АПЛАУЗИ НА КЊИЖЕВНОЈ ВЕЧЕРИ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 29. мај 2025.

НЕЗАБОРАВАН СУСРЕТ У БИБЛИОТЕЦИ "МИЛУТИН БОЈИЋ"

У београдској библиотеци „Милутин Бојић“, огранак на Хаџипоповцу, на трибини „Књижевни разговори“, синоћ је одржан сусрет с Ненадом Грујичићем, који је припремила  и у форми интервјуа реализовала Валентина Новковић. У свом извештају она је записала: „На огранку библиотеке Милутин Бојић одржана је трибина Књижевни разговори чији сам уредник и водитељ, а која се у овом простору одржава пуних седам година током којих смо угостили више од двеста стваралаца не само из Србије већ и из Републике Српске, Словеније, Северне Македоније, Хрватске и Румуније, у госте нам је дошао Ненад Грујичић, песник и писац, уредник и председник Бранковог кола из Новог Сада. Разговарали смо о стваралачким почецима аутора, узорима, објављеним књигама, његовом детињству, какав је осећај за младог песника када о његовим   првенцима пишу његови  универзитетски професори, из којих простора долази поезија, где је њено место у савременом свету, да ли је сонет форма која одлази у заборав, колико јој прибегавају млади песници, на који начин доживљав бројне награде и признања за животно дело, колико дуго је радио на Антологији српског песништва која обухвата период од 153 године у којој је заступљено 290 песника, на који начин су обележена два века од рођења великана српске књижевности Бранка  Радичевића и о много чему другом. Публика је до последњег места испунила простор нашег огранка и узела активно учешће у трибинском програму. Гостовање је будним оком камере забележила библиотекарка Милена, те ће и они који су и из било ког разлога били спречени да учествују, моћи да одгледају снимак.“

Одговарајући на питања, Ненад Грујичић је говорио о појави његове прве књиге песама „Матерњи језик“ (1978) и великом одјеку који је као песнички првенац имала у бившој Југславији, о њој је писано и говорено у Сплиту, Сарајеву, Скопју, Нишу, Новом Саду, Београду, Букурешту и другде, доживела четири издања до данас. Истакао је да му је као студенту рецензент друге књиге „Линије на длану“ био професор на групи југословенске и светске књижевности, Милорад Павић, а да за то није знао док се књига није појавила на Сајму књига у Београду, где се нашао и каталог тада велике „Просвете“ у којем је била штампана цела Павићева рецензија. Павић је касније Грујичићу рекао да је једно бити студент а друго песник, и да му зато, као његов професор, није рекао ништа о томе да ће му нови рукопис бити примљен у „Просвети“.

Грујичић је говорио о значају континуитета стварања у веку једног писаца, о стваралачкој радости која ја пресудна у савладавању дневних пепрека на књижевном и животном путу, о живом постојању надахнућа и заната потом, о свести о сопственом таленту, такозваном таленту за таленат, што је важно стећи на самом почетку. Говорио је и томе да је недавно написао, боље рећи испевао, по први пут у нас, сонетни венац продуженог трајања – од двадесет сонета (за разлику од класичног венца који поседује петнаест), што ће бити иновација на ширем плану, али није хтео да открије друге детаље о томе док венац не буде штампан, само је истакао је да ће наслов и поднаслов тог сонетног венца већ пуно рећи о свему пре самог читања и да ће инспирисати друге да уроне у ту песничку творевину.

Било је говора о наградама данас, о томе шта оне уопште значе. Грујичић је навео да га је као веома награђивног песника, „Летопис Матице српске" позвао пре двадесетак година да напише опсежнији есеј о наградама. Сетио се пред публиком да прва реченица тог есеја гласи: „Награде су јавне скеле које писца придржавају за живота“. А касније, додао је Грујичић, нико се не пита док чита антлогијску поезији или прозу Млоша Црњанског, на пример, да је она овенчана овом или оном наградом. За песника је најважнији осећај кад напише добру песму, и он то сам осети и препозна (не треба нико да му то потврђује). То је уствари и несумњиво највећа награда песнику, јер таква песма остаје да живи, а награде падају у заборав.

Водитељка је питала Грујичића о првој награди коју је добио још као студент, о „Бранковој награди Матице српске“. Рекао је да је ту награду добио као невин писац и да је она баш зато имала велики значај за њега. Тек касније ће у не баш увек наклоњеном књижевном амбијенту осетити и видети њен значај међу вуковима и тигровима. Та награда Бранковог имена била је можда знак, рекао је, да ће коју годину потом добити стални посао баш у Бранковом колу. Навео је још неке знаке пре доласка у Бранково коло 1983. године. На пример, на одслужењу војног рука у Рашки (1981), у касарни се нашао војник са именом Бранка Радичевића, један плавушан који није подносио војску па се залетао у касарни на стабла и ударао главом. Затим, приликом одласка у Грузију (1982) код колега писаца на другом језику, један њихов вундеркинд, који је знао двадесет пет језика, на српском је пред младим псницимаа из Југославије разговетно изговорио управо Бранкову песму „Девојка на студенцу“.

А Бранково коло данас, награђујући друге песнике својим угледним и дуговеким наградама, нагласио је Грујичић, води рачуна да то буду одлични песници а који су из разних разлога често скрајнути, те се Бранково коло ту јавља као свјеврсни корективни фактор на нашој књижевној сцени где су лауреати махом предвидиви и унапред готово познати. Грујичић је навео и податак да никад није наступио на Бранковом колу као песник, да откад је на његовом челу никад није говорио своју поезију нити на Стражилову нити на Свечаном отварању чувене манифестације.

Нагласио је да је веома важно подржати младе песнике, дати им конкретну подршку да размахну крила, јер њима је у јавности најважнија институционална подршка. Навео је пример једног младог песника из Бањалуке којем нико није хтео да прочита првеначки рукопис песама. Послао их је Бранковом колу које му је убрзо објавило једну, па другу добру књигу поезије, а постао је и двоструки лауреат Бранковог кола. И на ове речи разлегао се дуг аплауз одушевљене публике.

Било је и питања из публике, на пример о завичајној лексици и њеној употреби у поезији, о лепоти таквог чина који оживљава фантазмагоричне слике али и сам матерњи језик, што је поред осталога и задатак поезије, о неуништивости поезије у свим временима, о супериорној позицији песника наспрам земне трошности и смртности. Једна песникиња је тражила да Грујичић изговори свој сонет „Светлица“ који има стих „мајчица мрва лети ка небу“, а који је једини остатак из песникове песме у сну од четрдесет стихова. Песник је то радо прихватио, а потом је истакао да никад не говори о кризи поезије јер сматра да она не постоји и да су то више неке трговачке приче и климаве сумње самих песника и писаца којима је досадило да се баве уметношћу. Да је то тако, конкретно је показала препуна сала библиотеке у Београду, чија задовољна публика није штедела дланове награђујући истакнутог песника.

Грујичић је навео да управо пише трећи том књиге „Коло, коло, наоколо“ где осветљава многе већ увелико минуле пријатеље песнике и уметнике из друге половине двадесетог века и прве четвртине двадесет првог, при чему се наново осећа, сада појачана побратимска љубав, те неумитност људске трошности, али срећом за песнике јер они ипак имају ретку привилегују, да талентовани оставе значајан траг са својим најбољим песмама у матерњем језику.

По завршетку инспиративне и по речима модераторке, несвакидашње вечери, Ненад Грујичић је присутнима потписивао своје нове књиге међу којима и „Сонете о земаљској љубави“, интервјуе „Године и разговори“, цветник песама о Бранку Радичевићу, „Коло, коло, наоколо“ (1,2) и друге. Међутим, ни публика није штедела, своје припремљене књиге с посветом Грујичићу се даривали песници и писци: Валентина Новковић, Иван Деспотовић, Валентина Златановић Марковић, Ана Зоговић, Радојка Никић Милинковић, Душан Варићак, Игор Миљковић, Предраг Станаћев и Небојша Стојоски, а једна песникиња је уз своју књигу и поклонила песнику шкотски виски „Чивас“ са двема кристалним чашама.

У публици је било и неколико добитника награда Бранковог кола – „Печат вароши сремскокарловачке“: Ивана Миланков, Данило Јокановић, Маја Белегишанин и Иван Деспотовић, као и млади лауреат „Стражилова“ Данило Јовановић. Била је то прилика да се упознају и фотографишу за вечност Данило Јокановић и Данило Јовановић, две песничке генерацје са разликом од пола столећа по годишту рођења.

Утиске су поделили и неки од присутних у публици. Јелица Јеремић: „Како смо лепи и срећни након сјајне вечери проведене са нашим очаравајућим гостом, Ненадом Грујичићем.“ Валентина Златановић Марковић: „Вечерас је било посебно вече – мирно, дубоко, садржајно, смислено. Гост Ненад Грујичић заслужује посебан респект због свега што је урадио за нашу књижевност.“  Јелена Стојиљковић: "Било је дивно вече, опуштено и садржајно!   А сонети, о салијеријима и прича о песми сањаној је нешто што се запамти. Велика радост, част и задовољство."  Радојка Никић Милиновић: „Величанствено... Буди успомене...“

На трибина на којој се годинама воде књижевни разговори-интервјуи уживо, Валентина Новковић је, уз своја питања, на махове позивала Ненада Грујичића да каже и своје песме, што је он, углавном наизуст, пуног срца и чинио овим редом:

ПРЕДСКАЗАЊЕ

У деветој години

писао сам о пчели и цвету.

Моја мајка наглас је

читала песму и плакала.

После сам  често узимао

оловку и започињао исто.

Кад год бих уступио место

некој појави или предсказању

на папиру је ницала

гомила реченица.

Рађало се нешто

налик на љубав.

Љубав је преузела све

што се одигравало

пред мојим очима.

На другој страни

остала је немоћ да бдим

над целином која се зове живот.

              (Из књиге „Врвеж“, Матица српска, 1985.)

НЕДЕЉА

Облачи се лично отац, на свадбу ће – да запева.

Мати скаче, xеп пришива, марамицу меко свија.

Ћаћа виче: Брже, брже, десна, лева, десна, лева!

Мајка кончић црн удева ко питома кућна лија.

Све трепери, кућа дише: Ој, отац се на пир спрема!

Греда шапће, димњак жмирка, у авлији пас се чешка.

 –  Додај пиштољ, црна жено, за ципеле где је крема?

Поцупкује Равијојла, у покрету сва се мрешка.

Кад се снабде свим што треба, отац засја сав у лицу.

У комаду шпигла гледа да л се длака брка дигла.

Ако јесте: Дај маказе да мандркнем издајницу!

Све у реду. Трк на свадбу. Чека плећка, пива кригла.

Мати стоји ко стожина насред куће у смирају,

с пода диже ситну длаку и стеже у загрљају.

                    (Из књиге „Јадац“, Српска књижевна задруга, Београд, 1993.)

МАМА, ДОБРО САМ

Стигла сам у Нови Сад,

мама, не брини, нисам гладна,

добро сам, извини, мама,

нисам хтела да те секирам,

имам жуљеве, не брини,

само један мало више крвари,

на маршу је тако,

како другима тако и мени,

морам на протесте, мамице,

са мном су другари и другарице,

реци тати да је све у реду,

да ли те је звао и питао за мене,

реци му да га ћера пуно воли,

док се не вратим кући, мама,

вас двоје да се помирите

и да ме заједно дочекате,

велики поздрав и мојој баки,

и она нека не брине,

нека ми оштрика оне приглавке,

биће добри за маршеве без папуча

кад кренемо на Месец једнога дана,

да је деда жив и он би плакао,

мама, уопште не брини,

иако нам власт ништа није дала,

имамо место где ћемо преноћити,

тамо где је била надстрешница,

и около на адресама код људи

који нас грле и плачу,

пред зору ћемо, мама, у центру града

за собом смеће очистити и све средити,

ништа не брини, сутра опет настављамо,

вероватно си видела на телевизији,

има нас пуно и свугде нас

дочекују као ослободиоце,

и кад киша бије по нама,

мокри до коже цвокоћемо,

с љубављу идемо и по снегу и на ветру,

и под муњама и громовима, мама,

и кад је сунце јако и небо чисто

као твоје драге очи, мамице,

ми идемо и не застајемо,

стално мислим на тебе и тату,

не брините, мамо,

Србију из срца не дамо!

                 (Из новог рукописа)

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

С Афродите пао малтер, керче куња иза крста,

ни Аполон нема главу, богу фале четри прста.

Подлокана чучи црква, иза школе вири флаша,

разбијено сто прозора, накресана три бирташа.

Месни бећар плази језик, општинари крију плату,

на отпаду сиротиња: има лајсни на отплату!

Литургијска лети грудва из онога златног века.

Мичи око: Опомена! Може главу да уцмека.

Које ли је ово место? Бог га спусти са небеса!

Што га нису окречили после ратног урнебеса?

Објашњења нека стоје: Ко ће коме да верује?

У Мушицком куца Бранко, а векови хује, хује...

                   (Из књиге „Јадац“, Српска књижевна задруга, Београд, 1993.)

СВЕТЛИЦА

Мајчица мрва – неко у сну рече

 – лети ка небу. То беше стих списа

у којем Бог ми венама потече

и песму своју на тренут исписа.

Као Дис што је узалуд кушао

из сна на јаву строфе да изнесе,

тајну сам света удивљен слушао

жудећи да смрт живог ме узнесе.

Мајчица мрва –  то од песме оста?

Порука? Завет? Шта ли? Опомена?

Или светлица? Вај, о томе доста!

Лети ка небу, видим, света жена,

чиста у срцу и у молитвама,

рођена мати моја у сузама.

                   (Из књиге „Лог“, Време књиге, Боград,1995.)

ЉУБАВНА СКАСКА

Штошта сам знао, али нисам ово

 – да ће ме шмизла (кочопрцно јаре)

превести жедног преко питке баре,

измишљотина чије свако слово

врцало ми мед кроз сазвежђе ново

у пометен ум и на ране старе.

Беху то тако неке цаке старе

на које паде чак и чудо ово

што се песником зове (ништа ново!)

па се наивно, ко жртвено јаре,

испећи дало на вараво слово

кокетне мале из приградске баре.

Шта је то могла жабица из баре

да закрекеће из кајданке старе,

а да ни ноту, баш ни једно слово,

не препознах, јер (пази сад и ово!):

у живот ми, вај, ускочило јаре

ђавоље шаре – чудовиште ново.

Просечна цура – ништа богзна ново,

осмех јој цвета ко локвањ сред баре,

док се шепури умилно је јаре,

на тренутке из бечке школе старе,

а кад сеје лаж тад уради ово:

Рашири око и прогута слово!

Залуд сам држо уводно јој слово

да у животу увек има ново

искуство које није као ово.

Она би на то опет у кал баре,

до грла у бљуз лагарије старе

житке ко нож за недоклано јаре.

Извоза ме скроз то без душе јаре:

Ни длаку кике што личи на слово

немам да чупнем са те лије старе,

нити да додам свраки перце ново,

јер сам као сом у растињу баре

прогутао мам којим пишем ово.

Тако све ово – шта замеси јаре

у муљу баре – није мртво слово,

већ нешто ново из читанке старе.

          (Из књиге „Цваст“, Просвета, Београд, 1996.)

                                                                                          Приредила: М Борић