БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И ЦРНА ГОРА

Никшић, 6. август 2024.

Радио-телевизија Никшић

Интервју с Ненадом Грујичићем пред наступ у Никшићу на манифестацији „Ауто(р) на корзу“ поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића

У СУСРЕТ ПРОГРАМУ  У НИКШИЋУ

Разговарала: Николина Кнежевић

На никшићком Тргу слободе 7. августа у 20 часова, на међународном фестивалу књига „Ауто(р) на корзу“, свечано ће започети ова угледна манифестација у знаку обиљежавања 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.  Фестивал ће отворити предсједник општине Никшић Марко Ковачевић. Бесједу о Бранку Радичевићу одржаће Ненад Грујичић, а притом ће наступити и глумац Михаило Перошевић, етно-пјевачица Тијана Вучетић и пјесникиња Милица Бакрач.

Како доживљавете ријетку прилику да директно учествујете у прослави двијестоте годишњице Бранка радичевића?

Ово је несвакидашња годишњица која нашу генерацију дарује привилегијом да је прослављамо. Двестота годишњица Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великог песника српског романтизма, указује на нашу пролазност и смртност, обавезује нас да као тренутно живи људи и актери на песничкој и  културној сцени достојно се поставимо према Бранку Радичевићу, песнику божанског талента у српском језику, и са братском љубављу обележимо велики јубилеј.

Како је на сам дан рођења Бранка Радичевића ове године обиљежен велики Бранков јубилеј?

„Пролећни Бранкови дани“ по традицији трају већ годинама и били су у марту идсална прилика да обележимо двестоти рођендан Бранка Радичевића који је рођен 15. марта по старом, а 28. марта по новом календару. У том интервалу трајали су „Пролећни Бранкови дани 2024“ у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. На сам двестоти Бранков рођендан, организовали смо Округли сто на тему „Живот песничког дела Бранка Радичевића“ у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији у којој се Бранко под именом Алескије школовао (1835-1841). На Округлом столу је учествовало двадесет еминентних научника, професора и песника. Зборник је ових дана отишао у штампу.

Затим смо истог дана код Бранковог гроба на Стражилову, поред споменика подигнутог 1885. године одржали незабораван програм на којем је наступило двадесет девет песника и песникиња, који су своје песме посветили Бранку, а које се налазе у мојој антологију, то јест цветнику „АО, данче, ала си ми бео“, ријеткој књизи која је изашла управо у марту за ову велику годишњицу. Том приликом глумци су говорили антологијске Бранкове песме, а уз гајде отпевана је и Змајева чувена „Бранкова жеља“ која говори о Бранковој жељи да му кости буду пребесене из беча на Стражилово. То је био велики догађај о коме је писала и тадашња европска штампа, а црногорски Кнез Никола исковао је у Русији велики сребрни венац који се данас налази у Сремским карловцима.

Послије преноса Бранкових земних остатак 1883. године из Беча на Стражилово почео је да расте пјеснички култ Бранка Радичевића који траје до даанашњиг дана, и трајаће?

Тако је, Бранко је после смрти 1853. године био практично заборављен. Међутим другим покушајем преноса из Беча, отворена је нова големма страница у прецепцији и третирању Бранка као српског најпопуларнијег песника. Бранков споменик на Стражилову грађен је од каменика коцака са планина где живи српски народ, и на свакој коцки стоји ћирилични натпис: Фрушка Гора, Авала, Ловћен, Динара, Велебит, Пљешевица, Вршачки брег и Клек. Још је Борислав Михајловић Михиз рекао да у овој земљи нико не зна да је Бранково коло у његовом „Ђачком растанку“ српско а не југословенско. То је тачно, дуго је све било притезано и фалсификованo разним идеологијама и политикама, и у Краљевини Југослави и у Титовој Југослави, а истина може бити само једна. Бранко је живео у време када су Срби на Балкану били под тешким јармом двеју сила, два велика царства, турског и аустријског. Он пева о томе у „Ђаком растанку“ и позива све Србе у заједничко коло независности и слободе, именујући их по пределима, областима, крајевима и покрајинама где они живе.

Ви сте за ту прилику у Бранковом колу објавили и обимну књигу „Коло, коло, наоколо – Појаве и портрети“ која доноси текстове о значајним личностима које су у прохујалих пола вијека долазили на Бранково коло?

То је животна мапа мога стваралачког искуства и века на Бранковом колу, која обухвата разноврсне живе појаве и личности које нису више међу нама, али су оставили неизбрисив траг у својој  оданости и љубави према Стражилову: Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Дејан Медаковић, Борислав Михајловић Михиз, Борислав Пекић, Владета Јеротић, Светлана Велмар Јанкоовић, Живан Сарамандић, Оља Ивањицки, Душко Трифуновић, Вукман Оташевић, Стеван Тонтић и други, укупно преко педесет портрета и незаборавих трагова. У штампу је отишла и моја друга књига  „Коло, коло наоколо – Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“.

Осим поменутих ваших књига и будућег зборника, важних за овај велики јубилеј, шта је још од значаја и за незаборав урађено у овој години?

Ове године се десила велика промена са стазом на Стражилову, која води до Бранковог гроба. Уз материјалну помоћ владе Покрајине Војводине урађена је нова камена стаза која омогућава лакше ходочасно пењање до чувеног Бранковог споменика и његових земних остатака. То ће повећати жељу и ојачати вољу младих да у великом броју долазе на рајско Стражилово.

У којим сте грдовима досад градовима обележили овај велики јубилеј српске културе?

Почетком године формиран је државни Организациони одбор за прославу два века од рођења Бранка Радичевића, у којем се, поред истакнутих личности, налазим и моја маленкост. Двадесет седмог марта у Српском Народном позоришту у Новом Саду организован је надахнути свечани програм Бранку у част. А Бранково коло је у јуну у Бањалуци и Крушевцу, у градовима специфичне лепоте српске ијекавице и екавице, заједно са њиховим уметницима, организовало богате програме поводом јубилеја. Сада долазимо у Никшић, град чувених песника, да са братском љубављу, заједно и са вашим уметницима, обележимо Бранкову годишњицу с обзиром да његови корени вуку све до Црне Горе. У септембру, на 53. Бранковом колу наставићемо с истим жаром да обележавамо два века од Бранковог рођења свежим програмима у интервалу од 6. до 16. септембра.

По овом свему  заиста видимо колики је значај јубилеја Два вијека Бранка у српској књижевности?

Бранко је песник који је извео велику песничку и језичку револуцију у српској књижевности пишући на чистом сроском језику мимо славеносрпског који је у његово време био у књижевној употреби и као такав, као артифицијелни језик удаљен од народа. Бранко је све то демистификовао и окренуо у правцу чистог српског народног бића. У Никшићу ћемо чути Бранкову антологијску поезију која ће бити и певана с обзиром да поводом његовог стваралаштва постоји стотину петнаест музичких композиција на његове стихове. Бранкове песме се певају и као народне, то јест староградске, дакле, па би неко могао помислити да су тако и настале, из срца народа од непознатих песника: „Девојка на студенцу“ и „Укор“, на пример.

Каква је повезаност данашње културне сцене са Бранком Радичевићем и јесмо ли се одужили књижевнику?

Мојој новој антологији „Ао данче ала си ми бео“, то јест цветнику песама посвећених Бранку, налази се сто четрдесет девет песника почевши од Његоша, Змаја, Костића, Шантића, Црњанског, Десанке, Скендера, Ћопића, Антића, Ненадића, те Момира Војводића, Ранка Јововића и Будимира Дубака, све до најмлађих српских песника. Ова књига је поред осталог испунила наш дуг према Бранку.

Да ли ћете говорити и Вашу поезију на никшићком тргу?

Држаћу беседу у Бранку Радичевићу, најпре, и бити модератор целовечерњег програма, где ће, на обострану радост, рекох, учествовати и никшићки уметници. Вероватно ћу казати и једну своју песму посвећену Бранку под насловом „Сремски Карловци“. Радујем се доласку у Никшић одакле потичу моји Грујичићи, настањени у Бранково време у области Лике, а потом у Поткозарју, у Приједору, где сам завршио основну и средњу школу.