СЕЋАЊЕ НА ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 17. април 2025.

УЗ ОДЛАЗАК ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА

Одлазак великих песника указује и на релативност тренутне слике света, и носи универзални доживљај дела и живота, то јест указује на поезију као духовну дисциплину за сва времена, не само за доба у коме живимо.

Љубомир Симовић беше нам драг и непоновљив гост, а најважније његово учествовање беше на 22. Бранковом колу 10. септембра 1993. године када је својом беседом у Карловачкој гимназији свечано отворио чувену песничку манифестацију у част вечито младог Бранка Радичевића. Тог Бранковог кола обележавали смо 140. годишњицу смрти Алексија Радичевића и 110. годишњицу преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово.

У препуној сали најстарије српске гимназије, у директном телевизијском преносу, тог незаборавног септембарског дана пре тридесет две године у Сремским Карловцима, Љубомир Симовић је поред осталога рекао:

„У Сремске Карловце сам први пут дошао, и на Стражилово се попео, у јесен 1953. године, као ђак, о стогодишњици смрти Бранка Радичевића. Чини ми се да нисам ни трепнуо, а 100. годишњица се претворила у 140. годишњицу. Током ових четдесет година, штошта се променило: и у овом сусрету, и у овој земљи и народу, и у нама самима. Али је узбуђење, с којим и данас улазим у Сремске Карловце, исто онако велико као што је било оне септембарске или октобарске поноћи, када сам из воза сишао под фењерима обасјане липе на карловачкој станици. Ми у Сремске Карловце и на Стражилово не долазимо сваке јесени зато да удахнемо неком живот по навици негованом култу, него долазимо да се причестимо енергијом Бранковог песништва. Обраћајући вам се данас, покушавам да на месту на коме сам седео пре четрдесет година препознам неког будућег наследника Бранковог завештања, који ће, стојећи кроз четрдесет година овде где сад ја стојим, покушати да нађе међу онима којима се буде обраћао, и сâм препозна песника коме ће то завештање пренети.“

Симовићево дивљење Бранку, Сремским Карловцима и Стражилову чинило га је оним корифејем српске поезије и културе који припада тој несвакидашњој духовној лози нашег стваралаштва. Познавао сам веома добро Љубу Симовића и мимо Бранковог круга српског Сиона и српског Парнаса, те више пута наступао с њим негде другде, на широким српским песничким путовањима. Посебно ми је остао у сећању заједнички наступ пре четврт века на „Књижевним сусретима на Козари“ – 2000. године у лепом приједорском позоришту. А у своју „Антологију српске поезије 1847 – 2000“, Љуби Симовићу сам пре тринаест година пуног срца дао високо место са осам песама за сва времена у лепоти српскога језика.

Пе­сник Ср­би­је, по­бед­нич­ке и по­ра­же­не, и на не­бу и на зе­мљи, у зве­зда­ма и у бла­ту – Љубомир Си­мо­вић, пе­ва о си­ро­вој ствар­но­сти, о сва­ко­дне­вном де­ве­ра­њу и оп­стан­ку, о стварима и пред­ме­ти­ма ко­ји оли­ча­ва­ју дух на­ро­да: ог­њи­ште, ве­ри­ге, шај­ка­ча, ло­нац, ко­нац, ши­њел, чи­зме, др­ве­на ка­ши­ка, та­њир, шпо­рет. О то­ме пе­сник ка­же: "Ме­не, на при­мер, ве­о­ма при­вла­чи да сла­ник, ви­љу­шку, на­пр­стак, дуг­ме, иглу, ши­ло, млин за ка­фу, до­жи­вља­вам не са­мо као пред­мет, не­го и као сло­ва не­ке ме­та­фи­зич­ке азбу­ке." Да­кле, та ''ме­та­фи­зич­ка азбу­ка'' у функ­ци­ји је по­е­зи­је ко­ја по­ка­зу­је да ''Си­мо­ви­ће­ва Ср­би­ја сва је у про­тив­реч­но­сти­ма, бо­га­та и си­ро­ма­шна, све­тла и там­на, рас­пе­ва­на и плач­на, цвет­на и блат­ња­ва, ан­ђе­о­ска и вам­пир­ска, сло­бо­дар­ска и роп­ска. Не­појм­љи­ва, не­схва­тљи­ва, ми­сте­ри­о­зна, ира­ци­о­нал­на Ср­би­ја" (М. Са­вић).

Љу­бо­мир Си­мо­вић је пе­сник ду­бо­ко ве­зан за срп­ску исто­ри­ју, за ње­не ам­би­ва­лент­не ја­зо­ве и стал­не су­ко­бе бра­та с бра­том. Иде­о­ло­шко ре­ме­ње оп­те­ре­ти­ло је на­ма­гар­че­ни срп­ски на­род у неколи­ко ра­то­ва. Из та­квих рас­це­па и не­сре­ћа, Си­мо­вић цр­пи ма­те­ри­јал за по­е­зи­ју („Ис­точ­ни­це“). Без ду­хов­не ди­мен­зи­је, Си­мо­ви­ће­ва по­е­зи­ја би­ла би су­ви­ше у на­ту­ра­ли­стич­кој пред­ста­ви све­та, те јој при­зив пра­во­слав­ног и хри­шћан­ског зна­ме­ња да­је сна­жан ду­хов­ни об­лик им­пле­мен­та­ци­је у го­ли жи­вот. ''Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци'' пред­ста­вља­ју јед­ну од нај­бо­љих ду­хов­них песама у срп­ском је­зи­ку. Пе­сник ра­зно­вр­сних пе­снич­ких по­сту­па­ка у сло­бод­ном и ве­за­ном сти­ху, до­при­нео је ре­ла­ти­ви­за­ци­ји упо­тре­бе по­је­ди­них фор­ми и об­ли­ка, али и те­ма ко­је су би­ле пред­о­дре­ђе­не за пе­снич­ки го­вор.

Ево трију антологијских песама Љубомира Симовића, које говоре о оном с почетка реченом – да велика поезија живи у свим временима захватајући и снажно надахњујући и овај тренутак наше земне пролазности. На­пи­са­на или из­го­во­ре­на, ћу­та­на или пе­ва­на, пе­снич­ка реч је све­тлост жи­вога ду­ха. У епи­фа­ниј­ском бле­ску пе­сме, ре­чи се бр­зи­ном све­тло­сти лан­ча­но ве­жу у ни­зо­ве сли­ка ко­је ни­су од ово­га све­та, али му при­па­да­ју.

                                                                                                                                              Ненад Грујичић

Љубомир Симовић

ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ

ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ

Мајко Слова и Спаса, тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере,

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред Кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и jела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!

ДРУГИ ЈАДАЦ

Доћи ћe време кад нам неће дати

озеблим на сунце, на пијаце и улице.

Доћи ћe време кад ћемо бежати

у кртичњаке и земунице.

Доћи ћe време кад ћеш се од брата

сакривати код јазавца и вука,

 кад ћe над црквама од пепела звона од блата

да клати трула и црвљива дрвена рука.

Доћи ћe време без хлеба и соли,

кад ћемо по гробљима коприву сејати,

доћи he време кад ћемо се голи

корењем хранити, пепелом грејати.

Доћи ћe хладно време снега и дима,

кад ћe ти ђаво бити бог,

гавран побратим, a гуја посестрима,

док ти ураста крило, а расте рог.

Доћи ћe време да из мишје рупе

промолиш нос, оњушиш месо и супу,

да на клупу попењеш гладно дупе,

а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.

Доћи ћe време и устаћеш из кострети,

и засјаћеш у злату и у свили,

а ми из пепела, ми ћемо остати

 у пепелу у коме смо и били.

Доћи ћe време и постаћеш јачи,

и колико јачи толико ситији,

бундевом крунисан јахач на крмачи,

све дебљи, све тежи, све убојитији.

Доћи ћe време да једеш и пијеш

ко слепци који те данас море глађу,

доћи ћe време да пијан жеђу мориш

оне због којих данас од жеђи гориш.

Доћи ћe време кад им нећеш дати

озеблим на сунце, на пијаце и улице.

Доћи ће време кад ћеш их сагнати

у кртичњаке и земунице.

СУДЊИ ДАН

Издајице нам суде за издајства,

убице за убиства.

Они који су побегли пред једноглавим

суде нам што бежимо пред троглавим.

Везани нас везују, претучени туку,

кувају нас они који пеку,

на вешала нас осуђују

судије ca омчама о врату.

Главе нам бацају у торбе,

натичу на колац, полажу на пањ,

и док нам под небом које експлодира

земља под ногама нестаје

брже него масло у тагану,

глава у торби

смеје се глави на коцу

глава с коца

руга се глави на пању.

                                  (Из Антологије српске поезије (1847-2000)  Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012)

Фотографија 1: Портрет Љубомира Симовића на Дунавској чарди у Сремским Карловцима, 22. Бранково коло, 10. септембар 1993.

Фотографија 2: Ненад Грујичић уручује Љубомиру Симовићу високо признање Бранковог кола Статуета Бранка Радичевића (рад Јована Солдатовића) на Свечаном отварању 22. Бранковог кола,  Карловачка гимназија, 10. септембар 1993.