У НОВОМ САДУ ПРОМОВИСАНА АНТОЛОГИЈА „ПЈЕВАЈ, ОРИ, ПРОЗОРЕ ОТВОРИ“ У ИЗДАЊУ РТС-а и БРАНКОВОГ КОЛА

У Културном центру Новог  Сада, у препуној сали,  промовисана је антологија крајишких ојкача  ’’Пјевај, ори, прозоре отвори’’ Ненада Грујичића, у издању РТС-а и Бранковог кола. Реч је о шестом допуњеном издању у којем се налази 2000 ојкача, за око 600 више него у претходном.

Промоцији је присуствовала петочлана екипа РТС-а која се снимила цео програм у намери да направи и ускоро емитује специјалну емисију посвећену овој антологији и феномену крајишке ојкаче.

Академик проф. др Љубомир Зуковић истакао је да је, поводом антологије крајишких ојкача, Ненад Грујичић постао поуздан настављач Вука Караџића. Истакао је његову посвећеност и озбиљност у приступу римованом десетерачком двостиху као самосталној песми, минијатури која осветљава менатлитеску и карактеролошку црту Срба Крајишника. Указао је на Вуково тумачење овог феномена у његовом ''Рјечнику'' и наводио, потом, примере из Грујичићеве књиге коју је оценио високим оценама.

Љубомир Зуковић је затим, поред осталога, истакао и ово:  ''Књигом о којој је реч, сасвим извесно, Ненад Грујичић  је стао у ред Вукових следбеника. А с обзиром на текстуалну опремљеност књиге, чак  је понуђен , како би управо Вук казао, и  рачун о певачима, Грујичић је у том реду заузео високо место. Не би требало да се превише брине о томе да нам неко, па ни Хрвати, могу отети нашу духовну баштину уколико је ми сами не занемаримо и  не напустимо. Мени је то њихово својатање не само ојкаче него и још по нечега само још један доказ да се вера и име лашке и брже мењају и заборављају него оно што чини човеков духовни завичај, а то је, пре свега језик и све оно што је на њему створено.''

Етнокореограф Милорад Лонић, стручни сарадник на пољу нематеријалног културног наслеђа, похвалио је Грујичићеву антологију као јединствену и значајну за очување трага о српској културној баштини. Подвукао је значај игре и кола, то јест невербалног језика у извођењу ових феномена.  Рекао је да је Хрватска ојкање (ојкачу) уписала на листу Унеска као своју баштину, али је тиме уствари неспретно поступила,  и нама заправо помогла, јер је ојкачко певање најзаступљеније код српских крајишких избеглица и прогнаника из Хрватске и БиХ, који данас у Војводини, односно, Србији негују и чувају ово благо као своју духовну репрезентативност.

Уредник РТС-а Драган Инђић, који је одбарао ново издање крајишких ојкача „Пјевај, ори, прозоре отвори“ за своју издавачку кућу, рекао је да се већ на претходним двема промоцијама ове антологије у Београду  „примио“ на њену лепоту и вредност. Подвукао је да је 2000 ојкача заиста огроман подухват и да је то непроцењива вредност у односу, на пример, на „две хиљаде динара''.

Истакнути српски песник Стеван Тонтић, рецензент првог издања  Грујичићеве ''Ојкаче'' (1988), поред осталога је рекао:

„Ненад Грујичић се већ деценијама предано бави проучавањем, скупљањем и објављивањем народног десетарачког римованог дистиха познатог под именом ојкача (има и низ других, мање раширених назива). А ново издање о којем сада говоримо представља досад најопсежнију антологију ојкача (има их равно двије хиљаде) и свестрано освијетљен феномен те весело-тужне народне пјеваније, карактеристичне за динарско-крајишке предјеле с претежно сеоским становништвом, за велики појас око негдашње Војне границе, али и за Војводину која је умногоме насељавана сеобама и бјежанијама из тих крајева. У својој студији о ојакчи под насловом „Феномен десетерачког римованог двостиха у српској народној поезији“, Грујичић најприје подсјећа на значај антологије Бећарац Младена Лесковца из 1958, и Лесковчеве студије о том пјеваном двостиху, што је и њега подстакло на размишљања о природи бећарца, односно ојкаче.  Грујичић прави разлику између бећарца и ојакче. Разликују се и њихови јунаци: бећар и бараба.     Грујичић је у својој студији наводио и коментарисао мишљења већег броја других истраживача, почев од истакнутијих као што су Људевит Куба, Владо Милошевић и Цвјетко Рихтман, па до данашњих, попут Славице Гароње Радованац, Весне Ивков и Светлане Спајић. Али он је – слиједећи свој пјеснички укус и своје изразито осјећање „матерње мелодије“ – наводио и описе ојкачког пјевања које су давали наши писци, од Петра Кочића, Симе Матавуља и Скендера Куленовића до Милоша Кордића. Из пера Скендера Куленовића потекла је вјероватно најистанчанија и најимпресивнија дескрипција ојкачке пјеваније, коју је пјесник „Стојанке мајке Кнежопољке“ слушао у извођењу козарског кола.

Као велики, неизљечиви заљубљеник у народну пјесму, посебно у завичајну крајишку ојачу, Ненад Грујичић има разумијевања не само за префињене лирске ноте (којима зна и да се одушеви), већ и за повремену грубост, сировост и ласцивност ојкачког пјевања, због чега то пјевање многи потцјењују. (Аутор констатује да ни Вук Караџић није много марио за ову врсту кратких пјесмица – посебно бећарца.) Грујичић иза таквих, „неумивених“ стихова не види некакву злу намјеру, неприхватљиву дрскост или простаклук пјевача, већ простодушно ослобађање језичког или пјесмотворног нагона који руши моралистичке и пуританске забране. А ојкача обилује и неочекивано суптилним лирским просјајима, с чежњивом емоцијом љубавног спајања, и жестоким провалама изазивачког или бруталног еротизма. То су два супротна канала за „одушке“ овог пјевачког нагона или темперамента. Овај други екстрем чешћи је, наравно, у мушком него у женском пјевању. Али ојкачки језик је у основи „невин“ јер је - природан.

Други дужи и свакао значајан текст на крају антологије јесте „Ризница имена певача ојкаче“. Ту је аутор навео око 1500 имена пјевача ојкаче, често с годинама и мјестом рођења. Почев од забиљежених пјевачких имена из 19. вијека, па претежно оних из 20. стољећа, до неких из наших дана, то је огромна поворка људи из крајева данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије, чија су имена, поред самог Грујичића, забиљежили понегдје и његови претходници у истраживању ојкачког феномена, али и неки његови савременици и сарадници.  Међу познатим пјевачима у Поткозарју био је и Ненадов отац Драшко, који му је оставио у насљеђе и велики број записаних ојкача – чак 262. У списку сакупљача ојкача уврштених у ову антологију налази се и моје име, и то на самом дну – са једном ојкачом из Подгрмеча.

 Ваља поменути и попратни текст „Отимачина српске културне баштине“, у којем аутор разложно критикује хрватско номиновање и Унесково постављање ојкања и ојкаче на Листу угрожених вриједности нематеријалног културног насљеђа човјечанства. Хрватска је успјела да на Репрезентативну листу Унеска „постави и бећарац и нијемо (глуво) коло, иако су оба ова елемента нематеријалне културне баштине“ – каже Грујичић – „најблаже речено, и српска.“ Многи Срби мисле да је то нека врста ратног плијена хрватске државе. Грујичић критикује и небригу српске државе за духовно насљеђе српског народа, откривајући како „Србија до јуче није имала у својим законима синтагму „нематеријално културно наслеђе“, то јест „духовно благо“, чиме нису били створени правни механизми за номиновање поменутих елемената на листе Унеска“. Завршни прилог у књизи је „Речник мање познатих и непознатих речи“. Њиме је заокружено једно комплексно и цјеловито дјело, које ће свакако добро доћи свим љубитељима наше најкраће народне пјесме, а посебно онима који желе да се поближе упознају с природом ојкачког двостиха, историјским (не)приликама и крајевима у којима је настао и – свему упркос -  до данас се одржао.“

Примере римованог ојкачког двостиха извели су у два наврата женска и мушка група ''Вила'', праћене дугим аплаузима. Посебну пажњу изазавали су драмски уметници Софија Мијатовић и Бошко Петров, који су у два маха, наименично говорили многе женске и мушке ојкаче, као на пример:

Пардон момци из другије села,

с комшијом сам љубав започела.

Укопајте мене покрај стазе

куда младе дјевојке пролазе.

Дођи, лоло, ево биће ти је,

ни мушица на њу пала није.

Цуро, Радо, ко се  томе над`о,

да је чича толико настрадо.

Мој драгане, ћурлике ти твоје,

ћурлни мало око куће моје.

Наступ легендарног поткозарског тамбураша Рајка Кнежевића Брајића (данас живи у Земуну) изазавао је велику пажњу.  Он је пре пола века за Радио Београд снимио чувене поеме ''Сан мајке Младена Стојановића'' (1967) и ''Битка за Травник'' (1969). Синоћ је уз тамбурицу са три жице исте дебљине отпевао двадесетак ојкача љубавног карактера из свога завичаја и, за своју оригиналност,  побрао искрене аплаузе.

Премијерни наступ имао је Миодраг Миша Близанац из Шајкаша, родом из Чуруга, талентовани Бачванин, новосадски професор, музичар и певач. Он је са својим младим сарадником Марком, средњошколским ђаком, на величанствен начин отпевао неколико ојкачких мелодија са стиховима из Грујичићеве антологије. Задивљујући распон и боја гласа одушевили су многобројну публику која је дугим аплаузом и овацијама наградила овог свестраног уметника. Донедавно, деценијама, позната новосадска кантауторка и певачица Љиљана Петровић у својим изведбама ојкаче привлачила је јавну пажњу. Као њен настављач, ево, у новој изведби ојкачке певаније, јавља се Миша Близанац.

При крају програма,  Грујичић је, попраћен дугим аплаузима,  говорио своју чувену поему „Покривање куће“, и аутентично извео ојкачке двостихове који су функционално, као „песма у песми“, уграђени у ову јединствену песничку творевину.

Програм је трајао пуна два сата,  све је прошло као – дланом о длан.

Као домаћин и модератор, Ненад Грујичић, вешто је најављивао,  повезивао и коментарисао делове узбудљивог програма стварајући тако непоновљиву атмосаферу и угођај.  Грујичић је иначе 2013. године успео, и поред бројних препрека, да упише ојкачу у први Национални регистар нематеријалног кузлтурног наслеђа Србије.  На синоћњој промоцији, у различитим контекстима свога излагања, истицао је да ојкачка певанија данас представља кључну вертикалу и супериорни амблем континуитета и идентитета Срба Крајишника, избеглих и прогнаних са својих кућних прагова, расејаних по целом свету, којима је управо ојкача, као примарни елемент нематеријалног културног наслеђа,  присутна у свакодневним животним догађајима и приликама.