ИНТЕРВЈУ С НЕНАДОМ ГРУЈИЧИЋЕМ У "БЛИЦУ НЕДЕЉЕ"

"Блиц", Београд, 9. јун 2024.

С Ненадом Грујичићем разговараао Мирослав Кос, уредник "Блица недеље"

БРАНКО ЈЕ ПЕСНИК КАКАВ СЕ РАЂА ЈЕДНОМ У 200 ГОДИНА

Овог пролећа обележили сте велики јубилеј, 200 година од рођења Бранка Радичевића и наставићете током целе године. Шта је то што Бранка Радичевића и данас чини вечно младим и актуелним?

Бранко је песник какав се рађа једном у стотину година, а кад узмемо у обзир овај велики јубилеј, можемо казати и – једном у двеста годиина. Толиика је његова песничка разлика у односу на друге песнике у времену.  Његов пример показује да се песнички таленат добија рођењем и не може престати да зрачи у времену. Плодове таквог талента не може нико да дошминка оним неталентима који се на књижевној сцени шверцују кроз време.

Континуитет Бранкове поезије и његовог култа предочен је и на нашем Округлом столу “Живот песничког дела Бранка Радичевића” одржаног на “Пролећним Бранковим данима 2024”, а у септембру на 53. Бранковом колу појавиће се богат зборник радова. Објавићемо и књигу оригиналних  беседа о Бранку изговорених на свечаним отварањима Бранковог кола. Све то, поред осталога, и уза све речено, чини га вечно младим и актуелним.

Није било много таквих уметничких душа у целом свету, да за тако кратак животни и стваралачки век, толико значајног напишу као што је то Радичевић урадио?

Да, то је реткост. Ето у мађарској књижевности постоји Петефи Шандор (1853-1849), поживео је двадесет шест година, па шкотски песник Роберт Бернс – живео двадесет седам година (1759-1796) и енглески романтичар Џон Китс (1795-1821) – двадесет шест,  онда такође вечно млади Сергеј Јесењин (1895-1925), словеначки Сречко Косовел (1904-1926), само двадесет две године – који за живота чак није објавио ни једну књигу, те наш Бранко Миљковић (1934-1961) и ретки други. Њиховој слави нема сумње допринео је уочљиво кратки животни век, међутим сви су имали таленат од Бога који релативизује значај дужине живота, као и од‌јек и домет дела у матерњем језику у редовном људском веку. То су песнички култови који су равни (полу)божанским у разним митологијама света.

 „Ао, данче, ала си ми бео” назив је својеврсне антологије, обимног цветника песама, како сте ви назвали књигу, збирку песама посвећених Бранку Радичевићу или инспирисаних његовим делом. Штампали сте је већ у марту у издању Бранковог кола поводом овогодишњег јубилеја и промовисали на „Пролећним Бранковим данима 2024”. Ретко је који песник у тој мери надахнуо толики број својих колега песника и био им инспирација.

То са Бранком је посебна прича, несвакидашњи феномен који говори колико је култ Бранка Радичевића редак и велик. Уврстио сам у цветник сто четрдесет девет песника са укупно двеста песама посвећених Бранку, почев од Његоша, Змаја, Лазе Костића, Грчића Миленка, Марка Цара,  Шантића, Авде Карабеговића, Бојића, Винавера, Црњанског, Десанке, Ћопића, Скендера, Миљковића, Михиза, Тадијановића, Гвида Тартаље, Раичковића, Антића, Бећковића, Момира Војводића, Рисојевића, Нога, Крстивоја Илића, Зупца, Ненадића, М. Тешића, Сладоја, Кањевца, Негришорца, Јокановића, Вукашиновића, Јасне Миленовић, Малешева, Мировића, М. Вуковића, па све до најмлађих – Маје Белегишанин, Милана Ракуља, Љиљане Павловић Ћирић и Растка Лончара. По свему, по од‌јеку и доживљавају других, ова књига је најаутентичнији духовни подухват поводом обележавања два века од Бранковог рођења. Пандан томе у материјалном погледу, у  смислу да ће трајати и остати записано у времену поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, јесте и изградња потребне и лепе камене стазе на Стражилову, од „Бранковог чардака“ у подножју до његовога гроба.

Пролетос издали сте још једну књигу, такође својеврстан зборник текстова објављених током последње три-четири године управо у Блицу недеље, у којима сте подсетили на бројна велика имена наше културе која су била међу гостима  Бранковог кола. Заиста, импресиван је списак имена свих тих даровитих и вредних  људи који су продефиловали вашом манифестацијом?

То је књига „Коло, коло, наоколо“ – Појаве и портрети“, која сажима моје искуство са живим топонимима културе,  Сремским Карловцима и Стражиловом, али и Новог Сада. На пример пишем о славном листу “Бранково коло” (1895-1914) и оснивачу Павлу Марковићу Адамову,  А онда и  о разноврсним културно-историјским о појавама крајем двадесетог и с почетка двадесет првог века. Затим ту су у највећем броју  есеји-портрети о Десанки Максимовић, Дејану Медаковићу, Мирославу Антићу, Весни Парун, Васку Попи, Ивану В. Лалићу, Светлани Велмар Јанковић, Бориславу Пекићу, Михизу, Владети Јеротићу, Павлу Поповићу, Стевану Тонтићу, Живану Сарамандићу, Ољи Ивањицки, Милану Кечићу, Радовану Крагуљу, Милану Тркуљи, Ивану Хајтлу, Миши Јанкетићу, Петру Краљу  и десетинама других, све са мојим песамама-терцинама које носе њихова имена. Ту су и текстови о песнициима-шахистима (с обзиром да је Бранко играо шах), о оснивању филозофског симпозијума на Бранковом колу (млади Бранко учио је у Темишвару филозофију, то јест мудрољубије), као и незаборавним наступима Бајаге као рокенрол песника на Стражилову и у Сремским Карловцима пре четири деценије.

Ускоро у штампу улази и други том ваше књиге „Коло, коло, наоколо“ са поднасловом „Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“.

Да, појавиће се до септембра, за 53. Бранково коло. У тој књизи говорим о историјату Бранковог кола, као хроничар указујем на његово трајање кроз конкретне програме и садржаје, плиме и осеке времена. Обе књиге “Коло, коло, наоколо” указују на моју  животну посвећеност и љубав према мисији коју Бранково коло обавља у Богом даном амбијенту, са предностима и препрекама на том путу, са талентима и делима чије године нису појели скакавци.

Ви сте пре свега песник и књижевник. Пре четрдесет година, једно за другим изашла су у великом тиражу два издања ваше књиге о Бранку код Књижевне заједнице Новог  Сада, а затим су уследила издања у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду. Пре коју годину, целу своју књигу песама „Сремскокарловачке терцине“ посветили сте Сремским Карловцима, Стражилову, а тиме и Бранку Радичевићу, као и стражиловским песницима, писцима, уметницима и духовницима. Недавно сте написали монодраму посвећену Бранку и Мини Караџић. То је заиста несвакидашњи омаж бранковском духу.

Кад препознате свој пут, целим бићем осетите мисију којој припадате, тада је најприродније да свој таленат дарујете том путу. А једна пословица каже: „Богати смо онолико колико дарујемо другима.“  Захвалан сам таквој привилегији што ми је помогла да се не разбацујем по разним фронтовима живота већ да се усредсредим на струку која ме чини потпуно оствареним и срећним. Бранко је Божје дете које ће трајати у времену док год је српскога рода и језика. Уствари, по његовој антологијској песми „Молитва“ видимо да он припада вечном животу. Ко год мисли да може певати попут Бранка, грдно се вара, он је толико оригиналан да узмиче свакој помодности и импровизацији. Оно што нам преостаје јесте да на различите начине тумачимо и описујемо, живимо и сањамо лепоту и снагу Бранковога талента.

Бранко је иначе рођен у Славонском Броду, имао је тамо и своју бисту која је током последњег рата срушена. Сам град Славонски Брод прави се као да велики песник са њима нема никакве везе, само зато што је Србин.

Учествовао сам у подизању споменика Бранку 1984. године у његовом Броду на Сави. Почетком рата тај споменик је срушен, а Бранково име избрисано. Та чињеница растужује и говори о несавршенству човека, његове свести и поступака који лако прерастају у бесловесност и зло. Већина песника иначе о том аспекту људске природе  пева за свога живота, о људским глупостима и ограниченостима, о анималној и рушилачкој природи људи кроз векове. И Бранко се  ругао и исмејавао трулеж друштва, сатирично осветљавао деформације задриглих институција. На пример, оштар је био према Матици српској која потом његову прву књигу пуних једанесет година није хтела да уврсти у своју библиотеку.

Бранково коло је јединствена културна манифестација у Србији и региону. Трајете већ 53 године. Ви сте на челу манифестације од осамдесетих година прошлог века. Ентузијазма вам не недостаје?

Долазак у Бранково коло, и везаност за Сремске Карловце и Стражилово, доживљавам као награду Неба, то јест дар из Божјих руку. То су светлосни топоними између Новог Сада и Београда, са духовним кореном од великог значаја за српски народ. Препознао сам ту привилегију и посветио се Бранковом колу, струци и  свему што на плану поезије, књижевности, уметности, кутуре и духовности указује се у концентричним круговима тога поднебља.

Бранково коло организовали сте и у комунистичко доба, и у ово ново, демократско. Које су основне разлике? Шта вам недостаје из оног Бранковог кола у доба комунизма, а шта вам је најважније у данашње време?

Било је то пре свега време моје младости, аркадијске лепоте живота и стварања. А  онда, и сама чињеница да тих неколико деценија није било рата стварана је илузија да га више и не може бити. Међутим, ниије тако, сведоци смо великих сукоба и страшних последица.  У то време није било толике силесије медија и најезде убрзаних црних вести. Још је све било очовечено људикањем, расположеним разговорима очи у очи, лицем у лице. Тако се одвијало и Бранково коло. Осим култних места за наступе, одлазили смо и у велике фабрике и предузећа, наступали за раднике, на пример, у Новкабелу и Синтелону, који су материјално помагали Бранково коло. Такви наступи били су поштовани, као и у Карловачкој гимназији, на пример, или у угледним установама културе. Сви су желели уживо да виде и чују велике песнике, драмске и музичке уметнике. С друге стране, тињала је цензура у друштву и није се могла објавити баш свака књига, понека би била и спаљена. Чеслав Милош је рекао: „Чим писац покаже занимање за стварност, цензура удара.“ Било је то време и добре преведене литературе и постојала је широка лепеза часописа и листова за књижевност, уметност и културу.  

На ширем плану посматрано, цензура постоји и данас, у целом цвету, нарочито у сфери медија. Како на то гледате?

На нашој књижевној сцени данас нема оне врсте цензуре као у време кумунизма. Можда је аутоцензура још убојитија од цензуре.  А тзв. велики свет је постао на том плану кукавички иако поседује велику силу. Та сила довела је и највеће земље до орвеловских облика цензуре. Сетимо се недавне пандемије, па онда, ево, и рата у Украјини и Гази. Уживо пратимо пренос смрти и ништавила, али с коментарима како коме годи, колико ко поседује силе и какав материјални, пљачкашки интерес има.

 С друге стране, размножава се опсена у виртуелном свету што масовно отуђује и заглупљује човека. На друштвеним мрежама симулира се књижевна слава, буја „стваралаштво“ са нарциосоидним буљењем у сопствену сенку. Ономад је више вредела реч, и говорена и написана. Данас су млади песници готово без ослонца у стварности иако виртуелно сами себи веома брзо надувају „славу“. Потребно је талентоване почетнике институционалнио подржати и дати им наду кроз објављену добру књигу или награду с традицијом. То Бранково коло и те како чини.

Већина људи који иоле познају дело Бранка Радичевића, а нарочито старије генерације, његово чувено “Коло. коло, наоколо...” доживљавају као оду југословенству и некадашњу незваничну химну братству и јединству. Да је то песма посвећена српском роду није се помињало у доба комунизма.

Ни у Краљевини Југославији није било боље. А  Борислав Михајловић Михиз у време Титовог режима рекао је да у овој земљи нико не зна да Бранково коло у “Ђачком растанку” није југословенско већ српско. Тај део антологијског “Ђачког растанка” напросто је фалсификован, употребљаван у дневнополитичке сврхе као и много тога другог. А Бранко је у своје време, средином 19. века,  у поеми „Ђачки растанак“ указао на то да се Срби на Балкану налазе под јармом два велиика царства, турског и аустријског. Бранко пева да је расути српски народ и те како угрожен иако је веома бројан, те га  именује по областима, пределима и (по)крајинама где вековима живи, он позива у заједничко српско коло вапећи за независношћу и слободом свога народа. Слично је и данас.

Бранково коло готово од самог свог почетка није била само песничка манифестација. Деценијама већ окупљате и  књижевнике, глумце, музичаре, филозофе, психологе, духовнике...

Бранко је песник поводом чијих стихова постоји преко стотину музичких композиција, изучава се на свим степенима школовања, његове песме су антологијски примери употребе народног језика у књижевности, оне носе и духовни и лирски, и дионизијски и родољубови карактер, поседују разноврсне особине и врлине језика. Све то само од себе призива друге уметности и жанрове, разноврсне протагонисте и актере многих уметничких и духовних дисциплина да нађу своје место у наручју муза и богова на српском Парнасу и српском Сиону, али и у српској Атини.

Поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, 15, јуна ове године у Бањалуци, у Банском двору, имаћете беседу и наступиће уметници, лауреати и аутори  Бранковог кола из Републике Српске?

По први пут ове године обележићемо велики Бранков јубилеј преко Дрине.  У бањалучком Банском двору биће и певана и казивана Бранкова поезија. Затим, наступиће пет песника из Републике Српске који се налазе у мојој антологије поезије посвећене Бранку. Биће казивана и поезија о Бранку из пера Његоша, Шантића, Карабеговића, Десанке, Скендера и Ћопића. Иначе, преко тридесет песника из Републике Српске објавило је књиге на српској ијекавици у Бранковом колу. Затим, двадесет песника добитници су наших награда „Печат вароши сремскокарловачке“ „Стражилово“: Ранко Рисојевић, Ранко Прерадовић, Боро Капетановић, Бранко Брђанин Бајовић, Мирко Вуковић, Здравко Микић, Дејан Гутаљ, Недељко Бабић, Драгана Крагуљ, Жељко Пржуљ, Горан Шаула, Милан Ракуљ, Марко Миловановић Марун, Горан Гаврић Грга, Валентина Милачић, Александра Мариловић, Маја Станојевић, Данијела Регојевић, Милош Пуђа и други. Тиме се у Србији нико не може подичити.

Шта вам је још неостварена жеља када је реч о Бранковом колу, које планове још нисте остварили?

Много тога је урађено, хвала Богу, успостављен је важан културни бренд у Србиији и региону – Бранково коло. Потребно га је непрестано усавршавати и неговати. Не треба заборавити из света лауреате наше Међународнр награде „Бранко Радичевић“, из Русије, Мађарске, Грчке, Јерменије, Француске, Румуније, Велике Британије, Хрватске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Немачке и других земаља. То треба наставити уз стално укључивање младих људи, оних који су фомирани у Бранковом колу.

С обзиром да ће у Сремским Карловцима бити изграђен велики културни центар, жеља ми је да он добије име Бранка  Радичевића. Затим, желим да успоставим едицију „Побратимство лица у свемиру“ која би доносила књиге, увек, са поезијом двојице рано преминулих песника из различитих језика. Ове године ћемо кренути и штампати заједничку књигу песама два европска песника романтичара, Бранка Радичевића и Шандора Петефија. Дакле, Бранкове песме преведене на мађарски а Петефијеве на српски језик – у једној књизи, са њиховим портретима на корицама, и биографијама са кратким освртом на поетике.То су песници који су млади отишли са овога света. Бранкова поезија преведена је на петнаестак језика, овако бисмо наставили и проширивали то поље на светском плану, а добијали за нашу културу важне препеве рано преминулих генијалних песника из света, на пример и из Азије или Африке, не само из западне хемисфере. Наш Андрић је рекао: „Правом песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа.“