ПРЕНОШЕЊЕ ПЕСНИЧКОГ ЗАВЕШТАЊА

Уз одлазак Љубомира Симовића

ПРЕНОШЕЊЕ ПЕСНИЧКОГ ЗАВЕШТАЊА

"Блиц недеље", Београд, 25. мај 2025.

Пише: Ненад Грујичић

Поезија је духовна дисциплина за сва времена, не само за доба и тренутак у коме живимо. Одлазак песника попут Љубомира Симовића представља истовремено и долазак међу живе који су нас такође напустили, међу оне који су непролазни стубови српске поезије и уметности, културе и историје. Али, и поново, и најживље, оставља траг међу нама који смо у привременим оковима земнога живота.

Симовић је пе­сник Ср­би­је, по­бед­нич­ке и по­ра­же­не, и на не­бу и на зе­мљи, у зве­зда­ма и у бла­ту. Он пе­ва о си­ро­вој ствар­но­сти, о сва­ко­дне­вном де­ве­ра­њу и оп­стан­ку, о стварима и пред­ме­ти­ма ко­ји оли­ча­ва­ју дух на­ро­да: ог­њи­ште, ве­ри­ге, шај­ка­ча, ло­нац, ко­нац, ши­њел, чи­зме, др­ве­на ка­ши­ка, та­њир, шпо­рет. О то­ме је пе­сник рекао: „Ме­не, на при­мер, ве­о­ма при­вла­чи да сла­ник, ви­љу­шку, на­пр­стак, дуг­ме, иглу, ши­ло, млин за ка­фу, до­жи­вља­вам не са­мо као пред­мет, не­го и као сло­ва не­ке ме­та­фи­зич­ке азбу­ке." Да­кле, та „метафизича азбу­ка'' у функ­ци­ји је по­е­зи­је ко­ја по­ка­зу­је да „Си­мо­ви­ће­ва Ср­би­ја сва је у про­тив­реч­но­сти­ма, бо­га­та и си­ро­ма­шна, све­тла и там­на, рас­пе­ва­на и плач­на, цвет­на и блат­ња­ва, ан­ђе­о­ска и вам­пир­ска, слободар­ска и роп­ска. Не­појм­љи­ва, не­схва­тљи­ва, ми­сте­ри­о­зна, ира­ци­о­нал­на Ср­би­ја“ (М. Са­вић).

Ниједан песник, нити глумац, није говорио поезију као Љуба Симовић. Тако је  казивао своје песме да свака реч буде изречена са истом пажњом и обликовном лепотом. Нема мање битне речи када песник изговара своју поезију, све су од исте важности и позлате. Било је у томе неке несвакидашње концентрације и оне дисциплине гласног читања какву тражи јавно изговорена песничка реч. Као да се обраћао својим најближима, али и странцима што уче српски језик, тако је то посвећено и одговорно чинио – да се све прими и остане урезано.

А онда у свему томе, била је очигледна и некаква само његова, симовићевска жица звучања поезије, речи и риме. Да, личило је то на свети чин објаве песничке речи  међу људима а наспрам обичног говора и дневне артикулације гласова. Напросто, тај молитвени чтец поезије који нам се обраћао био је уствари елементарни песник,  институција оличена у једном једином духовном бићу. Било је ту и песниковог водитељског и уредничког искуства у редакцији културе Радио Београда, што му беше целоживотно радно искуство. И ту је изоштрио своју вештину, довео до савршенства на плану оригиналног казивања и духовне скупоће поезије.

Љубомир Симовић беше нам драг и непоновљив гост у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Сва његова гостовања била су упечатљива, али можда најважније учествовање беше на 22. Бранковом колу 10. септембра 1993. године када је својом беседом у Карловачкој гимназији свечано отворио чувену песничку манифестацију у част вечито младог Бранка Радичевића. Тог Бранковог кола обележавали смо 140. годишњицу смрти Алексија Радичевића и 110. годишњицу преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово.

У препуној сали најстарије српске гимназије, у директном телевизијском преносу, тог незаборавног септембарског дана пре тридесет две године у Сремским Карловцима, Љубомир Симовић је поред осталога рекао: „У Сремске Карловце сам први пут дошао, и на Стражилово се попео, у јесен 1953. године, као ђак, о стогодишњици смрти Бранка Радичевића. Чини ми се да нисам ни трепнуо, а 100. годишњица се претворила у 140. годишњицу. Током ових четдесет година, штошта се променило: и у овом сусрету, и у овој земљи и народу, и у нама самима. Али је узбуђење, с којим и данас улазим у Сремске Карловце, исто онако велико као што је било оне септембарске или октобарске поноћи, када сам из воза сишао под фењерима обасјане липе на карловачкој станици.“

А онда свестан повода и амбијента, Симовић је додао: „Ми у Сремске Карловце и на Стражилово не долазимо сваке јесени зато да удахнемо живот неком по навици негованом култу, него долазимо да се причестимо енергијом Бранковог песништва. Обраћајући вам се данас, покушавам да на месту на коме сам седео пре четрдесет година препознам неког будућег наследника Бранковог завештања, који ће, стојећи кроз четрдесет година овде где сад ја стојим, покушати да нађе међу онима којима се буде обраћао, и сâм препозна, песника коме ће то завештање пренети.“ Симовићево дивљење поезији, Бранку, Сремским Карловцима и Стражилову чинило га је оним корифејем српског песништва и културе, који припада тој несвакидашњој духовној лози нашег народа.

Познавао сам веома добро Љубу Симовића и мимо Бранковог круга српског Сиона и српског Парнаса, те више пута наступао с њим негде другде, на широким српским песничким путовањима. Остао ми је у сећању заједнички наступ пре четврт века на „Књижевним сусретима на Козари“ – 2000. године у лепом приједорском позоришту. То је град где сам провео незаборавне дане основног и средњошколског образовања, и на том песничком сусрету говорио сам песму „Каца“ која је заинтересовала Љубу. Он је те године добио награду „Козара“, која ће убрзо вратити име Скендера Куленовића у своје окриље. А у своју „Антологију српске поезије“ која обухвата период од 1847 до 2000. године, Љубомиру Симовићу сам пуног срца дао заслужено високо место са његовим песама за сва времена у лепоти српскога језика.

Без ду­хов­не ди­мен­зи­је, Симовићева по­е­зи­ја би­ла би у на­ту­ра­ли­стич­кој пред­ста­ви све­та, те јој призив хри­шћанског зна­ме­ња да­је сна­жан ду­хов­ни об­лик им­пле­мен­та­ци­је у го­ли жи­вот. „Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци“ пред­ста­вља­ју јед­ну од најоригиналнијих  ду­хов­них песама у срп­ском је­зи­ку. Песник разноврсних пе­снич­ких по­сту­па­ка у сло­бод­ном и римованом сти­ху, без парнасовске строгости у употреби метра, до­при­нео је ре­ла­ти­ви­за­ци­ји поједи­них етаблираних фор­ми и об­ли­ка, али и те­ма ко­је су би­ле предодре­ђе­не за пе­снич­ки го­вор. На­пи­са­на или из­го­во­ре­на, ћу­та­на или пе­ва­на, пе­снич­ка реч је све­тлост живога ду­ха. У епи­фа­ниј­ском бле­ску пе­сме, ре­чи се бр­зи­ном све­тло­сти  ве­жу у ни­зо­ве сли­ка ко­је ни­су од ово­га све­та, али му при­па­да­ју.

               Љу­бо­мир Си­мо­вић пе­сник је ду­бо­ко ве­зан за срп­ску исто­ри­ју, за ње­не ам­би­ва­лент­не ја­зо­ве и стал­не су­ко­бе бра­та с бра­том. Иде­о­ло­шко-политичко ре­ме­ње оп­те­ре­ти­ло је леђа на­ма­гар­че­ног срп­ског на­рода у неколи­ко ра­то­ва прошлога века. Из та­квих рас­це­па и не­сре­ћа, Си­мо­вић је црпео ма­те­ри­јал за своју по­е­зи­ју („Ис­точ­ни­це“), али и за своје јавне наступе, интервјуе и друге текстове о актуелном времену. Не заборавимо његове стихове: „Доћи ће време кад нам неће дати/ озеблим на сунце, на пијаце и улице./ Доћи ће време кад ћемо бежати/ у кртичњаке и земунице.“

Љубомир Симовић

ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ

ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ

Мајко Слова и Спаса, тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере,

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред Кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и jела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!

            Из „Антологије српске поезије“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.