ШТАМПАН ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ ДАНИЛА ЈОВАНОВИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 30. април 2024.

200. годишњица рођења Бранка Радичевића

„КОРАК ИЗМЕЂУ“  -  НОВА ПРВА КЊИГА У ОКВИРУ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА

      У издању Бранковога кола, управо је изашла прва књига младог песника Данила Јовановића,  чиме је наглашена синтагма „песник младости“, везана за великог песника српског романтизма  Бранка Радичевића, а наставља се концепт Бранковог кола заснован и на подршци младим ауторима.

      У књизи „Корак између“, Данило Јовановић, матурант славне Карловачке гимназије, рођен у Новом Саду (2005), представља се као песник снажне имагинације и емоције, јасних мисли и визија, аутор који је на здрав начин опседнут потребом да се кроз матерњи језик изражава у поезији као језику над језицима.

       Као што и сâм уме рећи, он пева о породици, љубави, пријатељима, свом свету и свету око себе, као и о друштвеним збивањима, бездушности, ломовима и опасностима савременог доба, али и о далеким звездарницима и тајнама иза земног хоризонта.  Дакле, он разрогачено види свакодневна чуда и лепоте око њега самога, бележи чулне сензације у распрснућу сваковрсних промена и изненађења, жуди за истином и правдом међу људима, примећује заосталост цивилизације без обзира на технолошки напредак, верује да као песник има етички најсупстанцијалнију  позицију. Затим, тежи и – види и неке далеке светове, из којих је, како сматра, стигао и сâм, установљује законитости времена и простора између микро и макро начела: Кажу да се звезде рађају, живе и умиру/ Баш као и ми/ Можда ми и јесмо звезде?/ Или су звезде неки нама далек род?

       Доживљај „најежене руке“ песник постиже и на својим „свемирским путовањима“, одласком изнад облака, у непознато. Проналазимо га у ситуацији где свет (планету) посматра из других сазвежђа, па из таквог сна душа му је „пала право са небеса“ на земљу, међу људе. Комплементаран овоме, мада у визији другачијег погледа јесте и призор из песничког бедекера Растка Ретровића који лежећи на округлој Земљи раширених руку види испод себе свемирски понор у који не пада захваљујући сили гравитације.           

     Свевидећи аспект бића Данила Јовановића припада песничкој космогонији која, као и код Бранка Радичевића у песми „Молитва“, уочава Божју творевину и диви јој се (доба дана или годишња доба, пак), са свешћу да му је милошћу Неба, као људском бићу из Створитељевог даха,  подарена и душа, а у њој и Песма, таленат за певање.  Није занемарив, дакле, и духовни аспект ове младе поезије која не уме да остари. Напротив. Ту је и свепорожимајућа вера у поезију као духовни принцип: Живећу, мајко, живећу/ док у мени вера дише.

      Љубавна компонента веома је битна у свету Данила Јовановића: у случајном сусрету/ густа се магла обавила/ у тим тамним очима. Овде наилазимо на јаку слику густе магле што се обавила у њеним очима које уствари нису само плод некаквог случајаног илити пролазног  сусрета, већ епифанијски блесак што је створио целу песму. И, то је уствари судбински сусрет за његов песнички хабитус: у тим тамним очима/ мој је читав свет. Овај доживљај, на другом месту, дограђен је и позицијом чувеног Десанкиног стиха: не, немој ми прићи, али на посве оригиналан начин: И зато те молим/ Немој да идеш/ Али не/ Ни у највећем лудилу / Немој ми прићи.

       Овај млади песник поседује и дар да уочава детаље и појаве (покисле улице, ноћ над градом, магловити одраз у прозорском стаклу, опали лист, папуче) што је за поезију од прворазредне важности.  И то ће Данило нема сумње још више развијати, јер ће таква стваралачка позиција обогатити не само поетски вокабулар већ и тематско-мотивска изненађења. Мотив ноћи дат је у разним валерима који се преламају са силама перцепције дубоко у бићу. И, магла се почесто јавља код Јовановића, што лиризује стих и даје му ликовну топлину акварела и мистике.

      Поезија одбацује идеолошке и апстрактне гломазности, целомудрена уопштавања и „филозофисања“, она живи од „неважних“ призора, такозваних ситница и мрвица свакодневице што својом разноврсном учесталошћу и разликом увећавају уметнички дојам са „репертоаром“ света, а уза све то, и понад свега, шире поље емоције и доживљаја, и њиховог дејства на конзументе поезије.

      За прву књигу важно је да покаже песникову истинску потребу да се изражава стиховима, да живи (за) поезију и – не одустаје, да му поезија помаже да савладава неизбежне препреке и проблеме, најезду искушења и разних видова демонијаде у димензији живућег свакодневља. У књизи „Корак између“ тога не мањка, напротив. Ту наглашену љубав за писањем (певањем) и поезијом уочавамо диљем ове младо-лике збирке која букти оданошћу према божанству песничког говора.

      А онда – дивно чудо, наслов књиге „Корак између“ поседује свих пет самогласника у српском језику, што је велика реткост у нашој књижевности, и уопште: о-а-и-е-у! Тиме је постигнуто звучно савршенство (вокални апсолут) у семантичкој равни двеју речи које чине назив првенца. Наравно, то је случајност у радионици младога песника,  није то била његова намера, али наше је да то уочимо и назначимо да таква „слагалица“ пуног вокалног бића у наслову књиге представља скривени амајлијски драгуљ што чува цео рукопис, како се у народу каже –  „штити од урока“. Озбиљна стваралачка игра која се потом наставља из песме у песму, из даха аутора потпуно посвећеног поезији, уверава нас да овај првенац неће бити једини уметнички траг у времену и простору свестрано даровитог Данила Јовановића.                                                                         

                                                                                                        Ненад Грујичић    

 Данило Јовановић           

СУСРЕТ

Један сусрет у хладном полумраку

и нешто као ноћна сенка

што само стоји и дуго и немо чека

враћа нас кроз време, у давнине

а у нама снови нови и топлине

али ти већ добро знаш исто што и ја

не делимо приче нити тајне нам драге

али очи нас увек издају невешто

и сваког пута један благи осмех

с твојих усана побегне

и хладни камен ових зидова

твојом се милошћу огреје

и блага је соба у којој си ти

и блажен је дом у коме твоје око сја.

КОРАК ИЗМЕЂУ

Немој обувати

Велике папуче

Велике папуче

Нису за тебе

Ти си мали

Твој је корак

Мањи него мој

Немој обувати

Велике папуче

Неће ти помоћи

Да брже порастеш

Али ће ти помоћи

Да се оклизнеш

И да паднеш

Раздвојиће ти се корак

И ухватићеш себе

Раширених ногу

Једном ћеш ногом

Бити мало дете

А другом

Велики, зрео човек

Немој журити да

будеш велики

Као ја

Немој обувати

Велике папуче

Остаћеш мали

Заувек.

КРОЗ ОТВОРЕН ПРОЗОР

Дунуо је ветар

И отворио дрвени прозор

У мојој соби

Ветар ме подиже

И ја као омађијан

Почињем да лебдим

Са окна које је

Одједном постало топло

Пружа се невероватан

Поглед на далеке земље

У којима влада мир

У којима се тишина може чути

А на хоризонту

Изнад тих предела

Сијају милијарде звездица

Које се окрећу

Око нових планета

А са њих неки сасвим

Нови и другачији људи

Машу и зову ме

Да долетим до њих

А у средини свега

Стоји црна рупа

Која сија загонетним сјајем

И то се све види

Кроз отворен прозор

У зеници ока

У огледалу

МОЛИТВА

Боже

Како бих волео

Да у кишном дану

Кад се небеса отворе

Попримим дух овога града

Да се саживим са њим

Постанем сав шарен, ведар и разигран

Да не бринем ни о чему

Да слушам одјеке хитрих корака

По калдрми старих крајева

Да ме поливају воде

И шибају ветрови

Лако је бити грађанин

Ал’ је тешко бити град

Нарочито по киши...

Боже

Како бих волео да као овај град

Читаву ноћ по киши свирам

Да музика живота одјекује

Овим суморним,

Покислим улицама

И пустим трговима

А ја да скачем

Смејем се

Плешем и певам

Да начисто пошашавим

И да ми ништа није важно

Али барем да знам

Да небо због мене плаче.

        (Из књиге „Корак између“ Данила Јовановића, Бранково коло, 2024.)