ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ БОЈАНЕ ЈЕЛЕНКОВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 8. март. 2025.

"НЕГО КАКО" - НОВА ПЕСНИЧКА КЊИГА У БРАНКОВОМ КОЛУ

     Данас је светло дана угледала  нова књига у издању Бранковог кола, песнички првенац „Него како“ Бојане Јеленковић. Песникиња је рођена 1. априла 1990. године у Крушевцу. Дипломирала на групи Српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Као наставник радила у школама у Александровцу, Брусу, Кривој Реци, Лаћиследу и Доброљупцима. Пише поезију, прозу и друго. Од објављених радова истиче се „Виноградарска лексика села Стубал“. Живи у Александровцу.

     Доносимо део рецензије и три песме из управо објављене књиге „Него како“.                                                                                                   М. Борић

ИЗ МЕЛАНХОЛИЈЕ У РАДОСТ

     Почесто савремена поезија своје упориште тражи у минулој, оној поезији која вековима пева о великим темама, о пролазности, љубави, смрти, срећи, патњи... Дабоме, она се данас укршта са савременим амблемима и знацима, и тако одаје епоху у којој настаје. Међутим, има кад нова поезија упорно свој ослонац тражи у мотивима које су призивали песници-класици.

     Поред неколико песама у слободном стиху, у књизи „Неко како“ Бојане Јеленковић, сусрећемо се са римовном поезијом, са дистисима (ретко катрен), то јест са стиховима каткад и у леонинској рими. Певање о отуђеном бићу, осуђеном на чекање и туђу доброту (милост), о меланхолији до унинија – све то представља тематску константу и атмосферу песничке збирке „Него како“.  Но, у овом рукопису бриди радост као доврхуњено осећање песме и света. Песникиња напипава сопствени дар и почиње да му се диви, само у њему види спас.

     Пред нама је рукопис који  радо читамо. Напросто, то је духовна творевина исцеђена из голог живота, улог који је готово једини преостао – нада, а за њом вера и љубав. Ово је рукопис другачији од многих што нам долазе у руке. Пожелимо Бојани Јеленковић пуно успеха и стваралачког заноса у трагању за новим песничким формама и облицима. А темâ и мотива њеним знатижељним чулима никад неће недостајати.

                                                                                                                  (Из рецензије Ненада Грујичића)

Бојана Јеленковић

ЗАЉУЉАНИ БРОД

Прижељкујем загрљај један

да удомим успомене давне

и осмех на лицу

да обришем сузе.

Оно што гледам није ми крај срца,

све што слушам

далеко је од душе.

Извесно је лутање

бродом исцепаних једара.

Ветар је јак,

емоције су назебле,

па се тешко и такве лече.

Сви други, неки тамо,

они моји и туђи говоре

да једра прилагодим ветру.

Узалуд... ветар јаче дува!

Прети катастрофа!

Чујем само јаук умилног гласа

тамо на површини,

онамо где пада мрак.

И тако! Мој брод плови,

плови, љуљају га ветрови,

хоће да га потопе, а он плови.

Зна се да унутарњи сјај, мали,

покретачки, овамо на палуби,

онамо на дну душе потајно

верује, дрхтаво се нада.

Јер снага може... зауставити буру.

Може огрејати сунце,

и осушити исцепану хаљину

путнице ка непознатом.

Удахнути вапај слободе

на отвореном мору,

донети сигурност ћутања

и умирити зебњу слушања.

Путница упорно призива,

призива и сакрива се међу олујама

све док је не потопе сунчани валови.

НЕКИ ДАНИ

Дођу тако неки дани када смо сами,

стигну непозвани,

таман мислиш заборављени

да подсете и врате,

тек толико мир да скрате у касне сате.

И док бежиш од њих,

они ти све ближе.

Бол ка срцу гамиже,

суза сузу тек да стиже.

Немаш где, немаш куда,

том стазом идеш свуда,

и лево и десно

и несвесно и свесно,

неки дани ти у походе ходе,

твоја бол нема где да оде.

Док се молиш да све прође,

још понеки гост ти дође,

мислећи о њему

предаш заборав свему

јер ти тако срце тражи.

Доста је било лажи.

ВЕЧНОСТ ТРЕНА

Дани пролазе и све се мења,

нестална постају наша хтења.

Вечност се ненадано слије у један трен

и човек одједном постане обележен.

Живи у заблуди да бесконачно траје,

па застане и освести се, не хаје.

Важан је само данашњи дан

иако не мора да се оствари сваки сан.

И у стрепњи има неке милине,

не ваља бежати од неосвојене својине.

Тајне живота нико није напречац докучио,

дани пролазе, да живи, човек није научио.

Мучи га поређење с другима

узоре тражи у погрешним људима.

У општем метежу где свако гледа себе,

неутврђена вредност се велича и гребе.

Сви постају другима и себи несносни и криви,

а морају освајати тренутке и сате да би били живи.

И напослетку, ситнице карактеришу човека,

у њима обитава до краја свог века.

            (Из књиге „Него како“, Бранково коло, 2025)