Нова прва књига песама у издању Бранковога кола МИЛОШ ПУЂА: КОЛСКА ИГРА

     Песнички првенац Милоша Пуђе, Колска игра, доноси песнички таленат који сија старачким искуством, односно, из рукописа избија симбиоза poete vatesa и poete doctusа, младога човека са прекогнитивним (пророчким) моћима и, у исти мах,  веома ученог и образованог, са видљиво присутном ерудицијом, нарочито из сфере старогрчке и староримске митологије, и књижевности уопште, а тиме и из побочних интелектуалних светова који врхуне својеврсном филозофском светлицом.

      Постоје песници који израна покажу велику зрелост, па у адолесцентским годинама изразе зачуђујућу супериорност у стварању песничких слика и призора. То је она рембоовска генијалност која у исти мах слави поезију и одриче се ње саме. Када је напустио писање песама у својој седамнаестој години, Артур Рембо се у Африци посветио трговини кјовама и оружјем, и што би се данашњим сленгом рекло, био изузетан бизнисмен. Јавља мајци да је купио шеснаест црнаца да га на раменима под шатором носе кроз пустињу Арар.

     У рукопису Милоша Пуђе избија и она чувена  хе­ра­кли­тов­ска син­таг­ма „пе­ва­ње и ми­шље­ње“, касније импрегни­ра­на ви­ђе­њи­ма Хел­дер­ли­на, Ни­чеа и Хај­де­ге­ра, уз исто­вет­ни на­слов есе­ја на­ше­га Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа, син­таг­ма ко­ја  пред­ста­вља ма­ни­фест у ма­лом. Ако пе­сник не уме да­ти „тач­ну сли­ку ми­сли што спи­ри­ту­ал­ни­је“, написао је имењак младога Пуђе –  Милош Црњански, тада остаје огољена мисао без песничке слике. Подупирући Црњанског, дакле, може се начелно казати  да без ко­смо­ло­шких и апо­ка­лип­тич­ких ви­зи­ја ко­је би по­е­зи­ју учи­ни­ле ме­та­фи­зич­ком, те­шко је го­во­ри­ти о бо­га­тој ми­са­о­но­сти. Све то  син­те­ти­ше ди­о­ни­зиј­ско и апо­ло­ниј­ско осећање живота и света.

     Срећом, код младог Милоша Пуђе повремени филозофски вокабулар и с њим прирођена мисаоност  импрегни­ра­ни су од­је­ком зву­ка у стиху.  То у песничким облицима што већ по својој вековној форми (сонет, на пример) носе звонколику музику  ствара услове да се, у конкретном случају, угради матерња мелодија језика, која ће песничком тексту дати печат аутора. Уза све, овде превладавју душевне мисли и слике, и то овај ру-копис, поред осталога, чини песничким.

     Прва књига Милоша Пуђе на махове дише миљковићевским крвотоком са повременим призорима дантеовске провенијенције или, пак, призорима које делом налазимо и на Гојиним сликама. На мотивском плану, миљковићевске слике огледају се понајпре у честој појави, на пример,  птице –  симбола душе, везе између неба и земље, божанског и људског. Сетимо се стиха Бранка Миљковића из песме „Комета“: „Добро вече, птицо лепа, несрећо!“

     Симболика птице, иначе,  креће се у распону од симбола интелектуалности (разума) и симбола љубави (телесне и божанске) до  симбола божанске узвишености и бесмртности, и симбола либида који рађа телесни живот и путем логоса духовни живот. Милош Пуђа пева: „У уму је птица“, „На земљи се птица кадикад сјети/ Да извитопери сунце“, „У инат вјетру заборавиш птицу“, „Сад само слух слику о птици ствара“, „Онаква си, птицо, каквом те схватам“, „Једна је птица кроз маглу пролетјела и остала птица“, „Та птичурина којој су перја као крљушт“ и други примери.

     Нагорњавање танатоса и ероса указује се као динамички принцип ове поетике. Смрт  је симбол пролазног и уништавајућег аспекта постојања, али и предуслов вишег живота (духовног) на новом нивоу, иницијацијс-ки напредак: Mors janua vitae (смрт доноси живот). „Изникло у змији изгори“, пева Пуђа, где змија, за разлику од птице (неба) представља земљу.

     И назив књиге, „Колска игра“, да не заборавимо то нагласити, носи у себи јака и скривена значења. Коло (cirkulus–обруч) јесте енергетски круг, знак људске егзистенције. Као симбол сунца, коло представља круг рођења и смрти, вечно враћање и трајну непостојаност. А у другом делу синтагме, наилазимо на –  игру, која је живи симбол смрти, односно, симбол борбе против смрти,  симбол дијалога човека са невидљивим. Прецизно –  то је борба сила живота са силама смрти. Оваква поставка призива антлогијска дела и песничка имена из удаљених епоха и различитих поетика, која у себи носе изворе и одговоре на ову тему, пре свега – Библију и свете књиге других религија. Али и, сасвим конкретно, песнике којима су посвећене неке од песама у књизи, или су њихови стихови мото тим песмама. То су песници из других језика којима Пуђа влада, на пример, из латинског језика Катул или из француског Рембо.

     Релативизација времена и простора пружа суматраистички поглед на свет и отвара неслућене стваралачке могућности. И препотопске и ововремене слике постају актери једне трансцеденције која не зна за границе. При том, на занатском плану, Пуђа се лаћа и класичних форми, чак и сонетног венца, настојећи да свој поетички концепт тако додатно учини што одрживијим.  Све то даје му већу снагу у надвременом кретању кроз неслућене просторе, уз помоћ богате и разорне имагинације. У математици постоји имагинарна величина, али величина која није реална. За разлику од математике, у поезији све што настане као плод имагинације представља живот песме, њену реалност, онтолошку независност – биће језика.

     Појава овог песничког првенца сасвим се издваја из мора истоветних, помодних и често површних поетских записа који су преплавили књижевни и новомедијски простор, не само  на српском језику, већ на планетарном нивоу вавилонске куле.  Значај овог првенца огледа се и у томе што потпуно надилази генерацијски стандард и указује на стару истину да добра поезија не зна за године, не прихвата поделу на старе и младе. Милош Пуђа напросто је Песник, а све остало припада људској трошности и таштини, материјалистичкој анималности и прождрљивости.

     Импонује зрелост првеначког песничког рукописа Милоша Пуђе. Пожелимо младом песнику да траје кроз време и не одустане од неговања сопственог песничког талента духовном дисциплином коју називамао дар за дар (ултрасвест о дару). То јест, да препозна и изгради у себи  таленат за одржање сопственог песничког талента на јавној сцени која обилује  непрестаним и разним искушењима и прелестима у опасном присуству тек на трен примирених сцила и харибди. Сопствени таленат се не сме издати, јер он представља видовити ерос бића у времену. Издаја доноси кризу, депресију и пад. Песнички језик је неуништив и вечан, заснован на особеној врсти надахнућа у матерњем језику. Поверујемо у дивно чудо одисејског путешествија, у лепоту која побеђује и осваја ново поље слободе. 

Нови Сад, 30. јули 2018.

                                                                                                            Ненад ГРУЈИЧИЋ