БОГАТИ СИРОМАХ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

200. годишњица рођења Бранка Радичевића

БОГАТИ СИРОМАХ

"Блиц недеље", Београд, 24. март 2024.

Пише: Ненад Грујичић

Идеализовати Бранков живот постало је правило комплемнетарно са људским доколичарењима и слабостима. Кад се временски много одмакну од даровитог човека који је рођен пре двеста година, људи радо хиперболишу животни пут таквога песника. На пример његов десетогодишњи боравак у Бечу,  ту га олако приказују на високој нози.

Међутим, у Бечу Бранко је сиротиња. Већ пола године по доласку у светску метрополу, са именом Алексије, и сам то вели у једном писму оцу Тодору 1844. године, дан после свога двадесетог рођендана: „Татице, свршују се ево шест месеци, би л’ смео молити? Чакшире за лето имам једне, капут готово ниједан, јер је црни готово издао... Чизама немам. Јесенас сам учинио нове, затим наглавке, потом двоја пенџета. Још једна пенџета имам читава – у џепу – 8 двадесетака.“ А писмо потписује овако: „Ваш покорни сина Алекса.“

„Сиромаштво је седело уз колевку сваког нашег великог човека и љуљало га до зрелости“, написао је Хајнрих Хајне (песник који је утицао на Бранка по употреби деминутива у поезији). Та зрелост не мора бити крунисана старачким годинама. Бранкова зрелост је младолика, он није стигао да се размахне дугим календаром старења. У томе је сва тајна стеченог култа у српском језику и народу. Све остало су претпоставке и примисли. То је један несвакидашњи живот који се одиграо на судбински јединствен начин.

Као што се дâ видети, Бранко је веома тешко проводио дане у Бечу. Ни трага од господског живота, како су неки склони да тврде. И касније из Беча, 1847. године,  сад већ са именом Бранко преведеним са грчког (Alexsios), пишући побратиму Ђури Даничићу (после смрти брата Стевана, најближем човеку), Радичевић вели: „Ево сам ти једва дочепао неколико крајцара да ти могу писмо франкирати. Хеј! Сиротињо...“ И писмо потписује са: „Твој Бранко“.

И она дагеротипија урађена вештином Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, где се Бранко види у сакоу и великој машни, не показује богатог Бранка, већ оног сиротана што је при фотографисању на трен у фото-радионици обукао сако и зевезао машну око беле кошуље. Чим је испод црне крпе гломазног фотоапарата у великој кутији нешто пукло и пућкани дим се разишао, песник је морао да све то са себе скине и обуче своју трошну одећу. Можемо прихватити реченицу Марине Цветајеве: „Постоје времена  у којима је сиромаштво знак отмености.“

Баш зато што је био сиромашан, хронично без новца, генијални Бранко Радичевић, искушеник кога песнички таленат спасава од земаљске муке, живећи свега двадесет девет година, напросто тражи од нас садашњих (тренутних и смртних) да поводом 200. годишњице његовога рођења не сиротињаримо и не шкртичаримо. Земни новци уложени у тај велики јубилеј, ма колики они били (а нису велики), никад неће моћи домашити злато његове поезије која је надземо скупа за било какво цењкање на вагама што су их људи тутнули „међу се се“.  Све што је урађено по први пут о Бранку и за њега, а баш за ову годишњицу, требало би максимално подржати са материјалне стране.

Замислимо само колико „кошта“ песник коме други песници посвећују своје песме. Нема цену, је ли тако?! Да – то напросто нема цену. Још је Сенека рекао: „Neminem pecunia divitem facit.“ У преводу: „Новац никада никога није учинио богатим.“ Бранка су, и нашу културу, његова поезија и песме о њему учиниле богатим. Јер, духовност само може за сва времена некога и нешто учинити богатим. Демонски медији нам омогућавају из минута у минут да гледамо како се растаче пред нашим очима материјални свет под ударима ракета и бомби с висине, ето на пример на евопском и Блиском истоку. И сами смо доживели тај варваризам. Остаће антологијска поезија свих тих народа којима је тродимензионални свет спаљен.

Сачинио сам антологију песама о Бранку за велики јубилеј: двестоту годишњицу његовога рођења. Ту се налази сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данашњих година. И, чудом: две стотине песама у књизи! Замислите, да сте ви тај коме су своје песме посветили Његош, Змај, Костић, Шантић, Бојић, Црњански, Винавер, Десанка, Скендер, Ћопић, Миљковић, Раичковић и други. Можда не бисте преживели то чудо.  А тешко је и бити жив када се то догоди. Јер то није чувство за земне аршине. А Бранко није могао преживети надирућу радост стварања и узвишену силу читања животних знакова творевине Божје.

Ето, само прегрш ових песаама уз данашњи текст о Бранку, вреде више од свих шалтера и меница. Сама чињеница да су ове песме освануле уз Бранково име у прослави велике годишњице говори да ће се оне сигурно појавити и за тристоту годишњицу Радичевићевог рођења. Дабоме и у времену дотад. Ваљда ће овога света бити, Бог ће сачувати своју Творевину. А једном ми за столом једне монденске кафане у Новом Саду Михиз додаде: „Ако после мене за двеста година остану само две реченице, ја сам завршио посао.“

Замислите шта је све иза Бранка остало – све! Све што је написао. Педсет четири лирске песме и седам епских, два одломка епских. То је невероватно. Јер кад погледате ту количину песама, то је дебљина песничке књиге неког савременог песника. Али – есенција песничког говора и талента боголиког Бранка. А онда још, постоји око стотину музичких композиција на његове стихове, од Исидора Бајића и Јосифа Маринковића до Љиљане Петровић и Корнелија Ковача. Па, четрдесет шест основних школа (и једна гимназија) носе Бранково име у Србији, још десетак преко Дрине. А колико тек улица у географији где се говори српски језик има. Неко ће и то истражити. Бранко се изучава у основном, средњем и високом образовању. Постоји неколико награда које носе његово има на нашој књижевној и културној сцени, па много споменика, сви различити ликом.

Први споменик Бранку Радичевићу у Сремским Карловцима, рад Ђорђа Јовановића, постављен је 1900. године у дворишти Карловачке гимназије, а четири године потом званично откривен. Међутим усташе су га 1941. уништиле. Нови споменик, рад Владете Петрића, подигнут је 1947. године. Нова, комунистичка власт је хтела да уз тај споменик пошто-пото одреди и кућу у којој је Бранко становао, боље рећи браћа Алексије и Стеван Радичевић. И поставили су мраморну таблу у Стратимировићевој улици. Али, то је све непоуздано.

Као што је 1883. године приликом преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово требало брзо одредити кућу у којој је Бранко становао, јер се силан свет из свих српских крајева слегао у Сремске Карловце и на Стражилову. И нико се тада у Сремским Карловцима није сећао где је Бранко (анонимни ђак Алексије) становао, па је одређена једна погодна кућа иза Конвикта, пише Теодора Петровић. Тако ни ми данас то поуздано не знамо иако знамо да се деценијама „од ува до ува“ карловачког  помиње пет-шест неких адреса без великих доказа.

Живо постоји институција с његовим именом: Бранково коло! Педесет три године траје њена мисија без прекида у Сремским  Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Просторије се налазе у чувеној карловачкој палати „Илион“ која је подигнута  у периоду 1836 – 1847. годину. Кружи одавно прича  да су у кући на том месту становали дечаци Алексије и Стеван, браћа Радичевићи. Нико поуздано не зна где су све за својих шест година боравка у Карловачкој гимназија браћа становала. И то је било сиротињарење.

Данашње просторије Бранковог кола нису реновиране од његовог настанка (1972). Да се не би догодило као Бранку у сиротињским и мемљивим собама у Бечу (када је млади песник оболео од туберкулозе) , сада је прилика да се по заслузи и угледу просторије Бранковога кола доведу у ред, а у оквиру великог јубилеја: двеста година од рођења Бранка Радичевића! Својевремено, те просторије су припадале послузи богате породице Рајачић у Сремским Карловцима. Сада је идеална прилика да се оне не само реновирају, већ потпуно рестауришу и на нивоу електричних инсталација и по питању грејања. Затим, бидермајерски намештај треба да доживи нову конзервацију, а стари прозори и шалукатре да буду замењени. А Бранко је певао: „Надо моја ниси ваљда пена!“

Милан Ћурчин

(1880 – 1960)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ СОНЕТ

Видео сам хумку што му тело скрива,

Био сам на месту што му гробом зову,

Био сам на красном нашем Стражилову

Где нам дивни Бранко сан вечити снива

Тело ти је мртво, ал’ душа ти жива

На овом нам свету пали светлост нову

Свак с усхитом гледа вечност светлост ову,

И велича славом свог песника-дива

Твоја душа мири као прамалеће,

Ти си сппомен-камен диг’о роду свему,

Твоја звезда сјаће на небу нашему,

И та звезда никад угасити неће.

Догод српства има, догод народ живи,

Твом ће духу, Бранко, сваки да се диви.

                          Нови Сад, 16. маја 1986.

Милутин Бојић

(1892 – 1917)

МОЛИТВА Б. РАДИЧЕВИЋА

                      Пародија

Месец јасни, сека јато,

Рујно вино умивато

Креду, што нам рачун шара,

Коњак што нам груди пара

И ту силну жандар-буку,

И меницу страшну бруку

Ти сатвори, вељи Боже,

Ко овако јоште може.

Осим другог овде свега

Мене створи из ничега,

Духом твојим ти подуну

И у џеп ми болест суну,

Па ми, Боже, јоште таде

Као приде младост даде.

Па и празна кеса ова –

И њу мени ти дарова.

Мрачне стазе и тамнину,

И угодну помрчину,

Малу плаху као море

И секицу одозгоре

И пијаног њеног слугу

И татину мотку дугу

И пандуров глас умилни.

Ти сатвори, Боже, силни.

Хвала, Боже, на дар ови

Зеленаше благослови,

Да ми душа с права пута

Са мном у апс не залута.

Момир Војводић

(1939 – 2014)

МОЈА БОЈНА ЧЕТА

Бранко Радичевић и Ђура Даничић,

студенти, вучићи, пружају ми руке...

мјесто Копитара сједи Фран Миклошич...

Његош, Мажуранић, блаже моје муке.

И „Горски вијенац“ и „Ђачки растанак“,

уз „Смрт Смаил-аге Ченгића“ мој „Завјет“;

Илирци и Срби стижу на састанак

Код „Белога вука“ на помоћ и савјет...

Моја бојна чета из бечког предграђа

у славном се колу око мене вије...

књижевност народног језика се рађа,

за будући језик љути се бој бије...

Хаџић у „Улаку“ све то чином ружи.

„Рат за српски језик и правопис“ ту је!

Џабе све „утуци“, нека Хаџић тужи...

Мој Ђура Даничић мач науке кује;

Даничић у „Рату“, а Бранко у „Путу“,

не штеде трутове у Матици српској...

Његош, Бранко, Ђура, моју муку љуту

мелемом видају, за јад злоби мрској.

Милан Ненадић

(1947 – 2021)

ЦРВЕНИ ЧОТ

Мени је једно зрно доста,

Шкољка љубави, тек толико –

А хоће ли је моћи дати,

А хоће ли је дати ико!

На сан ми Бранко, млад до бола,

Доводи мому нона белих:

У сред новога раскол-кола

До дна се себе сневеселим.

Чујем да шапће српско слово

Милошу сетном – трешње и мај;

Зар може знати Стражилово

За већу радост, тугу и сјај!

Силазим, занет, у дно бића

Уз песме младе, чулне, нежне,

С пехаром новог рујна пића

Лебдим изнад Марије Снежне

И тако, у сну, тражим сврху

Нашем почетку, нашем крају,

Смисао нашем дну и врху,

Вир на увиру завичају;

Кроз плачне ноћи, мучне дане,

Ридање, туге, опомене

Док јелен рогом ломи гране,

Зове Бранка, Милоша, сене;

Кроз капљу кише што се блиста

Уместо сузе, јер је биста

У колу данас, јуче, давно

Познала сновно, болно, јавно;

Занос што тресе модре вене

Језиком муње, језом свода

Шапће – засити жедне зене

И љуби Фрушку – понос рода;

Док сунце греје круну Чота,

Док зари гробље на Черату –

Ту нађи сврху свом животу,

Смисао своме смртном сату.

Мени је једно зрно доста,

Шкољка љубави, тек толико –

Али је неће моћи дати,

Али је неће дати нико!

                        Нови Сад, 2007.

                               Из антологије "Ао, данче, ала ци ми бео" Ненада Грујичића - цветник пеасма (о) Бранку Радичевићу (Бранково коло, 2024)