ОДРЖАН ФИЛОЗОФСКИ СИМПОЗИЈУМ: ЗВЕЗДАНО НЕБО НАДА МНОМ И МОРАЛНИ ЗАКОН У МЕНИ

Doc. dr Goran Rujević

Odsek za filozofiju

Filozofski fakultet

Kantov doprinos razvoju koncepta galaksije

Kantov prekritički tekst „Opšta istorija prirode i teorija neba” iznedrio je

nekoliko značajnih doprinosa u astronomiji i kosmologiji. Dobro je poznata takozvana Kant-

Laplasova nebularna hipoteza o postanku Sunčevog sistema, a ređe se pominje to što je u ovom

spisu Kant razvio koncept koji blisko odgovara našem današnjem pojmu galaksije. Fenomen

Mlečnog puta je, naravno, bio poznat vekovima, ali ideja da to nije traka nasumično razbacanih

zvezda već lokalna struktura koja svoj specifičan oblik ima zbog toga što se naša tačka gledišta

nalazi unutar te strukture vezuje se uz ime osamnaestovekovnog astronoma Tomasa Rajta. Kant se

eksplicitno nastavljao na Rajtovu ideju i značajno ju je unapredio utoliko što je odstranio određene

mistične komponente koje je Rajt uključio, ali i time što je postavio mogućnost da Mlečni put nije

jedina galaksija, već jedan od brojnih mogućih „ostrvskih univerzuma.” Upravo na tu ideju će se

početkom dvadesetog pozivati Heber Kertis da bi potkrepio viđenje da je univerzim mnogo veći

od samog Mlečnog puta koji je samo jedna galaksija u njemu.

Nenad Cekić

Odeljenje za filozofiju

Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Kako kantovac donosi odluku?

Uobičajena karikaturalna predstava o Kantovoj filozofiji morala svodi se na

zamisao opsesivne potere za dužnošću. Izraz „etika dužnosti“, koja svakako odgovara osnovnim

Kantovim idejama iz oblasti filozofije morala može pobuditi psihološke asocijacije povezane sa

strogim, gotovo kompulsivnim moralisanjem koji u čovekovom delanju ne sagledavaju ništa

vredno sem rigoroznog ispunjenja krutih dužnosti koje diktira „kategorički imperativ“. Međutim,

ova slika o Kantovoj etici je sasvim pogrešna. Bar su dva razloga za to. Prvo, Kantova filozofija

obuhvata celokupnu, kako se to danas kaže, „teoriju praktičkog uma“ koja uključuje i

instrumentalnu racionalnost oličenu u „hipotetičkim imperativima“. Drugo, Kant visoko ceni i

sreću i vrlinu, ali ih razlikuje od dužnosti. Činjenica da Kant dužnost vidi kao osnov morala, ne

znači da moralni delatnik ima ikakvu obavezu da za dužnostima opsesivno traga niti da se

praktičko delanje iscrpljuje u moralnim radnjama.

Јадранка Пешти

Како мислити будућност света?

(надахнуто „Вечним миром“)

У години великих јубилеја, 200 година од рођења Бранка Радичевића и

300 година од рођења Канта, који су на посебан начин увезали ове године на Бранковом

колу мишљење и певање, мој рад је насловљен „Како мислити будућност света“ с посебним

разлогом. Као сећање на први филозофски симпозијум овде у Карловцима, 1994, са темом

„Како мислити будућност Европе“. Истовремено и као сећање на наше филозофе Сима

Елаковића и Светозара Стојановића.

Звездано небо и морални закон. Све је речено и прећутано. Извесно је да ће због

ових речи Кант бити вечита инспирација и позив. И не само због њих. У овом раду

осврнућемо се на његов текст из 1795. „Вечни мир“, у контексту нашег времена и са

погледом на хоризонт, где смештамо будућност света.

У невеликом делу по броју страна, Кант је расправљао и дотакао се бројних питања

и проблема филозофије права, политике и историје. Однос појединца и државе, јавна и

приватна употреба ума, право на побуну, питање револуције.

Драго Ђурић

Одељење за филозофију

Филозофски факултет Универзитета у Београду

Кант: предикација егзистенције

Ја ћу у излагању покусати да Кантово разматрање питања егзистенције

сместим у шири историјски контекст. Још у грчкој антици је примећено да приписивање

постојања неком предмету нема исти карактер као приписивање неког својства: односно, да

се приписивањем постојања не мења појам или схватање неког предмета. У арапском и

европском средњем веку инсистирало се на разматрању односа између есенције и

егзистенције. С једне стране, инсистирало се на томе да постоји вазна разлика између тога

шта нешто јесте и чињенице да оно постоји, а с друге стране се, из теолошких разлога,

тврдило се да, када је рећ о Богу, егзистенција није одвојена од есенције. Кантово

разматрање овог питања везано је за његову критику онтолошког аргумента. Његово

разматрање у основи је Фрегеовог гледања на егзистенцију као на предикат другог реда.

Зоран Аврамовић

Морални закон у нама“ и пракса политике

Рад повезује три фрагмента. Најпре се излажу основне идеје Кантовог

моралног закона. У другом делу се указује на макијавелистичку тарадицију као опозит

кантизму. Затим се разматра разлика између приватног и јавног, политичког морала. У

трећем делу се описује удес „моралног закона“ у српској и европској политици. У закључку

се сукоб кантизма и макијавелизма разрешава тако што се тврди да је Кантов морални

закон последњи, врховни критеријум и оцењивање добра и зла у политичкој пракси.

Другим речима, аксиолошка морална перспектива је мерило за практичну политику.

Морални закон у нама, политика, макијевализам,Србија, Запад

Александар Лукић

Институт за политичке студије, Београд

ЗВЕЗДАНО НЕБО ИЗНАД НАС, МОРАЛНИ ЗАКОН У НАМА И ТЗВ.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА СВУДА ОКО НАС

Кант је сматрао да филозофија морала нужно произлази из идеје

дужности и моралног закона. Међутим његова обавезност, не важи само за људе, већ за сва

умна бића, тако да свака његова заповест важи не само за људе, већ и за остала умна бића.

Кант на тај начин, не ограничавајући је само на људе, универзализује моралност, у исто

време допуштајући да би поред људи, могло бити и других умних бића.

Овако постављен највиши принцип могао би да се одрди као широка универзална валидност

(S. Kerstein). То би значило да највиши морални принцип има веома широк опсег из чега

произлази та нужна веза умности и моралности. Основа умности није ексклузивно у човеку,

али да би се нешто друго одредило као умно, морало би да се одреди и као морално. Из тог

разлога садржај појма тзв. артифицијелне или вештачке интелигнеције који се у последње

време некритички прихвата и користи, представља празан скуп, односно није могућ, ако

није могуће да интелигентне машине истовремено имају аутономију воље и буду моралне,

онако како је Кант одредио сва умна бића.

Срђан Шаровић

Уна Поповић

ЕТИКА УМЕТНИЧКОГ СТВАРАЊА И КАТЕГОРИЧКИ ИМПЕРАТИВ

Овај рад је посвећен односу између морала и уметности; тачније,

бавићемо се питањем етичког карактера уметничког стварања и творења дела. У савременој

естетици етичко разматрање дела је углавном релативистичко, усмерено на партикуларне

контексте и условљено темема актуелним у владајућој културној парадигми. Томе

насупрот, сматрамо да је етичка природа и вредност неког уметничког дела апсолутна и да

она не зависи од измене друштвено-културних околности или субјективних ставова

посматрача. У раду заступамо становиште да се етичко и естетско се не могу раздвајати ни

у чину творења, ни приликом посматрања дела. При томе се дело етички и естетски мора

вредновати према свом творачком начелу, начелу по ком дело долази у постање.

Промишљање творења дела и самог дела темељимо на личном искуству уметничке праксе.

Промишљање етичког карактера творења дела спровешћемо у дијалогу са Кантовом

филозофијом, позивајући се на категорички императив.

Филозофски факултет

Универзитет у Београду

dusko.prelevic@f.bg.ac.rs

О наводном праву да се блефира у пословању: Кант и пословна етика

У раду се, из кантовског угла, критикује аргументација коју је развијао

Алберт Кар (Albert Carr) у пословној етици, по којој блефирањe у сфери пословања треба

схватити слично блефирању у покеру и другим врстама друштвеног саобраћаја у којима се

не очекује од учесика да говоре истину. Овај аутор покушава да разграничи пословну етику

од домена важења индивидуалног (или религијског) морала. Испитује се како би се Кантова

деонтолошка етика могла поставити спрам тог проблема. Најпре, и сама деонтолошка етика

не мора бити схваћена ригидно, како се то на први поглед може учинити, имајући у виду да

ни она не би морално осуђивала блефирање у покеру (оно које правила игре дозвољавају).

С друге стране, износе се аргументи у прилог тврдњи да је аналогија коју Кар прави

неуверљива, јер је њоме неоправдано сузио домен моралних субјеката на које се етичке

норме у пословној етици могу примењивати. Учесници у пословном саобраћају нису само

пословни људи (корпорације, и слично), већ су то, по правилу, и клијенти (потрошачи), а

често и друштво (или држава) у целини. У том погледу, примери које Кар оправдава у свету

пословања ипак би били у колизији са Кантовим категоричким императивом (барем неком

од његових формулација). Ова разматрања додатно иду у прилог тврдњи да Кантова

деонтолошка етика може у домену пословне етике имати значајну примену.

Стојан Шљука

Може ли човјеков логос бити судија истине

требамо се запитати: да ли и један човјеков суд, колико год изгледао

логичан, може важити као општи закон. Можда би требало повући границу између нас

самих и оних других и дати могућност мишљењу да се развија без притиска категоричких

императива. Наш индивидуални разум посједује отиске логоса бића у облику мисаоне

представе али само као логос који је у односу на нас саме.

Бранкица Поповић

Филозофски факултет Универзитета у Приштини

са привременим седиштем у Косовској Митровици

Катедра за филозофију

Морално чуло - унутрашњи глас савести

Решавање моралних дилема захтева једну од најтежих синтеза људског

духа: синтезу љубави и револта, мира и немира, реда и нереда, традиције и стваралаштва

новог, јер ништа у животу нема вредности ако није осенчано својом супротношћу. Свака

епоха има задатак остварења својеврсне синтезе, без које не бисмо имали разлога да се

надамо бољој будућности. Наше друштво се налази пред новим проблемима и тиме пред

потребом за новим моралним критеријумима, зато, задатак етичара је да сарађује на

стварању критеријума оног што је ново, што води напред. Ауторитет мора почивати на

основним људским вредностима као што су истина, доброта, правда, лепота, солидарност и

тд., али не и обратно. Ипак, најтеже су оне ситуације у којима су и саме вредности у сукобу.

Тако, снага истина може чак да ослаби љубав док ангажовање за правду може довести у

опасност наше ближње и томе слично. Тада ни најбољи ум, ни најсавесније придржавање

основних етичких начела, ни узимање у обзир свих чињеница и последица, не може довести

до јасне одлуке. Човек, када је све наведено узео у обзир, мора ослушнути себе и

интуитивно, моралним чулом осетити шта треба да ради. То је непосредни доживљај свог

аутентичног бића, који мора имати примарно важење у односу на све друге вербалне

апстракције које нам звоне у ушима. Проблем је само да ли смо стварно успели да допремо

до нашег аутентичног „ја“ и у којој мери смо задобили сопствену аутономију моралне

личности!?

Јelena Boljanović

Psihobiografija Imanuela Kanta

Psihobiografija predstavlja pristup koji analizira kako individualne psihološke

karakteristike i životna iskustva oblikuju ideje i kreativni rad osobe. Kant predstavlja zanimljivu

ličnost za psihobiografiju – njegova stroga disciplina, izolovani život i grandiozni filozofski sistem

mogu biti refleksija njegovih unutrašnjih psiholoških stanja.

Kant je odrastao u pobožnoj luteranskoj porodici, što je uticalo na njegov moralni i etički

razvoj. Njegovo strogo vaspitanje moglo je formirati njegovu kasniju orijentaciju ka disciplini i

dužnosti. Bio je radoznao i talentovan učenik. Njegova formalna obrazovna putanja i rano

zanimanje za filozofiju ukazuju na intelektualnu disciplinu, što se kasnije reflektovalo u njegovom

sistematičnom pristupu filozofiji. Kant je bio poznat po svojoj izuzetnoj rutini; svaki dan je bio

strogo planiran. Ova opsesija redom može se posmatrati kao način kontrolisanja unutrašnjih

anksioznosti i nesigurnosti. Bio je poznat po tome što se pridržavao svoje rutine do te mere da bi

promena u svakodnevnom životu mogla izazvati veliku nelagodу. Ovo se može povezati sa

njegovim filozofskim insistiranjem na stabilnosti i univerzalnosti, što sugeriše psihološku potrebu

da izbegne nesigurnost i haos. Nije puno putovao i retko je napuštao svoj rodni grad Königsberg.

Njegov socijalni krug bio je ograničen, a preferirao је intelektualne razgovore nad društvenim

interakcijama. Ova tendencija ka samoći mogla je doprineti njegovom fokusu na apstraktno

mišljenje i univerzalne principe, umesto na praktične aspekte života.

Kantov kategorijski imperativ, koji naglašava univerzalnost moralnih zakona, može se

povezati sa njegovom ličnom potrebom za redom i strukturom. Njegova filozofija morala odražava

potrebu za stabilnošću i univerzalnošću u svetu koji je mogao da percipira kao haotičan ili

nesiguran. Njegovo uverenje da ne možemo saznati stvari po sebi možda je rezultat njegove

introspektivne prirode i ograničenih iskustava sa spoljnim svetom. Njegova filozofija može se

tumačiti kao pokušaj da se intelektualno reši osećaj udaljenosti od stvarnosti

Kantova filozofija nije samo intelektualni konstrukt, već i izraz njegovog unutrašnjeg sveta.

Iako su njegove ideje univerzalne, one su takođe duboko ukorenjene u njegovoj ličnoj psihologiji.

Jelena Govedarica

Institut za filozofiju

Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Kant - rasista?

U obimnoj literaturi o Kantovoj teoriji rase vlada konsenzus: Kant je bio rasista.

Pitanje oko koga se još uvek vodi debata jeste kako razumeti oštar kontrast između Kantovih

kontroverznih izjava o ljudima i narodima koji ne pripadaju takozvanoj beloj rasi, ropstvu i

kolonijalizmu, i njegovih ideja o dostojanstvu i dužnosti poštovanja svakog čoveka kao svrhe po

sebi. Dok neki autori misle da Kantov „rasizam“ dovodi u pitanje univerzalno važenje na koje

njegova moralna teorija pretenduje, drugi smatraju da su njegove diskriminatorske konstatacije

proizvod ličnih predrasuda i da ne ugrožavaju koherentnost metafizike morala. Uticajnu

interpretativnu struju u ovoj raspravi popularisala je Polin Klaingeld, koja tvrdi da je Kant napustio

svoja „rasistička“ gledišta sredinom 1790-ih, čime su njegovi stavovi o rasi postali kompatibilni

sa teorijom kosmopolitskog javnog prava i moralnom teorijom u celini. Iako je Kant u ranim

fazama karijere povlađivao „ukusu“ tadašnje publike i nekritički ponavljao rasprostranjena

negativna uverenja o pojedinim rasama, smatramo da on nije bio rasista i da nikada nije afirmisao

ropstvo i kolonijalizam. Da bismo potkrepili ovaj sud, izložićemo ukratko osnovne ideje koje je

Kant promovisao u svoja tri eseja o rasi i tvrditi da u njima nema elemenata rasizma. Potom ćemo

navesti nekoliko bitnih činjenica koje treba uzeti u obzir prilikom tumačenja kontroverznih pasusa

iz studentskih beležaka sa Kantovih predavanja iz fizičke geografije i antropologije. Zaključićemo

da ovi pasusi predstavljaju deskripciju tadašnjih praksi i uverenja, te da iz njih ne sledi bilo kakav

normativan sud koji bi mogao biti osnova optužbe za rasizam.

Jelena Đurić

Institut društvenih nauka, Beograd

Lavirint imperativa

Čuveni Kantov kategorički imperativ povezuje "moralni zakon u meni" 

"zvezdano nebo nada mnom" izražavajući time da je život pojedinca - jedna celina. Tako je Kant

otkrio uzvišeni moral koji, međutim, nije dovoljno primenjiv na moderne uslove života, jer

apstrahuje izloženost postojanja individue podeli na istovremena važenja vrednosti različitih sfera

egzistencije. Porodica, domaćinstvo, posao, društvo, neke su od uobičajenih sfera koje

istovremeno polažu pravo na vreme, pažnju i posvećenost individue. Kako izabrati prioritete ako

nam je stalo do svih tih važnih činilaca života? Kako ih uskladiti tako da se izbegne osećanje

neprimerenosti koje obara samopoštovanje? Suočavanje sa tm problemima iznedrilo je koncept

pluralizma morala koji ne nudi izlaz iz lavirinta. Zato je potrebna kontekstualizacija deontološke

etike, da se ni jedna odluka ne posmatra kao inherentno ispravna ili pogrešna. Premda više

imperativa iz različitih sfera u praksi vodi relativizaciji kategoričnosti i univerzalnosti vrednosti,

ipak treba prihvatiti izričitu naredbu Kantovog morala da je čovečnost svrha, i da je nikada ne

treba uzimati samo kao sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva.

Aleksandra Maksić

Spekulativni i transcendentalni (raz)um

Osnovni paradoks koji određuje biće metafizičkog je činjenica da je ona najstarija

nauka, a da ipak nije prošla sigurnim putem nauke. Metafizika je za Kanta, potrebna poput

“vazduha koji se udiše“, ona pripada najvišim zahtevima ljudske kulture i umnosti. Kantov cilj

nije rušenje metafizike, već izgradnja naučne metafizike koja će u doba opšteg procvata i uzleta

naučne misli postati dostojna protivnica, “ljubavnica kojoj se čovek stalno vraća”¹. Povratak

dostojanstva metafizici moguć je ukoliko se pronađu tako čvrste osnove u samoj ljudskoj prirodi

koje imaju matematičku izvesnost, kao i nužnost i opštost koja se ne može pronaći u iskustvu.

Hegel otkriva Kantovo približavanje predstavi o intuitivnom razumu, realitetu koji je određen

imanentnim pojmom. Strategija koja podrazumeva simultano uvažavanje Kantovih i Hegelovih

zadataka za metafiziku može izdvojiti različitost transcendentalnog i spekulativnog poimanja uma,

a da pri tom izdvoji ona opšta mesta koja njihove filozofije vode ka zahtevu naučne spoznaje istine.

Сибин Братина

Филозофски факултет Универзитета у Приштини

Природни и морални закон

Појам природе није једнозначан појам. Кант одређује један могући

смисао тог појма у својим радовима, где се природа показује као место спољашњег закона

детерминизма, то јест, он одређује природу као природни детерминизам. Овај

детерминизам није универзалан у смислу да детерминише све догађаје, већ оставља простор

за слободу човека која се појављује услед постојања категоричког императива и представља

другачију врсту детерминизма. Овакав концепт природе не укључује у потпуности човека

у себе. Човекова слобода се онда своди на то хоће ли се он приклонити детерминизму

природе или детерминизму категоричког императива. Одатле можемо закључити како

Кантово схватање природе само половично захвата човека, што значи да је човек само

половично природан у његовом значењу речи ‘природа’. Покушаћемо прецизније да

одредимо опсег и одређење његовог схватања природе у супротности са човечијом

слободом и кроз ту анализу показати зашто су дивљење звезданом небу и моралном закону

две одвојене сфере којима се он диви.

Kant, “Kritika čistog uma”, str. 662

Petar Nurkić

Institut za filozofiju

Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

petar.nurkic@f.bg.ac.rs

Kantovo shvatanje epistemičke normativnosti

U radu se bavimo analizom Kantovog shvatanja epistemičke normativnosti, sa

posebnom usredsređenošću na koncept epistemičkih maksima. U Kantovoj epistemologiji se ističe

značaj autonomnog „kognitivnog“ subjekta koji svoje verovanje ne zasniva na proizvoljnim ili

subjektivnim osnovama, već na univerzalnim i racionalnim pravilima, odnosno maksimama.

Epistemičke maksime predstavljaju principe prvog reda koji regulišu proces formiranja verovanja,

dok se norme drugog reda odnose na refleksivne procese koji osiguravaju da su ta pravila u skladu

sa zahtevima univerzalne racionalnosti. Rad polazi od Kantovog tumačenja uzročnosti kao

ključnog elementa u konstituisanju objektivnog vremenskog sleda, bez kojeg bi naše iskustvo bilo

arbitrarno i subjektivno. Kant insistira da je uzročnost neophodna za uspostavljanje nužnog reda

među našim predstavama, što je osnov za formiranje objektivnih i opravdanih verovanja. U tom

smislu, epistemičke norme, koje subjekt autonomno usvaja, obavezuju ga da sledi pravila koja

omogućavaju univerzalnost i ispravnost saznanja. Kantova epistemička normativnost, stoga, nije

puki skup uputstava za ispravno rasuđivanje, već je sastavni deo njegovog šireg filozofskog

sistema u kojem se zahteva autonomija subjekta. Subjekt je odgovoran da formira svoja verovanja

na način koji može biti univerzalno prihvaćen, što podrazumeva dosledno praćenje epistemičkih

maksima koje regulišu naše saznajne procese. Ovim radom se doprinosi razumevanju Kantovog

pogleda na saznanje, naročito u pogledu normativne dimenzije koja je ključna za sticanje

objektivnog znanja.

ЗВЕЗДАНО НЕБО И МОРАЛНИ ЗАКОН“

 У раду ће се разматрати тема трансценденталности као основ за схватање

и разумевање Кантове филозофије.

У вези са тим одредиће се и представити став а приори као услов у тумачењу Кантове

теорије сазнања, њених граница и моћи.

У излагању додајемо идеју о вредности Кантове филозофије као инспирације за могућа

даља разумевања научних феномена детектованих након Кантовог доба у којем је он

стварао, засновао и развио свој филозофски систем.

Наше интересовање односиће се на интерпретаацију феномена каснијих и новијих научних

сазнања у контексту идеје Кантове филозофије и њених граница.

Раде Калик

ДЕЈВИД ХЈУМ – ТЕОРЕТИЧАР МОРАЛА

Полази се од тумачења Хјумове филозофије у светлу расправа од раније

неуочених тврдњи о немогућности извођења моралних из чињеничких ставова које су

почеле педесетих година прошлог века и које још увек трају, као и од тврдње да је његова

политичка теорија методолошки повезана са његовом моралном теоријом. У кратким

цртама износи се Хјумова критика рационалистичких и инуиционистичких етика, као и

суштинске разлике између Кантове етике и Хјумове науке о нашим моралним уверењима.

Хјум не тражи оправдања моралних гледишта, већ их он објашњава тако да се то не може

назвати моралном теоријом већ пре психологијом наших моралних уверња о којима се не

може говорити као o истинитим или лажним.

Saša Laketa

Univerzitet u Banjoj Luci, Filozofski fakultet

Specifičnosti Husserlovog pristupa Kantovoj filozofiji zatečene u djelu Kriza

evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija

Od pojavljivanja teorije saznanja pa do savremenoga doba, cijela istorija

filozofije, upućuje Husserl, mogla bi se okarakterisati kao istorija borbe njenih

transcendentalističkih i objektivističkih pravaca. Fenomenologija, u navedenom kontekstu, treba

da se iskaže kao konačna forma transcendentalne filozofije i/ili psihologije oslobođene od svih

naturalističkih predrasuda i preostataka. Navedeni pristup fenomenologiji, na koji nailazimo u

Krizi evropskih nauka, suprostavićemo Kantovom kriticističkom transcendentalizmu, a sve sa

ciljem pokušaja iskazivanja jasnog suodnosa Husserlove i Kantove filozofske pozicije. Posebnu

pažnju ćemo obratiti Husserlovom razumijevanju prvog izdanja Kritike čistoga uma; izdanja koje

je, po njegovim riječima, dotaklo primarne fenomenološke izvore i principe, ali koje je, pogrešno

ih protumačivši kao psihološke, ipak propustilo da se zadrži u njihovome polju. Vodeći se

stavovima Ise Kerna, zastupaćemo tezu da je razlika između Husserlovog kasnog pristupa

fenomenologiji i Kantovog kriticizma ipak mnogo manja nego što je to Husserl pretpostavljao.

transcendentalno, predmet, psihologija, konstrukcija, Husserl, Kant.

Предраг Терзић

Институт за политичке студије, Београд

Кантов концепт вечног мира

Имануел Кант је био представник немачке класичне филозофске школе.

За разлику од многих филозофа и друштвених мислилаца који су се бавили само једном

облашћу у оквиру корпуса друштвено-хуманистичких наука, Кант је оставио значајан траг

у подручјима метафизике, етике, естетике, епистемологије, схватања историје, религије и

политичке филозофије. Идеју о вечном миру Имануел Кант је представио у истоименом

делу, које је објављено 1795. године. У њему се анализирају три услова које је неопходно

испунити у циљу постизања мира, за који је сматрао да ће вечно трајати. Док се први односи

на републикански облик владавине, други подразумева оснивање светске федеративне

уније између република. Поред та два облика организације која обухватају унутрашње и

односе међу народима, трећи услов разрађује правну основу таквог система међународних

односа, која се заснива на космополитском праву. Космополитско право превазилази

затвореност оивичену државним границама, омогућавајући остваривање трговине,

путовања и других облика односа између различитих заједница и појединаца, али и

културни напредак читавог човечанства. С обзиром да се ове године обележава три века од

Кантовог рођења, 220 година од његове смрти и готово 230 година од писања дела „О

вечном миру“, прошло је довољно времена да се може сумирати практично остварење идеје

о вечном миру. Ако се оснивање Лиге нација након Великог и Уједињених нација после

Другог светског рата могу одредити као стварање међународних организација

наднационалног карактера које теже успостављању мирољубивих односа између држава-

чланица, чињеница је да ови облици удруживања држава нису успели да успоставе чак ни

дуже периоде светског мира. С друге стране, ни међународно право није постигло циљеве

кантовски схваћеног космополитског права, јер је у читавом низу ситуација показало