ПОБЕДА ДУХОВНОГА НАД МАТЕРИЈАЛНИМ

ЧЕТИРИ НОВЕ КЊИГЕ О БЕСМРТНОМ БРАНКУ

(И сонет "Минина тајна")

"Блиц недеље", Београд, 27. октобар 2024.

Пише: Ненад Грујичић

„Књиге су потребне, живот је неопходан, једно од другог не треба одвајати“, написао је Иво Андрић. А откривајући (1955) на Калемегдану споменик Бранку Радичевићу рекао да правим песницима ни време ни људи не могу ништа. Тако нас опомиње и 200. годишњица рођења Алексија Радичевића, велики јубилеј којем се усрдно морамо поклонити и наново радовати непролазном младићу српске поезије.

Велики јубилеј, дакле, још траје – целе године, и – управо се у нашим рукама налазе још неке важне, свеже књиге Бранковога кола штампане о двестотој годишњици рођења Алексија Радичевића. Тако, за септембарско, 53. Бранково коло изашао је други том књиге „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов, трагови и сећања, цртице и коментари – 1972-1992.“ Затим, зборник радова „Живот песничког дела Бранка Радичевића“, беседарник „Свечане речи“ – и збирка „Сонети о земаљској љубави“. Аутор сам прве и последње у низу, а другу и трећу приредили смо Растко Лончар и ја.

После првог тома „Коло, коло, наоколо – Појаве и портрети“, коју је Бранково коло штампало за „Пролећне Бранкове дане 2024“, сада је ту и поменути други том, ексклузивног изгледа, на 600 страна, и са преко 200 оригиналних фотографија из периода 1972-1992.  Ту књигу бисмо могли назвати хроником, или тако некако. Мемоарима, да, али и то је недовољно. Од самог почетка лебдело је питање како је жанровски одредити. Можда то и није важно.

Питао сам се како и на који начин створити књигу поводом пола столећа институције Бранково коло, а у знаку двестоте годишњице рођења Бранка Радичевића? Да ли донети голу фактографију и статистички приложити податке? Или писати разиграно и отворено, у мери животне истине и слободе? Укрштати једно и друго, у снази веродостојног доживљаја и израза?

Ово је други том истога наслова, а са другачијим поднасловом – „Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“. Појам стражиловски користим као амблем једне поетике по којој је српска поезија препознатљива и чувена, то јест бранковски репрезентативна: стражиловска линија певања! Дабоме, и Стражилово као српски Парнас: Бранко са невиним вилама које га крунишу, попут Аполона окруженог музама. Свети симбол поезије и уметности.

Овакве књиге веома су ретке, кажу други, и не пишу се тек тако. И није баш сваком дато да их донесе на свет. Не бих да се узносим, но то су странице које заиста исписује живот. И, морао сам имати срећу чију звезду никад нисам подразумевао, нити издао, већ сам је у грудима чувао и неговао. Привилегија и залог, судбина и част.

Збиља, како сам написао други том књиге „Коло, коло, наоколо“ – улазио и излазио из сна сваки дан. Можда сам успео да се добије нека врста амалгама са специфичним бојама и укусима, звуцима и мирисима, са непрекидним изненађењима у лепоти загрљаја са минулим временом, као у љубави с бићем које неизмерно волите, са братским поздравима раширених руку према онима који вам долазе у госте.

Да, и први и други том књиге „Коло, коло, наоколо“ јесте игра духа у вечито младом колу зачињеном трудом и окићеном радошћу. Живот са таквом чигром, плаховитом, виловитом, у новим круговима и елипсама, непрекидно и страсно. Коло, коло, наоколо – кроз простор и време, надахнуто и рационално, свуда и отуда, тамо и „амо, амо, да се скупа поиграмо“. Лет у тангентним додирима и суштаственим прожимањима са оним што је било, што јесте и што ће бити. Дакле, и стражиловски, и сремскокарловачки, и новосадски калеидоскиоп живих појава и слика у дивном чуду које се зове Бранково коло. Нећу ни једно име из ове књиге поменути, ту врсту изненађења препуштам онима који се докопају и првог и другог тома књиге „Коло, коло, наоколо“. Некима сам на Београдском сајму књига написао узвишене посвете.

А књига „Свечане речи“, она је устари беседарник кроз пола столећа трајања Бранковог кола. То су септембарске беседе изговорене на свечаним отварањима Бранковог кола у славној Карловачкој гимназији. Сабране и сачуване, из пера и срца истакнутих песника, и понеког прозаисте, редом, онако како су долазили на Бранково коло: Перо Зубац, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Блаже Конески, Драгутин Тадијановић, Бошко Петровић, Душан Костић, Милорад Павић, Слободан Селенић, Матија Бећковић, Борислав Пекић, Рајко Петров Ного, Љубомир Симовић, Танасије Младеновић, Иван В. Лалић, Алек Вукадиновић, Дејан Медаковић, Миодраг Павловић, Павле Поповић, Драгомир Брајквић, Раша Попов, Душко Трифуновић, Светлана Велмар Јанковић, Ранко Рисојевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Крстивоје Илић, Иван Гађански, Мирослав Максимовић, Миро Вуксановић, Милосав Тешић, Иван Негришорац, Владимир Јагличић, Милован Витезовић, Ђорђо Сладоје, Радомир Андрић, Стеван Тонтић, Милисав Савић, Милан Ненадић, Анђелко Анушић, Братислав Милановић, Слободан  Зубановић и Славомир Гвозденовић.

Душко Трифуновић је једини који је беседу  говорио без читања, из главе, истина – почео је да чита свој текст о Бранку, а онда је након неколико реченица, ставио га у џеп и наставио гледајући публици у очи: „О Бранку Радичевићу сам знао да је рођен у Славонском Броду, 1824. А ја сам сто девет година касније рођен у Босанском Броду.“ Душко Радовић је рекао: „Данашња Бранкова браћа зову се Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић, Бора Ђорђевић,Џони Штулић, Ибрица Јусић и многи други који знају да је живот старији од поезије и да се од живота не може побећи у поезију. Матија Бећковић, пак: „Тако је Бранко Радичевић постао не само први прави песник за кога сам чуо, него је његов лик за мене остао олицетворење песника.“

Ево насловâ беседа, који сами прецизно (и разноврсно) говоре о Бранку – „Бранкова млада смрт“ (Слободан Селенић), „Непомућена младост поезије“ (Миодраг Павловић), „Самоникли Бранко Радичевић“ (Иван В. Лалић), „Мироточива дуга поезије“ (Алек Вукадиновић), „Песник видилац“ (Светлана Велмар Јанковић), „Бранкова молитва“ (Ранко Рисојевић), „Жубор и усклик“ (Слободан Ракитић), „Кућа српског језика“ (Иван Гађански), „Исходиште модерног српског песништва“ (Милосав Тешић), „Наша пјесничка икона“ (Стеван Тонтић), „Најмлађи и најлепши“ (Милисав Савић), „Младац стражиловски“ (Милан Ненадић) и други.

Бранково коло, затим, објавило је пре септембра значајан зборник радова посвећен Бранку Радичевићу у оквиру прославе два века од његовог рођења. У зборнику се налазе свежи радови угледних научника, критичара и песника: Ненада Николића, Антонија З. Симића, Бошка Сувајџића, Ненада Кебаре, Уроша Ристановића, Ане М. Зечевић, Данице В. Столић, Милутина Б. Ђуричковић, Слађане  Миленковић, Растка Лончара, Маје Белегишанин Ивановић, Лазара Букве, Љиљане Павловић Ћирић, Будимира Дубака, Славомира Гвозденовића, Александре Мариловић, Дајане Петровић, Валентине Златановић Марковић, Марије Дубачкић, Милана Громовића и Бојане Кулиџан Громовић.

Зборник је штампан на темељу радова прочитаних на Округлом столу „Живот песничког дела Бранка Радичевића“  на „Пролећним Бранковим данима 2024“, који је био  организован на сâм дан песниковог рођења, 28. марта у Карловачкој гимназији коју је Алексије Радичевић похађао од 1835. дио 1841. године. Истога дана на Стражилову поред Бранковог гроба наступило је двадесет девет песника који су певали Алексију Радичевићу у част, а потом наставили на ручку „Бранков чардак“. По завршетку Округлог стола, ручак за учеснике у ресторану „Четири лава“ у Сремским Карловцима отворили су искусниу карловачки тамбураши чувеном Змајевом „Бранковом жељом“ и попратили потом другим Радичевићевим песмама.

Ево наслова неких радова из зборника: „Бранко Радичевић у амлагаму поезије и музике“ (А. Зечевић) , „Бранко Радичевић у песничком делу лиричара међуратне српске књижевности“ (Р. Лончар), „Град у поеми Безимена Бранка Радичевића (Н. Николић), „Косензација у систему песничког текста Бранка Радичевића“ (Н. Кебара),  „Сонет и други песнички облици у Бранковом опусу“ (М. Белегишанин),  „Тама и светлост у Бранковој поезији“ (Љ. Павловић-Ћирић),  „Космичке визије Бранка Радичевића“ (У. Ристановић), „Божја реч у поезији Бранка Радичевића“ (В. Златановић-Марковић), „Бранко, Црна Гора и Његош“ (Б. Дубак) и други.

Ове књиге у издању Бранковог кола и двестота годишњица рођења Бранка Радичевића, славнога песника српског романтизма, чије се дело стопило с душом народа,  представљају заиста ретку привилегију у времену. Осећај што се јавља поводом штампања таквих књига и јубилеја чини нас другачијима наспрам инерције свакодневнога живота. Овај јубилеј са конкретним књигама указује на, поновићемо, нашу пролазност и смртност, али и победу духовнога над материјалним.  

Ненад Грујичић

МИНИНА ТАЈНА

Да, Мина Караџић волела  је Бранка,

а и он је њојзи своје срце слао,

али међу њима није никла травка

са цвећем у врту што би плода дао.

Има кад се љубав на више начина

омета на Земљи невидљивим путем,

кад двоје не могу од туђих зачина

и зависти густе да саставе усне.

Елем, да је могло, ту би нешто никло

(и даље земаљски пролазно, с мукама),

али ни то није. Пита ли се ико

зашто ли је Бранко умро на рукама

њене мајке Ане за коју се знало

да јој је до Бранка и те како стало.

         (Из књиге „Сонети о земаљској љубави“, Бранково коло, 2024)

      На фотографијама:

1) Иван В. Лалић свечно отвара 24. Бранково коло, 1995; 2) Рајко Петров Ного Свечано отвара 21. Бранково коло, 1992; 3) Ненад Грујичић са новим књигама; 4) Ненад Грујичић и Зоран Радисављевић са ђацима на 67. Сајму књига у Београду