитковић (драмска уметница из Загреба, представница „Горановог прољећа“), Марко Дамјановић (директор луковдолско-загребачке песничке манифестације у славу Ивана Горана Ковачића) са својим сарадницима, те Стеван Тонтић, Синан Гуџевић, Ранко Рисојевић, Милош Комадина, Братислав Милановић, Милан Плетел (режисер Бранковог кола), Рада Петронијевић (секретар Бранковог кола) са сарадницом Весном Телпингер, представници медија и други. Ту још недостају Јосип Пејаковић и Дара Секулић, који су одоцнели на традиционални чину јутарњег полагања цвећа на Бранков гроб. Стражилово, Бранков гроб, 14. Бранково коло, 1985.
6. Публика на концерту групе „Бајага и инструктори“, Стражилово, 15. Бранково коло, 1986.