РОЂЕНДАН АЛЕКСИЈА РАДИЧЕВИЋА НА "ПРОЛЕЋНИМ БРАНКОВИМ ДАНИМА 2025"

Сремски Карловцима, 28. март 2025.

ПРОМОВИСАНЕ ДВЕ НОВЕ КЊИГЕ БРАНКОВОГ КОЛА, ИЗВЕДЕНА МОНОДРАМА И НАСТУПИО КАРЛОВАЧКИ ХОР

На дан Бранковог рођења, 28 марта, у 11 часова, у пуној библиотеци „Бранко Радичевић“ у Сремским Карловцима, у спомен-соби Дејана Медаковића, на „Пролећним Бранковим данима 2025“ приређен је незаборавни програм под називом „Стражилово, дивно Стражилово, ја сам тебе у звездице ково“.

На самом почетку изведена је монодрама Данице Петровић „Ја, Мина Бранкова“, која је публику одвела у 19. век и представила младу Мину Караџић и пет година старијег, деветнаестогодишњег Алескија Радичевића у тренутку њиховог упознавања у кући њеног оца Вука Стефановића Караџића. Монодрама доноси атмосферу никад усахле љубави Мине према Бранку и њен земни жал притом што се та љубав за живота није остварила. Међутим, ово уметничко остварење показује да, захваљајући Бранковоj антологијскоj поезији, таква љубав постала је надвремена, то јест вечна, и оставарује се, не у равни ризичног телесног већ на узвишенији, духовни начин. Дуг аплауз одушевљене бројне публике осоколио је све присутне и дао им мотивацију да прате наставак програма,  промоцију двеју нових књига Бранковог кола.

Прво је представљена обимна књига „Године и разговори“ (сто интервјуа са Ненадом Грујичићем), коју је приредио Растко Лончар истичући да је и ову књигу на светлост дана донела такође 200. годишњица рођења Бранка Радичевића. У књизи се налазе интервјуи у периоду од 1977. до 2024. године, које је са Грујичићем урадило осамдесет новинара разних генерација и у различитим временима. Ту су присутни дабоме и интервјуи о мисији Бранковог кола и о песничкој личности и поезији Бранка Радичевића, али и о Грујичићевој поезији и уметности, о духовном наслеђу и друштвеној позицији песника и писаца. Као таква, ова књига је веома ретка и представља простор у којем се могу видети одлике песничког, уметничког и кутурног живота на нашим просторима са непоновљивим личним искуством. На тај начин могуће је упоредити и извући закључке о разликама из прохујалог доба и новог, те је књига „Године и разговори“ са те стране изузетно корисна и несвакидашња.

Дамир Малешев започео је своје тумачење књиге „Године и разговори“ са освртом на прву песничку, познату Грујичићеву, „Матерњи језик“ (Београд, 1978), која је била предметом разговора у његовим раним интервјуима на тадашњем југословенском књижевном простору. Малешев је указао на Грујичићеву свест о сопственим разноврсним поетичким могућностима и дар да се она развија у континуиетету од неколико деценија паралелно са непрестаним писањем (певањем), деловањем и стварањем нових књига поезије, прозе, есеја и критика, полемика, хроника и антологија. Ту врсту свестраности Малешев је назвао ретком привилегијом коју може донети само раскошан таленат. Посебно је истакао значај Грујичићеве посвећености нематеријалном културном наслеђу где врхуни ојкача (десетерачки ијекавски народни двостих) коју је писац обрадио на оригиналан књижевно-научни начин и оставио у аманет потомцима свога народа. Говорећи надахнуто о књизи интервјуа „Године и разговори“,  указао је Малешев и на Грујичићев праводиљубиви и виспрени полемички дух и способност да предмет полемике остане у епицентру „рата перима“ и да настали текст буде и уметнички релевантан и занимљив за читаоце. Препоручио је књигу „Године и раговори“ као жив документ једне поетско-духовне путање и ретко богате каријере.

Ненад Грујичић је захвалио Лончару и Малешеву на приказу књиге „Године и разговори“ и, поред осталог рекао – да после изласка овакве књиге његових интервјуа, он види себе у младим годинама и својим почецима који су веома снажни и непоновљиви. Све време у тим годинама осећао се незаштићеним, али неким дивним чудом храбрим и јаким да истрајава и не одустаје од свог песничког и духовног пута. Већ тада је знао да му у струци не може нико помоћи, то јест да у крилаћењу његовог талента мора сам водити рачуна о замасима новостворених крила и њиховом домету. Осетио сам се усамљеним и посвећеним на неки необично радостан начин, рекао је Грујичић, и – нису ми могли помоћи ни родитељи, ни ближњи, ни колеге и другари, чак ни институције и установе – нико. Напросто, у живој искри талента и рада све је морао да чини и постиже сам, уз Божју помоћ и веру, најпре.

Промоција друге књиге Бранковог кола у овом богатом колаж-програму на Бранков 201. рођендан била је посвећена песничком првенцу „Него како“ Бојане Јеленковић. Млада песникиња је показала урођену вештину казивања песама што је допринело одличном контакту с публиком која није штедела дланова. О књизи је говорио Данило Јовановић, млади песник Бранковог кола и актуелни лауреат награде „Стражилово“: „Лирски субјекат без длаке на језику, а опет емотиван и нежан, морао је баш у стиху да изрази своју жудњи и жеђ за честитошћу и правдом на свим нивоима. Све је у знаку двојке – два стиха, две риме, две душе, (или, пак, више њих у сукобу са светом), два гласа – један који ћути, и други који пише. Двојство на земљи и Тројству на небу кординате су у којима се крећу римовани дистиси у песмама ове књиге. Нешто у стиховима жели да се одупре мањкању људскости у свету,  трулежном и земаљском, нечему ниском и поганом, па стога лирски субјекат хоће да савлада вештину говорења, то јест изговарања оног пресудног НЕ.“

Рецензент књиге Ненад Грујичић, укратко је истакао да је песнички првенац „Него како“ Бојане Јеленковић пун музике, пун матерње мелодије језика, оних моћи урођеног звука везаног за сваку реч и њено значење. Отуда тако наглашена потреба да се римује, да се пева до „изнемоглости“ чиме се ствара штит који брани од опасности земаљског света међу људима. Уз све то, нагласио је, ова поезија поседује чудесни аспект мудрости која се не забашурује већ напротив пледира да се угледа на песнике-класике не само наше већ и поезије старог Рима и старе Грчке. Као прилог подршке младој песникињи, Јасна Миленовић је прочитала своју песму "Амо, Стражилову", која се налази у цветнику песама о Бранку "Ао, данче, ала си ми бео".

Данас је у Сремским Карловцима, 201. рођендан Бранка Радичевића био украшен на другом, завршном „Пролећњем Бранковом дану 2025“ наступом хора „Сунчана јесен“ из Сремских Карловаца, којим је надахнуто дириговала професорица Власта Малешевић. Радосне душе и пуног срца, публика је чула чувено „Бранково коло“ из „Ђачког растанка“ и антологијску Бранкову песму „Сретан пастир“: „Благо ми на виру / Сретноме пастиру,/ Амо стазе оде,// Моме амо оде,/ Па ту беле платно - / Остало им  златно.“ Са јучерашњим, овај пролећни Бранков дан остаје златним нитима извезен и тако уписан на савременој културној мапи Сремских Карловаца.

                                                                                                                                                        М. Борић