О ПОЕЗИЈИ И МАТИЈИНОМ ДОЛАСКУ ЗА БРАНКОВ 200. РОЂЕНДАН

Сремски Карловци – Нови Сад, 7. мај 2024.

200. годишњица рођења Бранка Радичевића

ОРИГИНАЛНОСТ И МАТЕРЊА МЕЛОДИЈА 

Све ове године на Бранковом колу, осетило се колико поезија може да дâ, да влада публиком. Сви очекују тај корак разлике, тај зврк оригиналности код сваког аутора. То ствара осећање да нема краја могућностима песничког говора и његове лепоте. Отуда је пресудна она истина, да песник не сме ни на кога да личи, ни из традиције којој припада, ни у савременом тренутку. То је огроман, и за многе несавладив задатак, али је тако, никако другачије.

Таква је поезија Матије Бећковића, на пример, оригинална, сва у магми матерњега језика, поезија која пева из своје изнутрице и обасјава публику. Тако је било и ове године на „Пролећним Бранковим данима 2024“ приликом промоције цветника песама (о) Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“ у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима када је читао песму „Парусија за Веру Павладољску“.

О преведеној поезији засад не говорим, јер поезија прво настаје у матерњем језику аутора, па се онда преводи на друге, ако је потребно, али то је сасвим трећи посао. Песник не би требало да чита и посматра превод нечије песме као потпуну меру ослањања и утицаја. Таква песма је дело преводиоца или онога што препевава поезију. Потребно је читати оригинал, на руском или немачком, на пример, на језику којем аутор припада, тада ћемо осетити потпуну снагу и печат песме у матерњем језику.

Дакле, песник мора да личи само на себе – голем услов, али једино тако, рекосмо,  има смисла бавити се писањем поезије, то јест певањем на свом матерњем језику. Бранково коло је неговало такав концепт – да публика може јасно да уочи очигледне разлике остварених песника. То је драгоцено и за младе ауторе, за оне који главу разбијају како да се ослободе нечијег утицаја, да проговоре својим талентом. А устари већ прва књига требало би да донесе наглашену нијансу поменуте разлике, а ако се посрећи, првенац може бити и узор другима. А шта ће бити са другом по реду књигом, видећемо.

Ма­ти­ја Бећ­ко­вић је ха­ри­зма­тич­но име ве­ли­ке по­пу­лар­но­сти ко­ју ни је­дан пе­сник с кра­ја два­де­се­тог и с по­чет­ка два­де­сет пр­вог ве­ка ни­је до­жи­вео. Ње­го­ви на­сту­пи, обе­ле­же­ни за­по­вед­ним на­чи­ном ка­зи­ва­ња по­е­зи­је, иза­зи­ва­ју ве­ли­ку па­жњу и радосно стра­хо­по­што­ва­ње, док понеки критича­ри и ко­ле­ге пе­сни­ци че­сто пра­ве дис­тан­цу и ћу­те о чу­ду. О ње­го­вој по­е­зи­ји не пи­ше се то­ли­ко ко­ли­ко она од­је­ку­је у на­ро­ду. По­е­ме Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа ује­ди­њу­ју ди­ја­ле­кат­ску фра­зу и идиоме још од пр­вих књи­га („Ре­че ми је­дан чо­ек“). На­се­ља­ва их еп­ски (мо­рач­ки) свет де­тињ­ства, али и ми­ље ур­ба­не зби­ље и са­вре­ме­ног чо­ве­ка. Ху­мор је основ­но сред­ство из­ра­за у ко­јем се ро­је из­вед­бе­ни еле­мен­ти та­кве ду­хо­ви­то­сти: ка­ри­ка­ту­ра, иро­ни­ја, са­ти­ра, гро­те­ска и сар­ка­зам. С ду­ге стра­не, Бећко­ви­ће­ва по­е­зи­ја но­си бе­лег озбиљ­не дра­ме људ­ског би­ћа на та­ла­си­ма исто­ри­је, ду­ха и ве­ре. Сре­ћом, он је и пе­сник љу­ба­ви и ин­ти­ме ми­ло­ште. Ту се уз­ди­же по­е­ма „Ве­ра Па­вла­дољ­ска“.

Приликом недавног сусрета поводом обележавања 200. годишњице рођења Бранка Радичевића на промоцији цветника „Ао, данче, ала си ми бео“, пред сам почетак програма у Карловачкој богословији, прелиставајући антологију, Матија Бећковић је рекао Данилу Јокановићу: „Како ли је Ненад све ово прикупио и где је то све нашао“, мислећи на то где се досад све  скривало толико благо о Бранку – 149 песама почев од Његоша, Змаја, Лазе, Сундечића, Шантића, Грчића, Ћоровића, Карабеговића, Цара, Бојића, Ћурчина, Винавера, Васиљевића, Р. Петровића, Црњанског, Десанке, Скендера, Ћопића, Миљковића, Б. Петровића, Раичковића, Тадијановића, Поповића, Михиза, Вукосављевића, Антића, Војводића,  К. Илића, Перића, Ивкова, Рисојевића, Гавриловића, Зупца, Кишевића, Јововића, Ненадића, Дервишевића, Живановића, Тешића, Мариокова, Анушића, Гвозденовића, Сладоја, Јокановића,  Негришорца, П. Маркова, Ж. Николића, Вукашиновића, Кањевца, Северовићеве,  Стојановићеве, Малешева, Миленовићеве, Мировића, М. Вуковића, Миленковићеве, М. Белегишанин, Љ. Павловић Ћирић и других, па све до најмлађих, Милана Ракуља, Милана Ћосића, Николе Раусављевића и Растка Лончара, који су своје тек пупале песме о Бранку читали управо на Стражилову, поред Бранковога гроба и споменика подигнутог (1885), две године после чувеног преноса песникових земних остатака из Беча.

У овом цветнику испод сваке песме (не на крају књиге) налази се библиографски податак где је песма пронађена,  први пут објављена, у ком часопису или листу, у којој књизи, које године и на којој страни. Тако се, нарочито у другој половини 19. и у првој 20. века показало осебујно богатство српске периодике која је непрекидно недрила трагове наше поезије и књижевности говорећи о идентитетској димензији и корену. У овом цветнику налазе се и препеви песама о Бранку са кинеског, немачког јерменског и румунског. Иначе Бранкова поезија преведена је на тринаест језика. А он је песник управо онакав како смо с почетка текста рекли, сав у матерњој мелодији, музици и лепоти српске речи: „Ао, данче, ала си ми бео,/ још би` дуго гледати те `тео!

                                                                                                                                                 Ненад Грујичић

                        На фотографији: Ненад Грујичић и Матија Бећковић (у позадини Данило Јокановић)  у Карловачкој богословији на „Пролећним Бранковим данима“, 26. марта 2024.