ОДРЖАН ОКРУГЛИ СТО О БРАНКУ У ВУКОВОЈ ЗАДУЖБИНИ

Београд – Нови Сад, 14. мај 2024.

200. годишњица рођења Бранка Радичевића

ДВАНАЕСТ УЧЕСНИКА НА ОКРУГЛОМ СТОЛУ "БРАНКО И ВУК"

После Округлог стола „Живот песничког дела Бранка Радичевића“ на „Пролећним Бранковим данима 2024“, одржаног на сам дан рођења Алексија Радичевића, 28. марта у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, у Вуковој задужбини у Београду одржан је данас Округли сто „Бранко и Вук“.

На списку учесника налазе се ова имена: проф. емеритус Душан Иванић, Ненад Грујичић, проф. др Ненад Николић, проф. др Зона Мркаљ, проф. др Бошко Сувајџић,  проф. др Мина Ђурић, проф. др Александар Милановић, др Гордана Илић Марковић, проф. др Исидора Бјелаковић, др Марија Слобода, др Татјана Јовићевић и  др Ненад Б. Ивановић.

Излагања ће бити публикована као темат у „Даници“ Вукове задужбине 2025. године. Рок за слање коначне верзије текста -  до октобра ове године.

Пре почетка рада, поздравну реч упутили су Ненад Шапоња, директор Културног центра „Милош Црњански“ и  Бошко Сувајџић, председник Скупштине Вукове задужбине.  

                                                                                                                                                      М. Борић

 

ИЗ АНТОЛОГИЈЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА "АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО", ЦВЕТНИК ПЕСАМА (О) БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ (БРАНКОВО КОЛО, 2024)

 

 

Петар Петровић Његош

(1813–1851)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

 

 

Пјевче драги, Србе врли,

искро жива ђачког круга,

нек Аполо тебе грли,

нека Орефеј тражи друга.

 

У вилинском пјеваш Колу

као славуј усред луга;

тебе за род пјесма грли

као небо вита дуга.

 

Ајде, роде, колу амо

да јуначки попјевамо;

глас нек јечи, нек се чује,

нек цркају љуте гује!

 

 

Петар Прерадовић

(1818 – 1872)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

 

Понарасла теби витка крила,
већ за раном твог живота цвијета
и на њих те подигнула вила
нашој пјесми до висока лета.

Жива радост рођеног нам свијета
дочеком ти свакој пјесми била,
а уз сваку здравица се пила:
пјевао нам јоште много љета!

Али свијету с ону страну раке
устребало духа пјесничкога,
и смрт дође и ускрили твога

лахко изнад земљице ти лаке.
Тамо сад си своме роду дика
ал’ овдје ти нејма замјеника!

 

 

Алекса Шантић

(1868 – 1924)

НА СТРАЖИЛОВУ

 

Колико пута тебе походих мишљу младом

     И љубљах места милине рајске пуна?!

У санку кол’ко пута шетах се твојим хладом,

     И слушах слатке пјесме из твојих густих жбуна –

Штоно их мале тице, казујућ’ радости своје

     Весело поје!

 

Али и на јави походи тебе, ево,

     Син кршне Херцег-земље, ој горо пуна слада!

Гдјено је млађани Бранко најслађе пјесме пјев’о

     И гдје му златни споменик блиста сада,

Споменик, који ако вријеме једном сруши,

     У Српства неће души.

 

Ој, друзи! Браћо мила! Дигнимо пехар гори

     Жарког и љупског вина – што нам га Сријем дава,

Кликнимо јасно скупа, нека се до неба хори,

     Нека по Стражилову зашуми цв’јеће и трава:

Слава ти, Бранко, слава!

 

                        На Стражилову, 1888.

 

 

Ћазим Ћатић

(1878 –1915)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

 

Зашто, зашто ова судба црна

Тебе у ноћ вјечиту закрили?

Зашт’ ко ружу отрже са трна

Са свијета тебе, Бранко мили.

 

Звук пјесме ти не чује се више,

Нити струне дршћу на гуслама:

Душа млада више ти не дише,

Твој починак сад је рака тамна.

 

Преб’јено ти гудало је давно,

Што но срца милином очара,

Али и сад твоје име славно

Српска вила на обзору шара.

 

И сад Бранко твоје име живи,

Српски народ у срцу га носи,

И сад твоме полету се диви;

И тобом се још ув’јек поноси.

 

Многи пјесник стопама ти шљеди,

Ал му пјесма као твоја није;

Да срдашце разгријено следи

А леденому часу загрије.

 

Ко гусала чује одјек твоји,

Тај Синаја* тражити ти неће,

Глас божански да му рај присвоји

Ко Мојсији – рај вјечите среће.

 

           *Гора Синај

 

 

Милан Ћурчин

(1880 – 1960)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ СОНЕТ

 

 

Видео сам хумку што му тело скрива,

Био сам на месту што му гробом зову,

Био сам на красном нашем Стражилову

Где нам дивни Бранко сан вечити снива

 

Тело ти је мртво, ал’ душа ти жива

На овом нам свету пали светлост нову

Свак с усхитом гледа вечност светлост ову,

И велича славом свог песника-дива

 

Твоја душа мири као прамалеће,

Ти си сппомен-камен диг’о роду свему,

Твоја звезда сјаће на небу нашему,

 

И та звезда никад угасити неће.

Догод српства има, догод народ живи,

Твом ће духу, Бранко, сваки да се диви.

 

                          Нови Сад, 16. маја 1896.

 

 

Станислав Винавер

(1891–1955)

БЕЛА ЗОРА

 

Зора бела тек што свита

Момчић цуру нешто пита.

Она руди као зора

Ал он каже да се мора.

 

Тад поточић зажубори

Запеваше мило тице

Моми бајној срце гори

На груди му сакри лице.

 

А он брзо, вешто, спретно

На травицу њу је метно.

Ветрић слатки, мирно цвеће

Издат тајну ником неће… 

                          Бранко Радичевић

 

 

Милутин Бојић

(1892 – 1917)

МОЛИТВА Б. РАДИЧЕВИЋА

Пародија

 

Месец јасни, сека јато,

Рујно вино умивато

Креду, што нам рачун шара,

Коњак што нам груди пара

И ту силну жандар-буку,

И меницу страшну бруку

Ти сатвори, вељи Боже,

Ко овако јоште може.

 

Осим другог овде свега

Мене створи из ничега,

Духом твојим ти подуну

И у џеп ми болест суну,

Па ми, Боже, јоште таде

Као приде младост даде.

Па и празна кеса ова –

И њу мени ти дарова.

 

Мрачне стазе и тамнину,

И угодну помрчину,

Малу плаху као море

И секицу одозгоре

И пијаног њеног слугу

И татину мотку дугу

И пандуров глас умилни.

Ти сатвори, Боже, силни.

 

Хвала, Боже, на дар ови

Зеленаше благослови,

Да ми душа с права пута

Са мном у апс не залута.

 

 

Анте Ковач

(1897 – 1974)

КАНДИДАТОВ САН

По поеми „Рибарчетов сан“ Бранка Радичевића

 

Ал’ се странка осмехива

и нада се слави,

а кандидат мандат снива

јасно ко на јави.

 

Он хитнуо удичицу,

одобрење стеко,

изишао на улицу

да га бира неко.

 

„Дед, гласајте брже, људи,

зашто тако споро?

чини му се: мандат руди,

већ је готов скоро.

 

Биће, биће – јоште мало –

гласови печени,

срце му је заиграло:

„Амо сад, милени!

 

У фотељу ја ћу сести,

бићемо на влади,

имаћемо шта појести

за нас нема глади!“

 

Па спискове граби брже,

док му не загусти,

народ вику – он се трже –

оде санак пусти!...

 

 

 

Десанка Максимовић

(1898–1993)

НА СТРАЖИЛОВО ИДЕМ

 

 

На Стражилово идем још за сенке,

за магле млечне над пољем и Дунавом,

да гледам Бранкове брегове и евенке

и сунце како долази светлим сплавом.

 

Придружи ми се путниче на уранку,

што први круниш росу неначету,

да посматрамо румену јесен ранку

и лист како криоцем маше у лету.

 

За мном пођите јутрос стопу по стопу,

јабланови вити што лебдите поред моста,

и ти, коњаниче, млади у галопу,

за којим прамен прашине на путу оста.

 

Придружите ми се, жуне грла царска,

што јецате као девојка на растанку,

док нису врана племена аварска,

док нису снегови пали на гроб Бранка.

 

И ти, коме сећања увек ме зову,

из младости зелене однекууд бани,

да с тобом прођем јутрос по Стражилову,

шумарком руменим као да га ко рани.

 

На Стражилово идем, па ко зна када

у зору ће ме видети ови пути.

Придружи ми се, сунце, јутос сам рада

да гледам шуму Бранкову – лисје жути.

 

 

Скендер Куленовић

(1910–1978)

БРАНКО СИНЕ

     

 

Да је мени умријети ко ти,

с лисијем жутим што зелено пада,

да жутога не видим никада,

већ олују и славуја и

 

шарну дугу у свој суђен дан,

данак бијели што ми се помаља,

сијед да пјесме узвијездим из траља,

рад од свијета понесем у сан.

 

Лисје жути веће по дрвећу,

већ смрт пали своју жуту свијећу,

здраво да сте, премили ми сви!

 

Дође доба кад клецавом ногом

Идем и ја и говорим збогом,

Узми мене сад подруку ти.

 

 

Бранко Ћопић

(1915 – 1984)

ВЕДРИНЕ

      Бранку Радичевићу

 

Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,

свака је слободна рука и ником није тијесно,

ето се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни

у коло објесно.

 

Момак црноок језди и коњиц вришти врани,

као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,

драгани трепти срце и крчаг разбити неће

дјевојка на студенцу.

 

Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,

не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,

ево их с нашом колоном – дјевојке распјеване –

ко путник на уранку.

 

И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,

јесењом тугом сувом нису засути пути:

никад код нас пјесник више умријети неће,

нити му лисје жути.

 

 

Стеван Раичковић

(1928 – 2007)

РАДИЧЕВИЋ НА КАЛЕМЕГДАНУ

 

 

Са листова књига (ко из танких урни)

Крене твој дух ведри, тако, у дан тмурни.

 

И лаким звекиром лупне било коме

О капију срца, ко на дому, своме...

 

Често без куцања, као брат код брата,

Отвараш и на мом срцу тихо врата.

 

И мада сам ја жив, а ти чедо мрака,

У таму мог срца улазиш ко зрака.

 

Па, заједно, онда, улицама града

Кренемо ко преко плавих винограда.

 

И у парку поред твог каменог лика,

Сви гледамо у Срем и у дно видика...

 

Опет једна јесен: дуну ветар у том

И твој камен неста сав у лисју жутом.

 

 

Момир Војводић

(1939 – 2014)

МОЈА БОЈНА ЧЕТА

 

Бранко Радичевић и Ђура Даничић,

студенти, вучићи, пружају ми руке...

мјесто Копитара сједи Фран Миклошич...

Његош, Мажуранић, блаже моје муке.

 

И „Горски вијенац“ и „Ђачки растанак“,

уз „Смрт Смаил-аге Ченгића“ мој „Завјет“;

Илирци и Срби стижу на састанак

Код „Белога вука“ на помоћ и савјет...

 

Моја бојна чета из бечког предграђа

у славном се колу око мене вије...

књижевност народног језика се рађа,

за будући језик љути се бој бије...

 

Хаџић у „Улаку“ све то чином ружи.

„Рат за српски језик и правопис“ ту је!

Џабе све „утуци“, нека Хаџић тужи...

Мој Ђура Даничић мач науке кује;

 

Даничић у „Рату“, а Бранко у „Путу“,

не штеде трутове у Матици српској...

Његош, Бранко, Ђура, моју муку љуту

мелемом видају, за јад злоби мрској.

 

 

 

 

 

 

Милан Ненадић

(1947 – 2021)

ЦРВЕНИ ЧОТ

 

Мени је једно зрно доста,

Шкољка љубави, тек толико –

А хоће ли је моћи дати,

А хоће ли је дати ико!

 

На сан ми Бранко, млад до бола,

Доводи мому нона белих:

У сред новога раскол-кола

До дна се себе сневеселим.

Чујем да шапће српско слово

Милошу сетном – трешње и мај;

Зар може знати Стражилово

За већу радост, тугу и сјај!

 

Силазим, занет, у дно бића

Уз песме младе, чулне, нежне,

С пехаром новог рујна пића

Лебдим изнад Марије Снежне

И тако, у сну, тражим сврху

Нашем почетку, нашем крају,

Смисао нашем дну и врху,

Вир на увиру завичају;

 

Кроз плачне ноћи, мучне дане,

Ридање, туге, опомене

Док јелен рогом ломи гране,

Зове Бранка, Милоша, сене;

Кроз капљу кише што се блиста

Уместо сузе, јер је биста

У колу данас, јуче, давно

Познала сновно, болно, јавно;

 

Занос што тресе модре вене

Језиком муње, језом свода

Шапће – засити жедне зене

И љуби Фрушку – понос рода;

Док сунце греје круну Чота,

Док зари гробље на Черату –

Ту нађи сврху свом животу,

Смисао своме смртном сату.

 

Мени је једно зрно доста,

Шкољка љубави, тек толико –

Али је неће моћи дати,

Али је неће дати нико!

 

                        Нови Сад, 2007.