НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА, ПОМАЛО

Београд, 23. октобар 2024.

КЊИГЕ, СУСРЕТИ И СЕЋАЊА

На Београдски сајам књига редовно идем још од појаве моје прве књиге поезије Матерњи језик (1978).  Појавом друге ми књиге Линије на длану (1980), одлазак на сајам се утврдио као обавеза. Деценијама сам, не питајући, стизао на Сајам књига у Београд, а овде у Новом Саду основао пре три деценије Међународни салон књига. И не само зато, био сам и на овогодишњем, 67. Сајму књига.

Није Сајам књига у Београду као некад, сада је то вашар књиге огољене трговине, врло присутног кича и шунда, а намножили су се као никад аматери-песници, па с њима у сам „врх″ избијају и ријалити пискарала. Међутим, одржава се ипак озбиљна књижевност, не да се, има издавача који заљубљено и посвећено о томе брину, сналазе се како знају и умеју, не дају да стара и културна смотра књиге пропадне. Свака част и - капа доле!

Објављивао сам књиге код наших највећих издавача: Просвета,  Матица српска, БИГЗ, Српска књижевна задруга,  Време књиге (Стубови културе), Завод за уџбенике и наставна средства,  Прометеј, Службени гласник, Глас српски и други. Сећам се да ми је професор Славко Гордић говорио да после прве и друге књиге (које су изашле код важних издавача) строго водим рачуна где објављујем књиге.

На Сајму књига у Београду  данас сусретох песника Бећира Вуковића из Црне  Горе.  Моја генерација! Подуго се нисмо видели.  Долазио је на Бранково коло као љути млади боем осамдесетих и деведесетих. Управо сам се јутрос био угнездио на штанду мога старог издавача –  Службени гласник – лепо примљен од уредница, почашћен и угошћен од њих лично, како ваља и требује, а и оне су списатељице. Људи су данас жељни доброте, нормалности и лепе речи. У Службеном гласнику објавио сам књигу есеја, сећања, записа, полемика и дневника, Руку на срце (2016) и донео издавачу вредну награду – Браћа Мицић. То се не заборавља – издавач је правио и посебну промоцију. О књизи говорили Петар Арбутина и Марија Слобода.

Бећиру Вуковићу даривах свежу књигу Бранковога кола Свечане речи – беседарник, редак бедекер кроз свечана отварања септембарских Бранкових кола од 1972. до 2024. године. И ова књига је штампана о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића . Уз портрете беседника, указаше се и њихова имена, а Бећир удивљен и срећан што постаје власник такве уникатне књиге коју смо приредили Растко Лончар и ја. Листа побратим Бећир Свечане речи, а антологијске беседе у времену се смењују, смењују... Сабране и сачуване, из пера и срца истакнутих песника, и понеког прозаисте, редом, онако како су долазили на Бранково коло: Перо Зубац, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Блаже Конески, Драгутин Тадијановић, Бошко Петровић, Душан Костић, Милорад Павић, Слободан Селенић, Матија Бећковић, Борислав Пекић, Рајко Петров Ного, Љубомир Симовић, Танасије Младеновић, Иван В. Лалић, Алек Вукадиновић, Дејан Медаковић, Миодраг Павловић, Павле Поповић, Драгомир Брајквић, Раша Попов, Душко Трифуновић, Светлана Велмар Јанковић, Ранко Рисојевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Крстивоје Илић, Иван Гађански, Мирослав Максимовић, Миро Вуксановић, Милосав Тешић, Иван Негришорац, Владимир Јагличић, Милован Витезовић, Ђорђо Сладоје, Радомир Андрић, Стеван Тонтић, Милисав Савић, Милан Ненадић, Анђелко Анушић, Братислав Милановић, Слободан  Зубановић и Славомир Гвозденовић.

При руци нам беху и друге моје књиге штампане у знаку прославе два века од рођења Бранка Радичевића: Коло, коло, наоколо –Појаве и портрети (Први том), Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов, трагови и сећања, цртице и коментари – 1972-1992 (Други том).  Затим, зборник радова Живот песничког дела Бранка Радичевића, цветник песама посвећених Бранку, Ао, данче, ала си ми бео – и збирка Сонети о земаљској љубави. Из ове последње у низу, ево уводне песме која започиње чувеним Бранковим стихом:

           БЕЗИМЕНА

Ње више нема, то је био звук,

нити се икад родила за мене,

ја само видех надвремени лук

како избија из обриса жене.

Ње више нема, то је био звук,

као лаки прх из нестварне пене,

ка хоризонту стуштио се мук

бачен у светлост, на пут душе њене.

Ње више нема, то је био звук,

тек честице траг из очиње мрене,

рука ми прође кроз њен вити струк,

додирнух сенку опеване жене.

Ње више нема, то је био звук,                              

само ме каткад у сну трзај прене.

Књигу Сонети о земљаској љубави, с мојом посветом (уз коментар – што имате леп рукопис!) присвојила је једна уредница Службеног гласника која је одмах почела да чита мој мали уводник:

„На 26. Бранковом колу (1997), Тема манифестације, из дана у дан,  текла је под насловом: „Земаљска љубав – анђео или демон“. На списку учесника: Владета Јеротић, Павле Угринов, Оља Ивањицки, Александар Тишма, Радослав Петковић, Вида Огњеновић, Светислав Басара, Биљана Вилимон, Јовица Аћин, Бранислав Лечић, Милица Мићић Димовска, Бојан Јовановић, Марина Арсенијевић и Александар Јерков.

Јеротић ме питао ко је предложио тему, одговорих – ја, а он рече – то је права тема.  Слушајући излагања, могло се уочити да има доста теоретског, али и живота у ономе што саопштавају међу собом веома различити учесници. Био је то баш калеидоскоп.

Најупечатљивија, а тиме и најоригиналнија теза за мене била је она коју је изложио Павле Угринов. Изнео је несвакидашње виђење да је земаљска љубав, уствари, некаква сила у два примерка, то јест непојамно биће које истовремено, својим двема половинама, понаособ, насели и жену и мушкарца. Па када се смести у ложницу душе, или чега већ, то неземаљско биће из два дела, једно време мирује и куња.

 А потом се (никад се не зна кад ће), једна половина пробуди и живне, отвори око, зрикаво гледа и подстиче ону другу (као неког свог близанца) у којој се такође буди ковитлац, па се и она клобучи и зачикава, изазива немире и чегрсти. Тако настаје велика промена расположења, као – без разлога, почињу проблеми и сукоби, свађе и гунгуле, лете предмети и најтеже увреде.

 Међутим, на неки невидљиви знак однекуд, обе половине се умире, као да ништа није било. Тихују и шашоље, смешкају се и милују, навале таласи разумевања, бриде тела опседнутих и – срећи нема краја . Страсно се дају једно другоме, у голој ватри говоре као деца тепајући, од миља ћапћући, непрестано понављајући изјаве што личе на олињале фразе у свакодневном нехају: само тебе обожавам, љубави моја, не могу живети без тебе, срећо моја највећа, мило злато моје, волим те највише на свету, ти си ми све што имам, љубави...

Док то траје, ко би рекао да може престати? И тако до новог сукоба оних двеју половина невидљиве немани што се населила у дубинама мушког и женског бића (принципа). Та смена анђела и демона може да траје годинама, а потпуно смиривање, то јест ослобађање од тзв. земаљске љубави наступа тек када се та ала из два дела, негде у њима, или ко зна где већ, угаси, замре и – умре. Једноставно, нестане. Ова песничка књига је могући наставак или, пак, почетак тог недовољно објашњеног вида живота или смрти.″

На фотографији са Сајма види се  један старији господин из Азање са посвећеним примерком књиге Коло,коло, наоколо (1), студенткиње са београдског Филолошког са другим томом истоимене књиге, затим једна наставница из Железника, са ђацима који држе потписани примерак цветника песама о Бранку. Прошетао сам мало од штанда до штанда: није то онај, велим, Сајам књига у Београду као некад, јер да јесте, у пратећим програмима ове чувене манифестације, никад не би била прескочена 200. годишњица рођења Бранка Радичевића чијом песмом Молитва започиње, гле, моја Антологија српске поезије (2012, 2013), песма у којој млади песник славећи Творевину боголико пева:

МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Ти’у реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Ду’ом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

      (На Васкрс, 1844)

                                                                                                               Н. Грујичић