НАГРАДА „ДРАГОЈЛО ДУДИЋ“ НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ ЗА КЊИГУ „КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО“

 

Сремски Карловци – Нови Сад – Београд, 15. новембар 2024.

ГРУЈИЧИЋУ ПРЕСТИЖНА НАГРАДА ЗА ПОЕМУ "КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО" (РЕЧИТАТИВ О ГЕНОЦИДУ, ЗАБОРАВУ И СЛОБОДИ)

 

Престижном наградом „Драгојло Дудић“ за књижевност и историју, коју истоимена фондација у Београду додељује већ педесет четири године, овенчана је књига-поема Ненада Грујичића „Козаро, сејо и прамајко“ – Речитатив о геноциду, забораву и слободи, у издању Бесједе из Бањалуке, 2023. Оцењивачка комисија Фондације „Драгојло Дудић“ радила је у саставу: председник – др Милан Кољанин, чланови –  др Славица Гароња Радованац, Љиљана Дугалић, Момчило Исић и Ђорђе Пражић, а једногласну одлуку донела 12. новембра.  

            За књигу-поему Ненада Грујичића „Козаро, сејо и прамајко“ – Речитатив о геноциду, забораву и слободи, која је једним својим делом објављена прошле године у августу у Културном додатку београдских "Вечерњих новости" на двема средњим странама овог дневног листа, у образложењу комисије поред осталог стоји: „Реномирани савремени српски песник Ненад Грујичић, објавио је поему у 20 певања, посвећену у целости библијском страдању српског (крајишког) народа на планини Козари у јуну и јулу 1942. године. Са озбиљним претходницима у песничкој традицији на ову тему (Скендер Куленовић), Ненад Грујичић је песнички и тематски надоградио Скендерову чувену поему „Стојанка мајка Кнежопољка“, проширујући симболику материнства и женског принципа (сејо и прамајко!) на читаву планину Козару, допевавајући целокупну судбину и усуд српског народа на простору Босне и Херцеговине од 19. века до данашњих дана. Сумирајући кроз централна певања књиге поразну спознају, песник уочава да је ова тема  последњих деценија 21. века готово намерно у јавној сфери препуштена забораву, то јест да се на овом простору за век и по мало шта променило у усуду српског народа коме је непријатељ остао – исти. Стога је ова поема „о геноциду, забораву и слободи“ вишеслојна, свеобухватна и значајна песничка творевина, надахнуто испевана у бритком и богатом песничком стилу и језику Ненада Грујичића, насталим на богатој усменој песничкој традицији српског народа Босанске Крајине, а истовремено модерна, отрежњујућа и опомињућа поетска синтеза, доврхуњена у чувеном „козарском колу“ на крају поеме, у које се и сам песник хвата.

          Овогодишња награда „Драгојло Дудић“, за прозу, припала је двема аутентичним ауторкама: Ивани Спахић за роман „Свитање“, о страдању Срба у Пребиловцима у Херцеговини (Завод за уџбенике и наставна средства, Ново Сарајево, 2024) и Анки Пађен за аутобиографски роман „Заборављена истина“, о детињем бегу са Баније из НДХ (Партенон, Београд, 2024). Одлуку о наградама потврдио је Управни одбор Фондације на челу са Милошем Јевтићем.

          Овогодишња награда  „Драгојло Дудић“ новим лауреатима свечано ће бити уручена  9. децембра  у просторијама Фондације "Драгојло Дудић", Београд, Савски трг 9.

          Већ преко пола столећа, од 1971. године, ова награда носи име по Драгојлу Дудићу, рођеном 9. децембра 1887. године у селу Клинци код Ваљева. Земљорадник и писац, био учесник балканских ратова, те Првог и Другог светског. После повлачења-преласка српске војске преко Албаније 1915. године и Солунског фронта, трајно се определио за идеје социјалне правде. Српски борац и револуционар, учесник у народноослободилачком отпору према страном агресору. Био је организатор устанка против нацистичке Немачке у Западној Србији. Погинуо у борби са Немцима 29. новембра 1941. године код Мачката на Златибору. Постхумно, 1949. године проглашен је за народног хероја.  

          Познат је Дудићев "Дневник 1941" којим је обухваћен период од 1. августа до 5. новембра 1941. године.  Дневник је објављен 1945. године и представља изузетно сведочанство о почецима устанка у Србији. Иво Андрић је о „Дневнику 1941“ Драгојла Дудића написао: "То је један од оних записа у чијем постанку књижевни планови и амбиције нису играли никакву улогу, а који управо зато имају и за књижевност огромну документарну вредност, и који се, што је најчудније, и сами уздижу до непосредног правог књижевног израза." А Владимир Дедијер додао: "То је права историја одоздо, историја која се не труди да опише догађаје онако како би они требало да се одвијају, већ онако како су се дешавали." Између Првог и Другог светског рата Драгојло Дудић објављивао у листовима и часописима: „Политика“, „Радничке новине“, „За плугом“ (зборник сељака писаца)“, "Рад" и „Народна правда“.

 

 

Ненад Грујичић

КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО

Речитатив о геноциду, забораву и слободи

(Одломак из награђене књиге)
 

И прође боговетни дан и стиже поноћ,

и поново ударише на крвнички осињак

на прометејским прсима непомичне Патрије,

у буктињи и зубљи, у пожару и огњуштини,

у невиђеној ватри и грмљавини цијеви,

у сукљању нечастиве але и немани,

исплаженог пламења и дима, јеке и одјека,

звука и надзвука из земље и с неба,

у клупку и дављењу живота и смрти,

у набодима и прободима хладнога сјечива,

са проливеним утробама и главама на гребенима.

 

У поноћном видјелу као у пô бијела дана,

у огњу су се видјела још жива

лица људске кланице,

бјеше то караказан за смак свијета,

у муњама и ломачама, у срученој лавини,

у горњој тачки битке на Козари,

четвртог јула четрдест друге,

у непојамној изгибији и једних и других,

у спријеченом другом нападу на Патрији.

 

И све се узвиси до тихе мјесечине,

до заустављених казаљки Божјега звјездарника,

и нагло клекну све, истопи се и паде,

токну задњи дамар крви,

источи последња кап,

и све дахну и – издахну.

 

У ноћи козарске трагедије,

са чистога љетнога свода,

као да се ништа није збило,

звијежђе и сазвијежђе

надвремено наставља да трепери

побратимством лица у свемиру.

 

Са првим сунчевим изгревком што освјетли

рушевину сукрвне битке на Патрији,

са хиљадама лешева једних преко других,

затрнулих и ледених у рововима и на жицама,

са војничким чиновима и поцијепаним раменима,

поубијаним бијелим лицима на крвавим главама,

на твоме косовскоме стратишту, мајко Козаро,

са јачањем сунчеве круне видик се ширио

по обронцима затрпаним људским тјелесима,

по падинама без живога човјека и даха,

у кричавом надлијетању све бројнијих

јата птица грабљивица.

 

Обасјани леже српски партизани

по баирима и падинама на пољу Патријском,

код јеловачке цркве Вазнесење Господње,

на Спасовдан, четрдесети дан после Васкрса,

искасапљени и потргани, неопојани и несахрањени,

са подневном сунчевином и гугутима кукувија,

вазнесени на козарском Газиместану.

 

Роди, мајко, још једног ко мене,

па ћеш имат` двије успомене.

 

О, Боже једини, ти си видио све, помози

и спаси душе кланих ножевима „србосјецима“,

сјекирама и закривљеним брадвама,

на заравнима и стијенама, у потоцима и јаругама,

у луговима и шумама, увалама и завалама,

под бринама и усјецима.

у крошњама сломљеног и спаљеног дрвећа,

поред опрљених пањева и жила,

даруј, Боже, рајске предјеле козарским душама.

 

И не заборавимо, ми који кратко памтимо,

хиљаде Срба у Јасеновцу и Градини,

стријељане и пресјечених вратова,

завезане у стрòже и џакове, живе бацане у бунаре,

у жицу мотане и везане, у ријеку Саву туране,

не заборавимо логор Сајмиште у Земуну,

логоре за дјецу у Сиску и Јастребарском,

логоре у Њемачкој и Норвешкој, и другдје,

свугдје гдје завршише с ове планине, и Крајине,

нестали, никад пронађени,

удављени у душегупкама и коморама,

кувани у котловима за прављење сапуна.

 

Избави ме од непријатеља мојих, Господе,

и од оних што устају на ме, заклони ме!

 

А млади владика рече:

Не заборавимо пустити сузу,

упалити свијећу и молитвом разданити мрак,

помолити се за мученике-претке,

замолити их да се они помоле за нас,

да им покажемо да их нису заборавили

они чије рођење на Земљи нису дочекали,

ми са заборавом тумарамо кроз свијет

не знајући ни коме ни куда идемо,

не заборавимо живи у времену

оне који су у вјечности.

 

Не дајмо да високи представник смрти

у Другом свјетском рату на овој планини

ћушне истину под тепих и наметне причу

од које тобож почиње нови свијет,

да за своје злодјело оптужи нас Србе,

а себе, вукодлака, опере кроз минуле ратове

и заштити се од почињеног геноцида над нама.

 

Не дајмо да нас окупаторском

причом о бољој будућности,

високи најушни представник

поново дочека на нож

и баци у справе за мучење,

изведе пред стријељачки строј

и нареди да мијењамо свијест и поглед на свијет,

да заборавимо из чијег смо гнијезда окрилатили.

 

Молимо се свемогућем Богу

на парастосима свакодневне смјене дана и ноћи

за назор ишчупане душе наших недужних,

не дозволимо да такозвана дипломатска

и политичка средства обришу

њемачка и усташка непочинства над нама,

а за узврат данајски да нам понуде

економске повластице на кредит,

зној српскога робља у колонијалним фабрикама

на обалама Сане и Уне, Мораве и Тамиша.

 

И Тебе да заборавимо, Козаро,

то сад тражи он, и пријети,

ниских удараца представник силе

на западном Балкану тражи

да ставимо дланове на очи

кад угледамо њежну дугу

разапету изнад тебе и Просаре,

хорски сложене боје дуге

у Богу упокојене дјеце,

у пјесми анђела без дисања и застанка,

дугу која говори о ништитељском злодјелу

странца и његовог помагача из нашега језика,

странца што ни на Козари,

гле, не показује кајање,

већ к’о јуне упире и тражи

да све наше записано у времену

избришемо школском гумицом,

избијелимо истину у глави 

и – ћутимо као муле.

 

Нећу да слушам инквизиторе

у франкенштајновским фраковима и цилиндрима,

у колонијалним црно-бијелим рукавицама

на шакама крвавим до лаката и рамена,

са Дракулиним очњацима у нашим аортама.

 

Одгурнути њушке да нас јудински пољубе,

одбити луциферовске савјете и приједлоге,

демистификовати упаковане интриге и подвале,

негирати њихове ван разума уредбе и законе,

очистити ћошкове и таване од њиховог мишомора,

избјегавати их као преврнуте грабље и виле

под босим ногама на стрнокосима

и стрњикама послије пљуска на обалама,

склонити сјекиру и брадву

далеко од њиховог пања посјеченог у нашој шуми,

не дати окупаторима да пишу „устав“

о опјеваној српској ријеци без граница,

запјевати им на зачепљено глуво уво:

 

Дрино водо, жубора ти твога,

немој бити међа рода мога!

 

Зашто у миру не долазе к теби, мајко Козаро,

већ нам се смијешно надмени

обраћају као идиотима и луткама,

и нема их на свечаностима поезије,

наше слободе, ината и отпора,

зашто већ једном не егленишу с нама

као себи равнима и бољима,

била би то прилика да им као људи

протоколарно с осмијехом уручимо

ископане њихове шљемове у рђи,

у Кнежопољу славном.

 

И зато народ каже:

покупите своје прње и документе,

меморандуме, потписе и гивикте,

идите својој дјеци и унуцима,

оставите нашу дјецу и наше унуке;

кад слетите на минхенски аеродром

купите својима играчке и поклоне,

ништа не носите одавде – уклето је то за вас.

 

Пустите нашу дјецу у Поткозарју

да с родитељима у воћњацима

тресу уз пјесму шљиве ранке,

и настављају да купе савке и плавке,

да пеку ракију и пекмез од трноваче,

пустите нашу дјецу да на својим

ријекама и притокама, слаповима и језерима,

лове деверике и кленове, костреше и мренове,

да на врбове рашљице навјењују

пастрмке и шкобаље, штуке и сомове,

да у воду врате лињке и златице,

шаране и живе бјелице;

и ваша дјеца нека то чине

од Шварцвалда до Оберкохена,

никад им нисмо долазили ноћу да пуцамо,

нити да дијелимо лекције о животу,

као што их ви подучавате

о људолову на Балкану,

ми бисмо им причали како пред ноћ

рибе искачу из воде

и бјеласају под бијелим мјесецом,

учили бисмо их, и то би било најсложеније,

како се са првим сумраком

од обале до обале разапињу „канати“

са трокуким удицама и натакнутим жабама,

а уловљене велике сомове зором

на рамену пјевајући кроз село носе кући:

 

Чуј, Милева, како риба пјева,

риба пјева: Удај се Милева!

 

Никад нас нисте позвали на излет,

у вашу башту звану „четврти рајски врт“,

на ваше чувено пиво „берлинервајс“

на баварска пецива, переце и кифле,

на празничне ситне колаче „линзере“,

нисте звали ни на слатки хлеб „штолен“,

ни на супу „филештајнер“ од црвеног кромпира,

лука и целера, мркве на дебеле колутове,

празилука на танке прстенчиће,

никад на швапску шунку и палачинке,

на слани куглоф од тиквица и путера,

ни на љуту кобасицу из Баварске,

ни на поховане шницле од свињетине,

на пуњено прасе на њемачки начин,

на пуњеног голуба из Баден-Виртемберга,

а све то заливено коњаком и бијелим вином,

па онда и опљачканом балканском шљивовицом

у подруму дједа Ханса из Келна

са пуцачким успоменама са мајке Козаре наше.

 

Али зато сте ви долазили

за нашу софру, и незвани, и незнани,

без позива – ми таквога зовемо погузија,

читав двадесети вијек, и овај пришивен на њега,

турали сте се међу нашу родбину

и госте за пуним српским трпезама,

долазили на пите масленице и кљукуше,

гужваре и квргуше, разљевуше и звркуше.

 

Мили Боже, слатка ли је пура

кад се у њу кајмака нагура!

 

Навукли се на нашу препеченицу

из букове и храстове буради,

мрку и жуту као обад и стршљен,

долазили на ораховачу и медовачу,

комовицу и брљу из наше пјесме,

из нашега весеља и вика, крика и повика.

 

Око котла засјели бећари

па на пинту ширу ишћерали!

 

Локали сте нашу љуту,

ви кажете – „шливовиц“,

па крушковачу и дуњевачу,

не зна се која је боља, је ли:

кајсијевача или  бресковача,

клековача или јабуковача?

 

Ој, ракијо од педесет гради,

шта од моје младости уради?!

 

Сједали сте под пуном ратном опремом

за наш сто са топлом супом у поврћу,

сркали крајишку чорбу

и грабили омач у тијесту,

смијали се док смо вам пјевали,

облизивали се и халапљиво ждерали

печено прасе на ражњу с јабуком у устима,

мљацкали крцкаву кожурицу и шњиту с мочом,

бечили се на сватовски колач и кољиво,

на мућени пекмез од дрењина.

 

Купус, кромпир и врућа сланина,

од то троје нема огризина!

 

Нећу да гледам пропагандне политичке

сплачине са демонских телевизија,

нећу да читам наслове улитане штампе

што води у заглупљивање и нулу од човјека,

нећу пред очи силиконске водитељке,

пуноглавке са дрогираним намигивањем,

вјештице са штиклама до кољена,

метлама и ноктима на развлачење,

нећу да лочем лицемјерје и цинизам

са ђавољих платформи и мрежа,

збрзаних портала и убрзаних телефона.

 

Ево ме на Мраковици, Козаро мајко,

ја голуб и змија, благ и приправан на све,

у земној милини са својим родом,

васкрсавам у завичајном витлу пјесме,

а прваче и натпјевавају се још неожењени

младићи Грујичићи: мој отац Драшко,

дјед Спасоја и прадјед Никола,

да ојкачу изнад зимзелених крошања

чују сви – до бијеле пчеле и бијелога орла:

 

Грло моје к’о тамбура јада,

никад није јадало к’о сада.

Ево дође да запјевам вóђе,

ево сада па јопет некада!

                                                                                               Приредила: М. Борић