Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСМЕ ИЗ НАГРАЂЕНИХ КЊИГА ПЕРЕ ЗУПЦА, ТОДОРА БЈЕЛКИЋА, ВАЛЕНТИНЕ МИЛАЧИЋ И ДАМИРА МАЛЕШЕВА

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 16. октобар 2024.
 

ПЕСМЕ ЧЕТВОРО НОВОНАГРАЂЕНИХ ПЕСНИКА „ПЕЧАТОМ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“ (1)

 

У два наврата донећемо песме овогодишњих лауреата престижне награде Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке“. Та је награда пандан „Вуковој“ по концепту, додељује се већем број заслужних аутора; „Вукова“ за укупно поље културе, а „Печат вароши сремскокарловачке“ за поље поезије.  На самом свом почетку, у години оснивања (1967), осам песника добило је ову награду. Сви лауреати у једној години, кроз поетичке разлике, уствари припомажу једни другима, подржавају се и славе певање у времену, а својим појавама и талентима конкретно указују на бесмртност поезије.

Таквим концептом развејавају се умишљености на песничкој сцени и отварају нови погледи и вредности наспрам додељивања разноврсних и многих награда. Бранково коло постало је корективни фактор актуелне песничке сцене поводом разних неправди, превида и грехова у сведеном и предвидивом облику награђивања у нашем, и не само нашем књижевном животу. Јединственим концептом на српској културној сцени Бранково коло даје шансу ширем спектру квалитетних имена да буду позитивно осветљена као разнолике и непоновљиве песничке судбине.

У првом кругу од осам актуелних лауреата, доносимо поезију четворо са по једном песмом из награђене књиге – Перо Зубац, Тодор Бјелкић, Валентина Милачић и Дамир Малешев. Уз изражену свест о новим добитницима награде, коју је Бранково коло донело у образложењу жирија, овде ћемо још мало проширити тај дијапазон оним  што је о лауреатима пре проглашења награде речено или писано, па ћемо уз сваког песника, уз његову песму, ставити и фрагмент из текстова њихових рецензената.

                                                                                    ***

       Перо Зубац (1945) добио је изузетну награду „Печат вароши сремскокарловачке“ за укупно дело. Недавно, припала му је и награда „Књижевни вијенац – Скендер Куленовић“ на Књижевним сусретима на Козари. Том приликом, Вуле Журић, председник жирија рекао је и ово: „Перо Зубац је то заслужио својим првим чувеним дјелом, а то су Мостарске кише. Међутим, ту се крије и нека врста замке зато што када напишете нешто тако вриједно у младости онда се може десити да никада више немате ништа толико вриједно. Међутим, Перо Зубац је пјевајући, пишући стихове и бивајући присутан на пјесничкој и на културној сцени, показао да је рођени пјесник и уствари награду за животно дјело овога пута не добија само пјесник за своја дјела, за своје стихове, за своје књиге, већ за све оно што је Перо Зубац урадио за нашу културу.“

 

Перо Зубац

ПОНОВО ТИ ГОВОРИМ ЉУБАВИ МОЈА

Поново ти говорим љубави моја
после путовања и свог живота пуста,
љубавну песму поново ти пишем
после песама искуства.

Поново ти говорим љубави моја
онај ком је било премало да воли
поново је овде пред вратима твојим
и поново спреман да те моли.

Поново ти говорим љубави моја
почео сам сјајно да понижавам и грешим
готово при крају и готово мртвац
на почетку ту сам да се тешим.

Поново ти говорим љубави моја
на обратном путу претвореном у таму
после седам мора и властите земље
дошао сам умрети у твом стану.

Поново ти говорим љубави моја
негде сам већ био, сад остављам све то
да ти после среће, храбрости и знања
да ти после свега вратим твоје место.

Поново ти говорим љубави моја
после лошег друштва, вина, ноћас стојим
сам пред твојим лицем спреман да ти кажем
као први пута опет: Ја те волим!

 

                                                                              ***

       Тодор Бјелкић (1946) добитник је „Печата вароши сремскокарловачке“ за књигу поезије „Исходишта и залазишта“ (Српска читаоница, Ириг, 2024). Рецезенткиња Жељка Аврић написала је о књизи и ово: „Лепо је читати поезију Тодора Бјелкића. Још је лепше, писати о њој. Она има – као и онај који пише – лице благости и меланхоолије. И кад тугују, и песник и поезија су му, са љубављу загледани у људе.  То је поезија писана срцем али и животним искуством и размишљањем о свету унутар и изван себе. Лековита је као загрљај, чак и кад пева о бурама у човековој души и ломовима на историјској ветрометини. Она је опомињујућа, емпатична и исцелитељска, пуна неизрециве нежности за појединца и васколики људски род.

 

Тодор Бјелкић

 

УЗ БОЦУ ВИНА

 

Господо

Конобари

Обер-мајстори

Шефови сала

Не заваравајте се

Нисам будала

Него донесите за сто

Вечерас мене

Мало крхкијег

И мало врућег

Али уз хладну

Боцу вина

Уз ледни слап

Горског рубина

Јер хоћу

Да пијем своје лице

И гараве птице

Сопствене очи

Хоћу укус звезда

Изнад Фрушке горе

Златне падалице

Што у рубине

Вина упаде,

А кажу

Да неко умире

Кад звезда пада

Вечерас нико

Нема права да умре

И не дам

Да икад

Ико умре

Умире

Одумре

И одумире

Донесите још

Једну боцу

Да учврстимо

Звездано небо

Уосталом

Можда звезда

И није пала

Можда сам ја

Испод астала.

 

                                                                            ***

       Валентина Милачић (1966) овенчана је „Печатом вароши сремскокарловачке»  за књигу поезије „Пјесма на жици“ (Бесједа, Бањалука, 2024). Рецензент ове књиге Мирко Вуковић, у дужем предговору, каже: „Валентина Милачић свијет види кроз крст. Таква перспектива, по природи ствари, отвара широк поглед на другу страну. Милачићка је пјесникиња која има тај крстолики поглед, што ће рећи да на свијет гледа јасно, кроз призму православне, христијанске, икономије. Њено унутрашње око је отворено за оно што око видје, њено унутрашње око је отворено за оно што ухо не чу. (...) Шта преостаје мени, који исписујем ове ретке са намјером да на најбољи начин (најбоље што могу!) препоручим најновију књигу песама Валентине Милачић, осим да поновим (сада помало и заједљиво): Загризи или бјежи! “

 

Валентина Милачић

ПРОЗОРИ ЉЕТА

 

Љето је на салашима,

на планинама, морима.

 

Љето је у сутонима,

затонима,

на чардацима,

у сунцокретима.

 

Љето је у дубинама,

даљинама,

пространствима

висинама.

 

Љето је

у тананим мислима,

у сјенци залуталог дамара

с јутром боје лаванде.

 

Љето је на површини

твојих дланова

и на вјетрометини

моје чежње.

 

                                                                                 ***

       Дамир Малешев (1966) награђен је „Печатом вароши сремскокарловачке“ за књигу поезије „Право значење душе“ (Ковачи културе, Нови Сад, 2024). О овој књизи Растко Лончар на њеним корицама каже: "Апологија творцу, ствароцима, створеном, и стварању – уколико би се у једној реченици покушали одредити правци у којима се креће Дамир Малешев у тежњи да дâ одговор на то шта је право значење душе. Стиховима, као најузвишенијим стваралачким чином датим човеку – и који човек може само сам себи одузети – Малешев се покушава оријентисати у контексту свега постојећег. Оним што интригира, јесте стварност која не доводи до расутости – она је могућа само онда када аутор схвати начело неминовности дијалектике расипања у различитим смеровима, да би се све оно обухваћено скупило у једно.“

 

Дамир Малешев

НА НОВОМ НОВОСАДСКОМ ГРОБЉУ

 

О, сви су они нечији

На плодној плантажи смрти,

Овлаш покривени земљом,

Тек да се не може чути

Бодлеровска гозба црва

И производња хумуса,

Тек да се испише повест

Над костима диносауруса.

 

О, сви су они нечији –

Зар нисмо урезали у камен,

Као у вечност, имена,

Патетичне поруке? И прамен

Косе постригли и развејали

У ветар? (Заборављени преци

Пописани су уредно

У Божијој картотеци.)

 

О, сви су они нечији

На Новом новосадском гробљу

И широм Земног шара,

Нико да умакне копљу

Непогрешивог ловца;

Сви измешани са нама,

О, сви су они нечији

На овом гробљу без храма.

 

Отужно мирише биље,

А још теже се болује

Кад кише расплачу земљу,

Кад позна јесен столује,

Кад магле замагле смисао

И путевима којима идемо.

(Житељи смрти не станују

Под урезаним именима.)

 

                                                                                                                                        Приредила М. Борић