ДАРОВИ БОЖЈЕ РУКЕ

Разговор с пјесником Ненадом Грујичићем, предсједником Бранковог кола,  поводом наступа у Банском двору у Бањалуци

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ ЈЕ НАЈВЕЋИ РЕВОЛУЦИОНАР У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ 

"Независне", Бањалука, 22. јун 2024.
Разговарао Милан Ракуљ

Велики јубилеј: 200 година од рођења Бранка Радичевића, у сарадњи са Банским двором, Бранково коло је обиљежило и у Бањалуци.  Програм је живо трајао чак два и по сата, али на радост публике – све је часком прошло, као дланом о длан. Ви сте занимљиво и иновантно бесједили о Бранку, али сте уствари били и модератор несвакидашњег програма у нашој средини, у којем су учествовали овдашњи пјесници, глумци, оперски пјевачи и пијанисти.
Сви смо били озарени и обрадовани том могућношћу да Бранко Радичевић засја у Бањалуци. Био је то тип програма који се изводи на свечаним отварањима Бранковога кола у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији у којој се под именом Алексије будући велики песник школовао од 1835. дио 1841. године. Почаствован сам учешћем талентованих младих уметника из ваше средине у Банском двору, као и искусним ауторима и лауреатима Бранковога кола који живе у Републици Српској, а који су своје песме посветили Радичевићу.

После успешног наступа младих бањалучких уметника, јавно сте их позвали да учествују и наступе на септембарском 53. Бранковом колу које ће такође протицати у знаку 200. годишњице рођења Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, на Стражилову и Новом Саду.

То је обогаћивање Бранковог кола, али и искуства талентовних младих уметника из ваше средине. Узајамна вредност и предност.Радујем њиховом наступу заједно са истакнутим песницима, глумцима, оперским певачима и музичким уметницима из Србије и региона. То ће озарити и нашу публику.
Бранково коло је у протеклим деценијама објавило чак тридесет двије књиге из наше средине, и наградило двадесет пјесника престижним наградама „Стражилово“ и Печт вароши сремскокарловачке“, које су старе преко пола вијека То је чињеница којом се у Србији не може похвалиити ниједна културна институција нити издавач.
У симбиози екавице и ијекавице добија се пуноћа израза српске поезије. Поезија и књижевност на ијекавици представљају прворазредну животну лепоту и идентитетску узвишеност. Концепт рада Бранковог кола заснован је на томе да не занемари прекодринску уметност. Поносни смо на то да се такав концепт наставља и непрестано подмлађује.

На „Пролећним Бранковим данима 2024“, на сам двијестоти пјесников рођендан 28. марта  одржан је на Стражилову, поред Бранковог гроба и старог споменика (1885) пјеснички скуп гдје је наступило двадесет девет пјесника (толико година је Бранко живио) из ваше нове антологије пјесама о Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“, о којој је у Бањалуци Ранко Рисојевић говорио бираним рјечима.

Био је то такође несвакидашњи догађај за српску културу. Двоје глумаца говорило је антологиијске Бранкове песме на Стражилову где се сада стиже новом каменом стазом, а песници са антологијом у рукама читали своје песме посвећене вечитом младићу српске поезије. На пријатном сунцу, уз повремени ветар стражиловац који је указивао на то да нас Бранко и те како посматра, наступ је крунисан уз гајде отпјеваном славном песмом Јована Јовановића Змаја „Бранкова жеља“ (1877), песмом написаном приликом првог покушаја преноса Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово.

Истог дана Бранково коло је организовало у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије и Округли сто на тему „Живот песничког дела Бранка Радичевића“. Изложене су двадесет четири теме, а осим критичара, научника и професора универзитета, учествовало је и осам песникиња и песника, чак једна трећина од укупног броја учесника Округлог стола. 

Ништа природније него да на песничким „Пролећним Бранковим данима“, на Округлом столу посвећеном великом песнику српског романтизма запажено место имају и песници. Још је Пол Валери рекао да воли више о својој поезији написану једну реченицу из пера колега-песника него томове критичара. Да, кроз време поезија суди критици, а не обрнуто. Велико је освежење за овакве књижевних скупове, симпозијуме и конференције када наступају одлични песници који су притом и врсни есејисти. У пракси, углавном учествују теоретичари и  историчари, асистенти и професори универзитета, а најпре ловци на бодове и тзв.  цитираност. Пре неколико месеци, угледни пофесор Филолошког факкултета у Београду, Ненад Николић, иначе један од наистакнутијих учесника нашег Округлог стола о Бранку, у тексту „Трговци у хуманистици“ објављеном у „Културном додатку“ Политике, говори да се у пракси оваквих скупова задовољава форма: радови су написани само зато да би били пошто-пото објављени, то јест сви пишу о свему да би се стекли тзв. бодови за стицање звања, нека врста механичке инерције и праксе, где се у коначници узајамно часте бирократским титулама и звањима. Он каже: „Гомила безначајниих чланака којима се формално нема шта замерити као лавина затрпавао оно мало истински вредних радова (...) Проницљивим погледом на библиографију кандидата може се разликовати онај ко бројношћу радова забашурује недостатак квалитета од некога ко пише са истинском посвећеношћу. “ Затим наводи пример песника Јована Христића који је једном приликом био позван „да пише о ономе о чему је баш он могао рећи најбољу реч“. Зато су песници важни на скуповима ове врсте.

Поводом великог јубилеја написали сте два капитална дјела. Прво ћемо коју реч о антологији  „Ао, данче, ала си ми бео", о цветнику песама (о) Бранку.  Многи су уочили да је то најважнији пројекат поводом прославе 200. годишњице Бранковог рођења. Одмах се може приметити да сте на цветнику радили годинама?  

То су дарови Божје руке која ме све време води у Бранковом колу. У славу Божју тече и ова годишњица и све што уз њу иде. Годинама се „кувао“ овај цветник. Још пре три деценије на то ме је подстицао јуродиви а вредни новосадски кустос Живко Марковић. Бранко је феномен чији култ  почиње нагло да расте после преноса (1883) његових костију из Беча на Стражилово. До данашњег дана тај песнички култ не престаје. У антологији је заступљено 149 песника са укупно 200 песама, почев од Његоша,  Змаја, Костића, Шантића, Црњанског, Виинавера, Десанке, Скендера, Раичковића, Чопића, Антића, Бећковића, Тешића и Ненадића, све до савремених и најмлађих песника данас. Колико је то важна књига, показује податак да су неки песници почели да пишу и ових дана објављују песме посвећене Бранку.

Што се тиче појава и портрета у вашој другој књизи „Коло, коло, наоколо“,  такође у издању Бранковог кола, ту је преко педесет текстова и фотографија о знаменитим умјетницима и гостима Бранковог кола. Пишете о Десанки, Антићу, Медаковићу, Михизу, Пекићу, Брани Петровићу,  Душку Трифуновићу, Живану Сарамандићу, Ољи Ивањицки, Павлу Поповићу, Милану Тркуљи, Петру Краљу, Светлани Вемар Јанковић, Тонтићу, Јеротићу, Љиљани Петровић, Ногу, Ливади и другима, и сваки текст завршавате подужом терцином посвећеном јунаку ваших есеја.  

Они су били носећи стубови Бранковога кола. Њихови доласци у гроздолике Карловце и на  Стражилов, у лисју златном крунисано, био им је, сваком понаособ, од великог значаја за стваралачко биће и лично надахнуће. Исто тако све то подизало је Бранково коло ка олимпским духовним висинама. Деловали смо као породица, а ја сам био најмлађе дете или брат. Такав сам и са младима. Захваљујући томе, понешто запишем, јер своју професију доживљавам као живи ток реке са чијих обала делујем, пливам с једне на другу и уочавам и слушам гласове личности и појава, и заједничких дивних чуда. 

Бранко је волео и добро играо шах. Имао сам срећу и част да се моја песма „Бранкова партија шаха“ нађе у Вашем цветнику. А у књизи „Коло, коло, наоколо“ говорите и о настанку песничкиг турнира у шаху на Бранковом колу, јединственом турниру који траје тридесет пет година? 

Поводом сусрета с Радичевићем 2. априла 1849. године у Земуну, књижевник Јован Ђорђевић, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде) сведочи једним записом о Бранку: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То нас је упутило да оснујемо турнир у шаху који и данас постоји. Још је руски песник Пушкин рекао: „Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“ Већ су нас земно напустили песници-шахисти: Бранислав Петровић, Драгослав Андрић, Радомир Мићуновић, Абдулах Сидран. Стеван Тонтић, Вујица Решин Туцић, Марко Вешовић, Раша Попов, Самир Садиковић, Милорад Црњанин, те афористичари Душан Бућан (био је и судија) и Владимир Јовићевић Јов, Ранко Гузина (карикатуриста), Раде Бранков (новинар) и други. И по овоме се види колико смо пролазна и смртна бића, а поезија и шах остају. А Волтер је записао: „Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“

За Бранка Радичевића сте казали да је био револуционар у језику, односно да је његова интервенција у књижевном језику толико радикална да се никад пре њега није догодила, нити се после поновила.

Када се појави овако округла годишњица, на прву лопту се каже да се такви песници рађају једном у стотину година. Међутим, кад застанемо и видимо да су то заиста два века од рођења  Бранка Радичевића, а имајући у виду живот и значај његовог  песничког дела, тада морамо рећи да је то песник какав се рађа једном у двеста година. Када наши потомци буду обележавали тристоту годишњицу Бранковог рођења, верујем да ће казати да се такав песник рађа једном у три века. Зашто је то тако? Најпре, због жестине плода његове интервенције у поезији и језику, у српској књижевности и култури. Да би се догодила тако радикална интервенција са епохалним резултатом, морао је постојати несвакидашњи контекст. У Бранково време, оно мало писмениих Срба, поготово ретких писаца, користило је славеносрпски језик. Био је то беживотан језик далеко од свакодневице. Летопис Матице српске, који је Бранковога годишта, тада је објављивао текстове на том језику. А Бранко је као сунце у све то унео чист народни српски језик и матерњу мелодију у аутентичном српском звуку и музици лексике.  Срећом, у таквом контексту имао је стваралачки савез  са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем који је рекао „да досад ниједан Србин није тако певао“. А Милан Кашанин је касније додао да Вук није разумео Бранка онолико колико је Бранко њега.

У чему се конкретно види снажно присуство Бранка Радичевића данас?

Он је богодаровити песник који се не може формирати  на катедрама и курсевима писања. Данас поводом Бранкове поезије постоји преко стотину десет музичких композиција најзначајнијих композитора, затим његово дело изучава се на свим нивоима школовања.  Огроман број школа (у Србији четрдесет шест) и библиотека, установа и  удружења носи његово име. Практично не постоји град у Србији који нема улицу Бранка Радичевића.  Постоји неколико дуговеких награда с његовим именом, од најмлађих песника до међународних аутора. Ушао је у широку популацију тако што се његова поезија пева и у виду народних, то јест староградских песама, али га изводе и популарни певачи са композицијама Корнелија Ковача, на пример.  А када један песник тако и толико уђе у народ, онда је он надвремен и вечит. Још поводом стогодишњице (1924) Бранковога рођења, наглашено је писано у тадашњој штампи да је он најпопуларнији песник.

Борислав Михајловић Михиз је својевремено рекао да у овој земљи нико не зна да „Коло“ у Бранковом „Ђачком растанку“ није југословенско, већ српско.

„Коло“ Бранка Радичевића било је фалсификовано и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и у Титовој Југославији. Напросто, дневно-полиитички механизам користио је „Коло“ у сврхе тренутне идеологије и одржања поменутих режима. То је трајало скоро цео век па је дошло до српског (само)заборава, то јест српског (само)порицања Бранкове идеје. Међутим, истина је само једна. Бранко је млад видео позицију угњетеног српског народа на Балкану, који је тешко живео под јармом две велике силе, два царства – турског и аустријског. Тако расуте и потлачене Србе Бранко именује по областима, пределима, крајевима и (по)крајинама где вековима живе, тако их опева и позива у заједничко коло жудећи за независношћу свога рода. Наравно, он пружа пријатељску руку и комшијама дуж Драве и Дунава, али све време  мисли на српски проблем и има визију српске слободе. Зато је његово „Коло“ из поеме „Ђачки растанак“ и данас и те како актуелно.  

У једној музичкој читанки за седми разред у Србији, наведен је пример једне певане Бранкове песме која није његова.

То је последица неконтролисаних убрзања и незнања. Уз фотос Бранковог споменика на Стражилову (рад Јована Солдатовића), један издавач у школском је уџбенику пласирао песму „Ој, јесенске дуге ноћи“ као Радичевићеву. Међутим, наведена песма није Бранкова, то је текст анонимног аутора-стихоклепца из минулог времена, туђи текст који је за музику прилагодио Иван Трнски (1896-1955), писац, аутор пригодних стихова и дизајнер слагалица.  До грешке је могло доћи због мелодије те „староградске“ творевине, која је иста као мелодија антологијске Бранкове песме „Девојка на студенцу“, коју је као прву своју песму на српском језику написао у Темишвару по одласку (1841) из Сремских Карловаца. „Девојку на студенцу“ уствари компоновао је 1888. године Вацлав Хорејшек, а у новије  време – академик Дејан Деспић, и ту изведбу смо чули у изврсној интерпретацији младе оперске певачице Иване Милинчић у Бањалуци, а у суптилној кавирској пратњи Дуње Јанковић. С друге стране, грешка је могла наступити и у безобалном приступу интернету. Овакве ствари морају се проверити у оригиналним издањима књига, интернет је ризично поље поузданости, заправо – панађур непроверених понуда и замки. Да је било приофесионализма,  у тој музичкој читанки своје место је могла наћи уствари и Бранкова антологијска песма „Укор“ композитора Даворинка Јенка. А са поменутом озбиљном грешком, том музичком уџбенику није место у школској употреби. 

Ви сте прије свега познати пјесник и писац, међутим, сви знамо да на Бранковом колу, као домаћин, на пјесничком митингу на Стражилову или на свечаном отварању у Карловачкој гимназији, никад нисте наступили као пјесник, никад нисте казивали своју пјесму.  

То је мој принцип да не наступам као песник на Бранковом колу заједно са песницима које сам позвао на манифестацију. Напросто осећам неку врсту нелагоде и није ми толико дебео образ. Немам желудац за то. Као спиритус мовенс Бранковога кола, нема потребе да се трпам и наступам на српском Парнасу где сам домаћин песницима, глумцима, музичарима, сликарима, филозофима и духовницима. Последњи пут сам говорио своју песму на Стражилову, 1979. године, на 8. Бранковом колу, када ми је уручена награда „Печат вароши сремскокарловачке“. Нисам ни слутио да ћу за четири године потом доћи на чело Бранковога кола. 

Међутим сада сте у Бањалуци на велико задовољство публике, напамет изговорили своју пјесму „Сремски Карловци“, написану прије непуне четири деценије. Из те пјесме се може учитати да режим комунистичке Југославије није пуно улагао у ово историјски значајно мјесто српске културе. Колико се ситуација промијенила до данашњег времена?

Бањалука је мој завичајни крајишки простор, а домаћин ми је био Младен Матовић, директор Банског двора, угледни композитор и диригент. Сремски Карловци су темељно и тенденциозно уништавани после Другог светског рата као место изразито јаког српског духовног и културног корена. Тако су деценијама запуштане и препуштене пропадању биле изузетне грађевине и куће из осамнаестог, деветнаестог и с почека двадесетог века. Карловци су уствари почели духовно да пропадају гашењем чувеног листа Бранково коло (1895-1914) и одласком (1920) српског патријарха из Сремских Карловаца у Београд. У овом градићу који данас има  тек нешто више од осам хиљада становника (у Бранково време четири хиљаде), рукоположена  су кроз време двадесет два патријарха и митрополита. Сремски Карловци ни данас на том плану не стоје најбоље, тешко их је опоравити од  жестоког удара и отписивања после Другог светског рата. Међутим, у новије време темељно је замишљена и  зацртана  обнова са конкретним развојем Сремских Карловаца. Наша држава се  озбиљно укључила у акцију развоја и обнове Бранковог града. Верујем да би опоравак могао да успе, да ће развој бити уочљив  – да ће Карловци доћи до свог даха и животног цветања. Биће потребно доста радити, конкретно зацељивати ране и с љубављу, стручно, усмеравати цео пројекат у добром правцу. Ако су наши преци умели од Карловаца да створе српски Сион, наша је обавеза да не дозволимо пропадање таквог јединственог места у Србији и овом делу Европе. 

Која издања, у оквиру великог јубилеја, спремате за септембар, односно за 53. Бранково коло?

Појавиће се други том „Коло, коло, наоколо“ са поднасловом „Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“.  То је књига-хроника о историјату Бранковога кола. Затим, књига „Свечане речи“, сачињена од вишедеценијских ексклузивних  беседа угледних песника и писаца о Бранковој поезији, изговорених на свечаним отварањима Бранковога кола. Обе књиге обиловаће оригиналним и необјављеним фотографијама. Појавиће се са нашег Округлог стола и штампан зборник радова о Радичевићу. Затим – заједничка песничка књига двојице младих европских романтичара: Бранка и Петефија; Бранко на мађарском, а Петефи на српском језику. Такође, штампаћемо књигу песама на српском језику, преведену са мађарског из рукописа управо проглашеног лауреата наше Међународне награде „Бранко Радичевић, угледног савременог песника ИштванаТурција из Будимпеште. 

У наредном периоду, позвани сте да одржите беседу о Бранку Радичевићу у Крушевцу, Темишвару, Великој Плани, Бачком Јарку, Београду, Житишту, Врању, Сремској Митровици,... Поред огромних обавеза везаних за велики јубилеј Бранка Радичевића, не одустајете ни од Ваше оригиналне књижевности. На чему тренутно радите и да ли планирате нешто од тога објавити?

Иво Андрић је  рекао: „Поезија редовно занеми од близине стварних догађаја“. Све ово што радим целог свог века је својеврсни бег од баналне и опасне стварности без обзира колико она у исти мах насељава моју уметност. Тренутно, већ дуже време, подједнако пишем поезију у слободном и у везаном стиху. Тако настају два нова рукописа, један је збир неколиких поема о аркадијској зори завичајних сензација. А други... вероватно ћу ове године објавити књигу „Сонети о земаљској љубави“.