У ПРИЈЕДОРУ ОБЕЛЕЖЕНА ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 18. септембар 2024.

НА КЊИЖЕВНОЈ КОЗАРИ БЕСЕДА И НОВА ПОЕМА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

На 52. Књижевним сусретима на Козари, у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору, одржан је  17. септембра програм „Сусрет с Ненадом Грујичићем“, посвећен 200. годишњици рођења Бранка Радичевића и представљању Грујичићеве књиге-поеме „Козаро, сејо и прамајко“. Угледног госта је публици представио Борис Еремић директор Галерије, а Грујичић одмах истакао да се као Приједорчанин пореклом осећа привилегованим беседником и песником у чувеној галерији у завичају, која носи име Сретена Стојановића, великог српског вајара, брата легендарног Младена Стојановића са Козаре.

Грујичић је потом изјавио да задовољство и „дар неба на земљи“ учинила му је чињеница да наступа у амбијенту где је 13. септембра отворена ликовна изложба „Совиљи“, која ће трајати до 18. октобра. Реч је несвакидашњој уметничкој приједорској породици која представља драгоценост у средини познатој по великим сликарима.  Грујичић је рекао да су му браћа Совиљи значајни пријатељи и саговорници од ране младости у Приједору, и да је с Радомиром похађао средњу техничку школу коју су, оба, ето, напустили, ценећи иначе оне друге који си имали смисла и дара за технику. Њих двојица су отишли путем књижевности и уметности. Грујичић је по лепоме поменуо затим и Весу и Зорана, и истакао да је пре три деценије на Бранковом колу организовао изложбу слика њиховог оца Милана Совиља. На изложби у Приједору су и слике Милановог брата Душка. 

На почеку беседе о Бранку Радичевићу, Ненад Грујичић је истакао да је поводом прославе стогодишњице Бранковог рођења, у Приједору 1924. године изведена представа „Бранко и вила“, и да је тај податак са фотографијом пронашао у тадашњем београдском“Илустрованом листу“. То је изненадило и заинтересовало публику за даљи ток беседе у којој је Грујичић објаснио зашто је Бранкова интервенција у српској поезији и језику толико значајна и радикалана, као и зашто чувено коло у „Ђачком растанку“ није југословенско већ српско.

Затим је Грујичић из свог цветника „Ао, данче, ала си ми бео“ прочитао песму Скендера Куленовића „Бранко сине“. (Грујичић је 2005. године на Козари добио награду са Скендеровим именом.) И та песма је изненадила и озарила публику (са аплаузом) да са великом пажњом прати беседу која је трајала дуже од сат времена, а личило је да је  као дланом о длан протекло време у коме су се низале мање познати и публици непознати детаљи о Бранку. Публика је чула да цветник садржи чак двеста песма посвећених Бранку, испеваних од стране сто четрдесет девет песника, од Његоша, Змаја и Шантића до данашњих дана

Потом се могло чути оно што већина не зна, наставио је Грујичић, да Бранко никад није наступио као песник у Сремским Карловцима иако се ту школовао шест године (1835-1841), јер је прву песму на српском језику уствари написао у Темишвару. И, беседник је онда отпевао део те песме, „Девојка на студенцу“, указујући потом на чињеницу да је досад компоновано 118 музичких дела на стихове и песме Бранка Радичевића почев од Јосифа Маринковића, Исидора Бајића, Стевана Мокрањца до Љиљане Петровић и Корнелија Ковача, па све до неки дан на Свечаном затварању 53. Бранковог кола када је изведено четири од седам потпуно нових композиција савремених и младих композиторки ( Станислава Гајић, Ивана Војновић, Ливија Јовчић и Јулија Бал), што је за прославу великог јубилеја од изузетног  значаја за проток времена и раст песничког култа Бранка Радичевића.

Затим је објаснио да је уствари непознато и то где је Бранко уствари становао у Карловцима, и да поводом тога постоји пет-шест претпоставки. Почетком Другог светског рата усташе су уништиле споменик Бранку (рад Ђорђа Јовановића) пред Карловачком гимназијом, а после рата подигнут 1947. године нови споменик (рад Владете Петрића) и одмах уз тај чин једна кућа у Стратимировићевој улици проглашена за ону у којој је становао Бранко Радичевић. Међутим, рекосмо, нико поуздано не може казати где је Бранко – Алексије Радичевић становао као ђак Карловачке гимназије.

Приликом преноса земних остатака Бранка Радичевића 1883. године из Беча на Стражилово, истакао је беседник, тадашњи штампани медији неуобичајено су много (нарочито новосадска „Застава“) најављивали овај спектакуларни догађај за који је био заинттересован бројни српски народ од Задра, Сплита и Книна, преко Сиска, Загреба и Петриње, све до Сомбора, Новог Сада и Кикинде и даље – Београда, Пожаревца и Скопја, и других градова и места где живи наш род.  О преносу пише и енглеска штампа. С обзиром да је интересовање било огромно, и знало се да ће силан свет одасвуд доћи на другу сахрану Бранка Радичевића на Стражилову, многи су питали и захтевали да се омогући народу да види и посети кућу у којој је Бранко становао.

И ту се Организациони одбор за пренос Бранка из Беча на Стражилову нашао у проблему. Грујичић је нагласио да је то томе прецизно писала Теодора Петровић, важна списатељица и угледна професорица Карловачке гимназије, чији је отац Јован био члан тог Одбора. О томе је Грујичић опсежно писао у поговору свог цветника „Ао, данче, ала си ми бео“: Отац Теодоре Петровић, Јован Симеоновић Чокић  пренео јој је да нико није у Карловцима знао да покаже адресу где је Бранко становао, а с обзиром да се пренос Бранкових костију догађа четрдесет две године после његовог одласка из Сремских Карловаца, многи професори и ђаци, потенцијални сведоци су помрли, чак се и оно сасвим мало живих  нису сећали који је то Бранко, то јест Алексије Радичевић у питању, јер у Карловцима није формиран као песник. Сведока дакле није било – Бранко као тајна, велика мистерија, а песнички култ након четвтрт века ћутања почео да расте. Тада је Одбор одлучио да једну омању кућу у простору иза данашње Богословије одреди као Бранкову да би многобројни свет могао да је види. На улазу су стављени Бранков портрет, венац и застава. Неколико дана после преноса, све то је скоњено и остао је да лепрша вео недокучиве тајне где је Бранко заиста становао.

Ако, дакле, 1883. године нико није знао где је Бранко у Карловцима становао, онда се питамо, рекао је Грујичић, како је могуће да је то неко знао 1947. године када је под идеолошком пресијом одређена Бранкова адреса у тренутку и чину тек подигнутог новог споменика пред Карловачком гимназијом, који и данас краси улаз у настарију српску школску установу. Дабоме, легенде и бајке расту поводом мита о Бранку, па је тако досад указивано на пет-шест адреса, ниједна сигурна, и о томе ћемо неки други.

У другом делу програма, који се спонтано прелио из првог, Ненад Грујичић је читао делове своје поеме „Козаро, сејо и прамајко“. Ту је исказан његов животни и  уметнички доживљај страдања српског народа и деце на Козари током познате фашистичке офанзиве. Поема дотиче и данашња времена и указује на злосутне знаке сличних аспирација оних који су тада слали своје трупе на голоруки народ и партизански отпор. Са живим сликама, богатог језика и јаке атмосфере, песник је привукао велику пажњу публике која је кроз своје биће проводила сваки прочитани стих. На појединим лицима виђене су и сузе и узбуђење, које доноси несвакидашњи доживљај поеме што се завршава народним двостихом „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада“, који је Грујичић изговорио а онда и отпевао ојкачком мелодијом тога краја, што је наново публику изненадило и донело пролом дугог и незадрживог аплауза, 

Поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, Бранково коло је даривало публици Књижевних сусрета на Козари неколико десетина најнових својих књига посвећених Бранку и великој годишњици која се једном јавља у стотину година. Поново су се чуле речи да таква годишњица обавезује да ми, у својој пролазности и смртности, обавезни смо због предака и потомака да достојно и с љубављу обележимо два века од рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, великог песника српског романтизма. Уз Сремске Карловце, Стражилово, Нови Сад, Бањалуку, Крушевац и Никшић, и ускоро одлазак Бранковог кола у Темишвар, и Приједор је, ево, на Књижевним сусретима на Козари, имао дивну прилику да у својој средини поново, након једног столећа, обележи велики јубилеј Бранка Радичевића, сада уз беседника која је у том граду завршио основну и средњу школу.

                                                                                                                                   М. Борић