СВЕЧАНО УРУЧЕНА НАГРАДА „ПЕЛАГИЋЕВ РУНОЛИСТ“ НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ

Бањалука, 24. мај 2018.

У вјећници Банског двора у Бањалуци свечано је, по јубиларни пети пут,  уручена престижна награда „Пелагићев рунолист'' Ненаду Грујичићу, за цјелокупно књижевно дјело.  Оснивачи награде су Књижевна заједница „Васо Пелагић'' – Бањалука и Завичајно удружење ''Змијање''  – Бањалука.  Награда је оличена у дипломи-повељи, новчаном износу и умјетничкој слици за Ликовне колоније ''Змијање''.

Лауреат Ненад Грујичић је прочитао бесједу ''Без катанца на устима'' посвећену Васи Пелагићу, у којој поред осталог каже: „Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит, па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве. Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним  литицама и каменитим висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна  власт,  ни државна ни црквена,  није прихватала. Био је опасан за сваки  захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.“

У оквиру приређеног „Портрета Ненада Грујичића'', о укупном опусу овога пјесника, писца, есејисте, критичара, полемичара и антологичара,  говорили су Мирко Вуковић, Ненад Новаковић, Милан Ракуљ и Никола Париповић.

У тексту из опсежне студије о Грујичићевом пјесништву Мирко Вуковић је поред осталог рекао:

„Ове се године навршава четрдесет година од изласка прве Грујичићеве пјесничке књиге индикативног и судбоносног наслова 'Матерњи језик'. То је повод да кажем још и ово: велики пјесник је онај који на свијет гледа очима матерњега језика, а онај 'дечији бол, стар да старији не може бити', стар је колико и матерњи језик на којем је прословило, и да то подвучем пјесмом 'Тишина' (сада у цијелости):

Убијају ме

разговори о количинама.

На нули сам сазидао све.

Сад путујем кроз царство

у којем језик пандан је животу.

Налазим се у тачки

где вршак пера дотиче бескрај.

Ту се одмара вук и претвара у росу,

а језеро пада с планине.

Дечак је то видео матерњим очима

и зато му верују сви.

Затим је Вуковић наставио: „Овдје свјесно говорим о Ненаду Грујичићу као пјеснику и не пренебрегавам његов хвале вриједан приповједачки, романсијерски, полемичарски, антологичарски и ини рад. Шта више, у неколико наврата сам и писао и говорио о тој свери његовога књижевног ангажмана. Овдје сагледавам Ненада Грујичића  прије, и изнад свега као пјесника, јер сав је његов литерарни ангажман је архипелашки устројен на увјерењу да је поезија све. Овдје престаје моја безазленост и нагло пресушује моје простодушје, јер – није та подударност лишена дубљега смисла (нећу то пропустити јавно да изрекнем!) нити је она без заједничкога именитеља: једнако толико, и нешто преко тога, неко је и Ненада Грујичића, као у овом вијеку ваљда најрепрезентативнијег, најраснијег експонента крајишког духа, миљеа, геопоетичке ендемичности и менталитетског етоса у српској поезији, ставио на чекање пред већ добрано шкрипавим вратима 'Кочићеве награде'.  Препознајте пророка у своме селу! И немојте се изговарати тиме да он није из вашег села само зато што обитава у 'Српској Атини'.  Ономе ко не мисли тако савјетујем да коначно (крајњи је томе вакат!) прочита Ненада Грујичића (јер то, ван сваке сумње, није учинио; да јесте – не би могао да превиди оно што је очигледно) и да му, ако је потребно, препоручим антологијске  пјесме као што су: Неора, Као да ништа није било, Песма иза брда, Промена, Калем, Каца, Крушна мрва, Светлост и звуци, Песма стара, Под чадором, Завичајни грохот, С прага, Крајина, Предсказање, Удес, Питаш мајку, Кап, Из старе свеске, Идила, Сезонци, Бестидница, Очеви мотори, Певанија, На Светог Илију, Недеља, итд... а потом и бриљантне поеме попут Жабара или Покривања куће, сонетне вијенце Цваст или Поезија и тим редом у недоглед.“

Милан Ракуљ у свом тексту „Пелагићевски пут Ненада Грујичића“ навео је и сљедеће: „Књижевно дјело Ненада Грујичића, једно је од оних међу ријеткима и привилегованима у савремној српској књижевности, које живи независно од аутора. У досадашњих 35 његових књига издвајају се поезија и полемике. Поезије што се тиче, ради се о пјеснику који је овладао готово свим пјесничким техникама, формама и облицима у слободном и везаном стиху. Обновио је сонет у српском пјсништву и важи за најистакнутијег пјесника сонетних вијенаца у нашем језику. Темљан до сржи, Ненад Грујичић као приређивач антологија, те као дугогодишњи челник Бранковог кола, посебну бригу водио је и води о ијекавској грани српскога пјесништва. Стога награда 'Пелагићев рунолист', није само пуко враћање дуга овом пјеснику и културном посленику, него постављање ствари на своје мјесто. Указати на дјело које је по свему остало бескомпромисно и пелагићевско, часно је и према награди и према награђеном аутору.''

Никола Париповић је истакао полемичку димензију књижевног рада новог лаурета ''Пелагићевог рунолиста'' стављајући уз Грујичића још и Небојшу Васовића као најрепрезентативије полемичаре данас у српској књижевности. У антологичарском Грујичићевом раду нагласио је да он разликује српски од србијанског концепта неких антологија и пројеката, увијек дајући предност и пун смисао српској ширини и дубини културе и књижевности.

Ненад Новаковић је рекао да Грујичић само да је сачинио антологију и студију посвећену крајишким ојкачама, урадио је много за сва времена.

Лауреат Ненад Грујичић је у више наврата, праћен аплаузима бројне публике, казивао своје чувене пјесме, завршивши несвакидашње вече у Банском двору у Бањалуци познатом поемом ''Покривање куће'' и антологијском својом пјесмом ''Крајина'', написаном 1995. године.

КРАЈИНА

Пропеваћу, зар? А прошао је збег

ко у тешком сну. И Крајина тужи.

Низ брда и доље попануо снег.

Крајишки је дан незамислив, дужи.

Ту луњају вук и ован заједно.

Већ се топи смет, моја душа јужи.

Запеваћу: Ој – ма и не прогледо,

јер што видим сад боље да не видим:

Крај пусте куће манито говедо,

скуњен Шаров пас ко да ме се стиди,

украј мртав ђед и поломљен му штап,

над шумом небо гуши се, ја бридим,

сузно је вече прогорео уштап.

Тица Банија гукну преко свода,

а Лика срна за облак одлута,

медвед Кордун бди из сазвежђа свога.

О, да је срце велико као џин

не би се њиме настанити могла

туга којом ме у зору буди Книн

 –  жртвено јагње љубљено од Бога.

Пропевао сам, да, као прави син,

то је аманет и моја залога.

Јер што шане смрт, а запише рука,

само је мајка светија од тога.

А уз хоризонт – сестра Бања Лука!