ДАНАС ИЗАШЛА КЊИГА "СВЕЧАНЕ РЕЧИ - БЕСЕДЕ НА СЕПТЕМБАРСКОМ БРАНКОВОМ КОЛУ"

Сремски Карловци - Нови Сад, 9. септембар 2024.

ДРАГОЦЕНИ БЕСЕДАРНИК  У ВРЕМЕНУ 

Данас је изашла књига "Свечане речи - Септембарске беседе у Бранковом колу", која обухвата период 1972 - 2024. Ову драгоцену књигу приредили су Ненад Грујичић и Растко Лончар. У књизи се налазе беседе о Бранку Радичевићу које су на свечаним отварањима септембарске манифестације изговорили Перо Зубац, Стеван Раичковић,  Десанка Максимовић, Душко Радовић, Блаже Конески, Драгутин Тадиијановић, Душан Костић, Слободан Селенић, Матија Бећковић, Борислав Пекић, Рајко Петров Ного, Љубомир Симовић, Танасије Младеновић, Иван В. Лалић, Алек Вукадиновић, Дејан Медаковић, Миодраг Павловић, Павле Поповић, Драгомир Брајковић, Раша Попов, Душко Трифуновић, Светлана Велмар Јанковић, Ранко Рисојевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Крстивоје Илић, Иван Гађански, Мирослав Максимовић, Миро Вуксановић, Милосав Тешић, Иван Негришорац, Владимир Јагличић, Милован Витезовић, Ђорђо Сладоје, Радомир Андрић, Стеван Тонтић, Милисав Савић, Милан Ненадић, Анђелко Анушић, Братислав Милановић, Слободан Зубановић и Славомир Гвозденовић. На почетку сваког есеја налази се фотографија-портрет аутора.

Књига ће бити промовисана 13. септембра на 53. Бранковом колу. Доносимо уводни текст Ненада Грујичића из књиге "Свечане речи - Септембарске беседе на Бранковом колу". 

                                                                                                                                                       М. Борић

ТРУД И ЉУБАВ ЗА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Поводом прославе 200. годишњице рођења Бранка Радичевића са траговима о њему у времену, потребно је рећи да се на Бранковом колу од 1989. године установило свето правило да песник (и прозни писац, понекад), који у славној Карловачкој гимназији свечано отвара чувену манифестацију, обавезно напише „беседу“ („реч“ или „слово“) о великом песнику српског романтизма. Тај текст би премијерно био прочитан првог дана Бранковога кола, а потом објављен у суботњем Културном додатку дневног листа Политика. 

С обзиром да је Бранково коло по традицији увек свечано отварано првог или другог петка (ако је датум високо у септембру), појаљављивање комплетног текста са свечаног отварања већ сутрадан, у суботу, у поменутом Културном додатку Политике, представљало је једну врсту подвига, поготово у времену када није било развијеног Интернета, компјутерске припреме и обраде текста. Требало је недељу дана раније с уредником Културног додатка припремити терен за објављивање. И, то је углавном ишло без проблема док се не би појавили уредници у Политици с почетка двадесет првог века који су имали неку врсту асрпског погледа на културу и није им пуно значило де објаве наше беседе, односно оправдавали су свој искошен поглед тиме „да би онда свима морали да објављују“. Бранково коло се није дало.

(Тако ће се један мањи број текстова појавити и у млађем Културном додатку, у Вечерњиим новостима, уторком. Каткад је, раније, ове свечане текстове паралелно објављивао и Дневник у свом Културном додатку средом, који је био нестао почетком двадесет првог века.)

У Бранково коло дошао сам априла 1983. године, где поред свих вредности и лепота, проблема и недостатака, нисам затекао праксу да се за свечано отварање обавезно напише текст о Бранку и његовој поезији од стране главног песника. Ишло је то тада онако спонтано, без неке нарочите обавезе да буде написан есеј. Обично су песници говорили из главе или читуцкали са папир(ић)а, те није остајао написан, то јест прекуцан на машини траг.

Тек понеки случајни белег, редак, нашао би ми се касније при руци, као на пример текст и песма Стевана Раичковића (1976) у документацији Бранковог кола и есеј Душка Радовића (1982) објављен у Дневнику. Таква инерција без свечаног текста наставила се неколико година, све до 1989. када уводим обавезу да песник (писац) привилеговано пише есеј о Бранку и његовој поезији, и чита на свечаном отварању. То је врло брзо постало престижно и уочено као врста награде ономе који добије ту част да буде песник No1 те године на Бранковом колу. Установило се, дакле, ново високо признање с обзиром да је песник на свечаном отварању за написану беседу и укупни опус добијао у руке лепо изливену статуету Бранка Радичевића, рад Јована Солдатовића.

Неколико реченица које је надахнуто изговорио Перо Зубац на првом Бранковом колу (1972) нашао сам у подлистку Бранково коло у листу Дневник који септембра те године у четири дана заредом доноси чак на неколико страна прилоге са тек започете манифестације за коју је „требало пуно љубави“. То се више није наставило, а било је тако величанствено.

Скоро деценију после, Десанка Максимовић (1981  отворила је Бранково коло песмом „На Стражилово идем“, не беседом, и потом узбуђено захвалила на пажњи која јој је дража „него да је на поклон добила цео виноград“. Статуету јој је уручила глумица Милица Кљајић Радаковић. И Мирослав Антић (1978) отворио је Бранково коло „пригодним стиховима“, али у извештају наше институције даље нисам могао ући у траг о којим се то стиховима (песми) ради. Дакле, ни ту није било беседе. И у извештају за 1979. годину, у документацији Бранковог кола, такође, и само, стоји податак да је Тоне Павчек отворио Бранково коло „пригодинм стиховима на словеначком и српском језику“.  За Добришу Цесарића (1977) пише у извештају само да га је позвао др Сава Живков, председник Савета Бранковог кола, да отвори манифестацију, али ни трага о томе шта је песник говорио. Такође, ни о томе шта је Хусеин Тахмишчић (1983) рекао на свечаном отварању, ни Љубивоје Ршумовић десет година раније (1973).  

Док се није установило поменуто правило у Бранковом колу, у неким новинарским извештајима са свечаног отварања наишао сам на веће или мање делове онога што су рекли, па је то ушло у ову књигу као важан траг. Занимљиво је казати да је Драгутин Тадијановић (1985) као песник који је изразито водио рачуна о својим траговима, донео и предао ми преко индиго папира прекуцан текст који је прочитао на свечаном отварању, па се и он нашао у архиву Бранковог кола пре установљеног нашег правила које ће тридесет пет година, ево, непрекидно недрити нове и свеже погледе на Бранка и његову поезију.

Интересантан је случај Душка Трифуновића (2002), не само зато што је грешком дошао дан раније у Бранково коло да би у Карловачкој гимназији отвори угледну песничку манифестацију, него и зато што је прихватио да, чак, напише и прочита текст о Радичевићу. Јер, познато је било иначе да он увек говори на лицу места, из главе, без папира у рукама. И догодило се – када је сутрадан почео пред камерама да чита свој текст у Карловачкој гимназији, одустао је након неколико реченица, рекавши да не може тако. Ставио је папир у џеп и наставио да се обраћа публици директно, препричавајући уствари оно што је написао, али и додавајући доста тога што се није налазило у написаној беседи.

Несвакидашња је прилика, и част, дабоме, да кажемо да се у овој књизи, поред поменутих песника,  налазе свечане септембарске беседе у континуитету од 1989. до 2024. године, које потписују: Слободан Селенић, Матија Бећковић, Борислав Пекић, Рајко Петров Ного, Љубомир Симовић, Танасије Младеновић, Иван В. Лалић, Алек Вукадиновић, Дејан Медаковић, Миодраг Павловић, Павле Поповић, Драгомир Брајковић, Раша Попов, Душко Трифуновић, Светлана Велмар Јанковић, Ранко Рисојевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Крстивоје Илић, Иван Гађански, Мирослав Максимовић, Миро Вуксановић, Милосав Тешић, Иван Негришорац, Владимир Јагличић, Милован Витезовић, Ђорђо Сладоје, Радомир Андрић, Стеван Тонтић, Милисав Савић, Милан Ненадић, Анђелко Анушић, Братислав Милановић, Слободан Зубановић и Славомир Гвозденовић.

Све потпуно нови, свежи и међусобно различити текстови о Бранку и његовом песништву, есеји готово невероватних упоришта са оригиналним идејама, увидима и погледима, ниједан текст не подсећа на други. То је моћ коју поседује поезија по својој природи, али и талентовани аутори-песници када се дохвате поезије другог, великог песника у матерњем језику. Чудесно лековита свежина и слобода говора, стваралачка лепота какву не можемо пронаћи код текстова друге провенијенције.

Гледајући овај списак угледних имена, виде се прохујале године за које је вредело живети и радити, писати и борити се, виде се аутори распеваног срца међу којима данас многих физички увелико нема, виде се труд и радосни напор домаћина да се успоставе јасан систем и пракса сувислог вредновања, види се чиста љубав према Бранку Радичевићу, неувелом попољку-цвету српске поезије који живи и живеће млад  док год је нашега народа и језика. По томе је књига „Свечане речи“ (Септембарске беседе на Бранковом колу) несвакидашња и драгоцена, од великог значаја за српску поезију, књижевност и културу. Она представља и  мотивациони фактор за будуће песнике и нараштаје, читаоце и проучаваоце дела и живота Бранка Радичевића. Млађи него што га таквога можемо и замислити, Алексије Радичевић би ставио руку на груди и опет рекао: „Хвала, Боже, на дар ови,/ о помози, благослови!“

                                                                                                                                                      Ненад Грујичић